Bolnica nije gulag

Jednomesečni štrajk zaposlenih u Klinici za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu najzad je priveden kraju. NJegov pozitivan saldo ishodiće, nadamo se, iz posete nove ministarke zdravlja Danice Grujičić ovoj ustanovi. Tu kliniku pod stalnom prismotrom javnosti, a bez dovoljno pravih informacija, LJiljana Simić, članica štrajkačkog odbora, ovlašćena za komunikaciju sa novinarima, upoređuje sa koncentracionim logorom. A opis potvrđuje brojnim svedočanstvima koji će biti izneti u nastavku. Ministarka Grujičić sa zaposlenima je razgovarala u utorak, kada je ovaj broj NIN-a i otišao u štampu, a sa pobunjenima je trebalo da razmotri njihove zahteve za poboljšanje uslova rada i, prvenstveno - uspostavljanje boljeg kvaliteta lečenja pacijenata, urušenih tokom rukovođenja v. d. direktora Klinike - Ivane Stašević Karličić. Zato je njena smena bio i osnovni zahtev protestanata. Stašević Karličićeva je postavljena na tu poziciju 2017, u početku se prema svojim potčinjenima odnoseći „drugarski“, kako i priliči nekom ko potiče iz kolektiva. Malo-pomalo, međutim, postala je „pravi autokrata“. Naime, ne samo da nije htela ničiji predlog da sasluša, „za razliku od svoje prethodnice, Slavice Đukić Dejanović“, već je odmah smenila staru upravu, što joj doduše funkcija dozvoljava. Ali, da na mesto pomoćnika direktora za naučno-stručnu delatnost dovede doktora stomatologije, nije bila baš umesna odluka. Jer, iako bez znanja o psihijatriji, on je lično revidirao naučne radove, organizovao stručne skupove i određivao ko će ići na koje simpozijume. „Već tada je krenuo prvi otpor, i prve sankcije za neposlušne, po principu razmeštanja na druga radna mesta“, objašnjava Simićeva. Sledilo je nešto daleko nečuvenije: v. d. direktora je promenila delatnost Klinike u „čuvanje korisnika“, umesto lečenja pacijenata, nudeći „klijentima“ produženi boravak u bolnici, uz „vanstandardne usluge“. I to za „svega“ 35.000 dinara mesečno, ali - naplaćenih dvaput. U prevodu, uz pomoć svojih saradnika, birala je pacijente koji bi se mogli uklopiti u dati scenario, bilo procenom da su platežni, bilo da su nemoćni da se suprotstave njenoj nameri. „Ukoliko bi pacijent imao penziju, ona se direktno preusmeravala na naš bankovni račun, ili je novac uplaćivala porodica obolelog, nekad i dižući kredit. S obzirom na to da je uslov za prijem bio i uput za bolničko lečenje iz Doma zdravlja, dodatna su sredstva isisavana iz RFZO“, Simićeva tumači tu složenu računicu. Ako je „korisnik“ bio bez primanja, ili mu je staratelj bio Centar za socijalni rad, novac koji bi inače bio dobijen od njega ili njegovih bližnjih, potraživan je od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. I u ovom, mnogo češćem slučaju, sumu je duplirao zdravstveni fond. Pored sumnjivih finansijskih efekata, ovo je stvorilo problem i sa bolničkim krevetima, listom zauzetim „korisnicima“ bez akutnih potreba, osim kontrolisanja terapije. I sve je to bilo omogućeno Protokolom o saradnji sa Ministarstvom za socijalnu politiku iz 2017, bez snage pravnog akta na osnovu kojeg se može prihodovati. „Ali ni zaposesti 110 kreveta, neophodnih bolesnicima s gorućim tegobama“, kako primećuje Simićeva. Ipak, iz države niko nije reagovao kad se Stašević Karličićeva hvalila kako na računu Klinike ima 305.000 evra. I kako je ova „neprofitna ustanova izmirila dug od dva i po miliona evra iz prethodnog perioda“, kako Simićeva napominje. Ali, ni „isisavanje“ dva budžetska resora, ili jednog državnog, a drugog privatnog, ne bi bio toliki problem, da nije neopisive štete koju trpe „korisnici“. Oni em nisu videli ništa od „vanstandardnih usluga“ – rehabilitacionih i drugih terapija i raznih