Jezik bogova

Selo Mokra je čudo! Iz njega su, recimo, dva momka koja su stigla do Vimbldona; moj sin Vuk, a posle njega i Kecmanović. I, ajde, mani to! Mokra je sa Belom Palankom i okolnim selima dala dve hiljade doktora nauka?! I to nekadašnjih, pravih, a ne ovih današnjih „resavaca“. Mokranci su, bre, doskora, sa DŽerom na čelu, držali Poljoprivredni fakultet u Zemunu, a svaki drugi, treći doktor na beogradskoj VMA je Mokranac. Najzad i Vlada Kostić, predsednik SANU je iz Moklišta. I da li da vam kažem da je Mokra imala prvu hidrocentralicu i struju, pre Niša, Pirota, pa i Užica. A tako je hteo Nikola Tesla koji vodi poreklo iz Gornjeg Krnjina, koje je na pljucomet od Mokre, od „Malog Londona“ kako su je doskora zvali... Elem, iz Mokre je rodom i dr LJubiša Mitrović, profesor emeritus, sociolog i pesnik, koga znam još sa studija iz Kapetan Mišinog zdanja. E, sa njim sam, u prošli četvrtak išao za Niš, na promociju knjige Jezik bogova pesnika Dimitrija Milenkovića (87), inače ispisnika Branka Miljkovića koga je, iz sačekuše, ubila „prejaka reč“. O Jeziku bogova u sali niškog Univerziteta govorio je dr LJubiša Mitrović. Rekao je da ova Milenkovićeva knjiga vodi čitaoca na uzbudljivo i nezaboravno putovanje sa pesnicima kroz vekove, od Gilgameša i Homera do Getea i Helderlina i već pomenutog Branka Miljkovića. Naravno, Jezik bogova počinje Epom o Gilgamešu i po Milenkoviću su „opisi Velikog potopa, kod Gilgameša i u Bibliji gotovo isti, razlika je samo u imenima“. A taj potop se, po meni, desio pre osam hiljada godina u Podunavlju, a Gilgameš je sve to posmatrao iz sremskog Surduka. I Srbi to pamte. Zato smo, po Starom srpskom kalendaru, u 7531. godini. I dok čitaš Gilgameša, pitaš se da li je posle njega bilo većeg pesnika. A Platon nas je upozorio: „Nebeske sveće će se ugasiti zajedno sa poslednjim pesnikom!“ Ispada da pesnici govore jezikom bogova. Ali, ono što me kod Milenkovića iznenadilo je to da je najviše stranica posvetio Leonardu da Vinčiju i Mikelanđelu koji su, jelda, samo slikari. Tako Leonardo peva: „Poleteće velika ptica/ čovek na leđima svoga velikoga Labuda/ ispunivši svet divljenjem/ ispunivši sve knjige besmrtnim imenom svojim./ I biće večna slava gnezdu u kome se On rodio!“ Ali, Leonardo i ovo zapisuje: „Jesi li zapazio kako brđanke, odevene u grube i sirotinjske tkanine, pobeđuju lepotom i one nagizdane?“ Mikelanđelo, pak, pod stare dane peva: „Duša što drugoj obali se sprema/ pred tvojim blagim strelama je nema,/ sagorelo je drvo, trne žar.“ Nego Milenković ne propušta da u Jeziku bogova pomene i „Sićevačke vizije Arnolda Tojnbija“ kada se vozom vraćao iz Istanbula 1921. On piše: „Te večeri još sam stajao kraj prozora, zanet lepotom predela oko Bele Palanke pod svetlošću pune mesečine“. Da, tu je dobio ideju da napiše jednu od najznačajnijih knjiga svetske istorije. Vraćamo se sa promocije Jezika bogova. Prolazimo, po mraku, kroz Sićevačku klisuru. I tu će K. G. Jung, moj guru iz Švice, da kaže: „Ispašće da je iznad Mokranskog vrela, zaista, epicentar Kosmičkog levka koji u prečniku ima pedeset kilometara, i da kroz taj levak stižu poruke bogova. Otud ti i imaš hrabrosti da kažeš da je Gilgameš iz Surduka, a da je Isus iz Ohrida.“ U ponoć počinjem da kuvam pasulj, trošim jeftinu struju, dok mi ambasadori Kvinte to još dopuštaju. Ne ložim „smederevac“, čuvam drva za zimu. Pasulj nešto brboće, ali ga ništa ne razumem i prisećam se Stevana Sremca koji je govorio: „Smak sveta će doći kada Srbima bude sve potaman!“ A moja Crna mi se mota oko nogu i pita: „Vidim da je tebi sve potaman, znači li to da počinje smak sveta?“