aktivnosti, već za te pare konstantno gladuju. „Bolnički obroci ionako su skromni, dok se naši pacijenti odlikuju pojačanim apetitom“, Simićeva ističe. I pokazuje fotografije tanjira punog kaše neodređene boje, kakav je i komadić mesa. Za doručak se dobija parče najgore moguće salame i parčence sira. To malo jada ne može ni hlebom da se nadomesti, jer je broj parčadi strogo kontrolisan. Ni akutni bolesnici ne prolaze bolje, ali je njima boravak u Lazi ograničen na period lečenja, tokom kojeg i oni uvek izgube na kilaži, iako im bližnji donose hranu. Nakon više meseci ili čak godina, „korisnici“ drastično oslabe, te „izgledaju zbilja dramatično“. „NJihova primarna bolest tako postaje – neuhranjenost“, apeluje sagovornica NIN-a. Stašević Karličićeva je i po tom pitanju bila pokrivena, pozivajući se na preporuke bolničkog nutricioniste. „Prethodnog je smenila jer nije hteo da sledi njene instrukcije, dok je novi insistirao da je sve u okviru standarda. Međutim, ti standardi se odnose na pacijente koji u bolnici provedu par nedelja, a ne na one koji ovde žive već pet godina“, Simićeva napominje. Produženi boravak „korisnika“ sprovodio se tako što se istog dana kad im istekne uput on obnavljao i otvarala nova istorija bolesti. Sa davno utvrđenim tegobama nealarmantne prirode. Alarmantno je moglo da bude to što medicinske sestre i tehničari više nisu imali kada da bdiju nad njihovom ishranom, zauzeti serviranjem. Jer, i zabrana da to čine servirke, bila je novina Stašević Karličićeva. Neprimerena problemu gutanja kod pacijenata, usled uzimanja lekova. Prošle zime život im je bio tek nesnošljiv, jer se grejanje gasilo u 10 sati izjutra, a ponovo uključivalo u 17 časova. Razlog je ležao u manjku od 60 tona mazuta koji je volšebno nestao od momenta kad je plaćen, do prispeća u kotlove, prema saznanjima štrajkačkog odbora. Zato pacijenti „žive u garderobi i jaknama“. Svojim, ako imaju koga da im ih doturi. Za one druge, zaposleni su sakupljali svoju odeću i odeću članova familije. „Neretko smo se sami organizovali i kupovali im i namirnice“, Simićeva konstatuje. Takođe, umesto „apartmanskog smeštaja“, koji su korisnici uplatili po ugovoru (bilo oni, njihovi srodnici ili Ministarstvo za socijalna pitanja), dobijali su mesto u zajedničkim sobama, sa jednim kupatilom po spratu. Kupatilo, opet, ne može da se zaključa iz bezbednosnih razloga, pa se dežura pred vratima dok se neko tušira. Toaleti su ispod svake granice dostojanstva, jer su vrata uklonjena zbog „mogućih samopovređivanja, a po novodonetim procedurama Klinike“. U međuvremenu je ukinut kabinet za neurofiziologiju, čime su pacijenti širom Srbije lišeni mogućnosti kontrole i pregleda EEG-om. Tokom kovida ugašena je dnevna bolnica u Padinskoj Skeli, na štetu lakše obolelih sa opštine Palilula. U istom periodu, na Klinici je bilo zabranjeno nošenje zaštitnih maski i rukavica, o čemu je javnost blagovremeno bila obaveštena. I ono što je v. d. direktora uvela, bolje da nije. Na novouspostavljen SOS telefon, reklamiran iz sve snage, javljaju se medicinske sestre, stručne samo da one što vape za momentalnom pomoći upute na prijem na Kliniku. To je Ivana Stašević Karličić pravdala sličnim trendom u svetu, s tim što nužna supervizija - ovde nije dostupna. „Mi naprosto nemamo eksperte iz sfere suicidologije“, objašnjava Simićeva. Međutim, kap koja je prelila čašu bila je kupovina psa za rehabilitaciju mališana sa autizmom, koji je nazvan Laza. „Ovo smo doživeli kao uvredu i omalovažavanje velikog naučnika čije ime nosi naša ustanova“, Simićeva naglašava. Stoga je kolektiv revitalizovao sindikate, koje je direktorka ugušila. „Solidan broj lekara pristupio je odmah osnovnoj organizaciji Sindikata lekara i farmaceuta, ali u strogoj tajnosti, iz straha šta bi moglo da im se dogodi“, Simićeva navodi. Jer, Stašević Karličićeva uveliko je osoblje razmeštala i pretila im otkazom „iz čiste obesti“, kako Simićeva podvlači. Igrala je direktorka i neku čudnu igru potkazivanja, terajući zaposlene da pišu prijave protiv svojih kolega, bez osnova. Dopise lekara o stručnim problemima je ignorisala. Novoizabranoj predsednici sindikata uručila je upozorenje pred otkaz, jer navodno širi paniku služeći se lažnim predstavljanjem. To je navelo zaposlene da još više zbiju redove. Podršku su im dali i Zajednica sindikata Srbije i Ujedinjeni sindikat zdravstva Srbije, te su se smelo upustili u štrajk 29. septembra. Tada su svi, osim onih sa odeljenja za hitnu psihijatrijsku pomoć, izašli ispred Klinike i mirno protestovali. Stašević Karličićeva se posledično pojavljivala na raznim televizijama, gde je insistirala na tome da je ustanova kojom rukovodi u rangu Hitne pomoći, te nema pravo na štrajk. „Pored odeljenja za neodložnu pomoć, Kliniku čine i desetak radnih jedinica koje nisu urgentnog tipa“, Simićeva ukazuje na pogrešnu postavku svoje pretpostavljene. „Uvredama i kletvama poput ’lopovi sa prijema’, ’primaoci mita na ime davanja lažnih dijagnoza’, ili ’roditelji kriminalaca’, kojima nas je v. d. direktora obasula preko medija, sada se bavi pravni tim našeg sindikata“, ona dodaje. Odbijanje Ivane Stašević Karličić da izda akt o minimumu procesa rada, što je zakonska obaveza poslodavca pri najavi štrajka, više i nije važno u svetlosti novih događaja. Presudna je bila protestna šetnja, organizovana 26. oktobra, a nakon svakodnevnih jednočasovnih obustava rada od 29. septembra. Povorka je išla od Klinike do zgrade Vlade, omasovljena članovima pomenutih sindikata. Sa prozora ju je pozdravljalo osoblje drugih zdravstvenih ustanova, na daljinu protest podržale i kolege sa psihijatrija širom Srbije. Prvi su signali iz novog saziva Ministarstva zdravlja bili nepovoljni. Tokom polaganja zakletve ministarke Grujičić, u Kliniku je stiglo mišljenje državnog sekretara Predraga Sazdanovića, kojim on potpisuje navode o specifičnosti Klinike, usled kojih štrajk nije dozvoljen. „Sazdanović se oslonio na Katalog radnih mesta, čija je primena odložena do 2025, i predstavlja niži pravni akt od Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Pritom, državni sekretar je zanemario Statut Klinike i suspendovao našu ustavnu slobodu, uz saglasnost Ministarstva. Time su počinjena najmanje dva krivična dela, prema članu 57 prvog stava Zakona o zdravstvenoj zaštiti“, ističe naša sagovornica. Tim članom se precizira zabrana štrajka u „zdravstvenim ustanovama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć, kao i u organizacionim jedinicama drugih zdravstvenih ustanova koje obezbeđuju prijem i zbrinjavanje hitnih stanja“. Pod tu definiciju štrajkači iz Laze ne potpadaju, po mišljenju pravnika pobrojanih sindikata. Najavljenoj poseti ministarke prethodila je poruka iz Kabineta predsednice Vlade, upućena na kraju protesta. NJome je obećano da će svi zahtevi štrajkača biti razmatrani, čim se Ministarstvo zdravlja konsoliduje. To se očito desilo, čim im se Grujičić 1. novembra direktno obratila. Konkretni rezultati tog razgovora biće uskoro poznati, a zaposleni se nadaju da se gulag više neće tolerisati, jer im je, kažu, ministarka obećala da će ih zaštititi dok se ne utvrde sve činjenice. Zato više nije ni važno što NIN-u Ivana Stašević Karličić nije odgovorila na mnoštvo pitanja, vezanih za navode iz štrajkačkog odbora. Jer, sada će odgovarati nekom „važnijem“ od medija, ukoliko je novoj vladi stalo do transparentne istine i poboljšanja. Dragana Nikoletić