Šta nije biologija

Program nastave biologije ne prestaje da bude predmetom sukoba među suprotstavljenim pojedincima, strankama i organizacijama, a sve u uslovima ekstremne netransparentnosti: javnosti nisu poznati autori programa, standarda i ishoda, nije nam poznat sastav i stav radne grupe Nacionalnog saveta, niti sastav i stav radne grupe ZUOV-a. Stavovi raznih institucija takođe nisu javno dostupni u integralnoj formi, niti je stručna javnost na adekvatan način konsultovana pri njihovom donošenju. Stoga smatram da je neophodno da upravo biolozi javno zauzmu adekvatni stručni stav o programu, zasnovan na validnim argumentima. Lično smatram, kao naučni savetnik i aktivni istraživač iz oblasti evolucione biologije, da nastava biologije treba da se bavi isključivo temama, koncepcijama i pojmovima koji pripadaju oblasti bioloških nauka, što nije slučaj sa aktuelnim programom koji sadrži i pojam rodnog identiteta. Naime, rodni identitet nije pojam iz oblasti biologije i nije svodiv na pojmove iz nje, već njegovo definisanje i teorijsko zasnivanje pripada društvenim naukama. To nikako ne znači da u našoj vrsti ne važe sve biološke zakonitosti, baš kao što i u živom svetu važe svi fizički i hemijski zakoni kao preduslovi bioloških fenomena. To takođe ne znači ni da pri istraživanju društvenih fenomena ne možemo koristiti i biološke metode, za šta postoje brojni primeri. Nedavno sam, kao biolog, bio jedan od recenzenata evropskog ERC projekta iz oblasti društvenih i humanističkih nauka, koji u ispitivanju socijalne organizacije i mobilnosti društava lovaca-sakupljača koristi i molekularno-biološke i populaciono-genetičke metode. Ali ipak taj projekat, po problemu koji proučava i teorijskom i pojmovnom aparatu koji koristi za objašnjavanje, spada u oblast društvenih nauka. Svrstavanje društvenih fenomena u prirodne nauke bi počinilo ozbiljnu grešku neadekvatne primene tzv. epistemološkog redukcionizma. Aktuelni program takođe podstiče i neadekvatni izbor primera, dovodeći do prisustva u udžbenicima biologije i čisto socijalnih fenomena (npr. „virdžine“) kao i onih koji se ekstremno biologizuju (npr. homoseksualnost kroz primer sa bonobo majmunima). Autori sa drugačijom agendom bi mogli na isti način pokušati da, preko drukčijeg izbora „primera“ (npr. organizacije zajednica mrava ili pčela, infanticida, „harema“, „promiskuiteta“, ili „silovanja“ u živom svetu), pošalju sasvim drukčije „poruke“… Primena termina iz društvenih odnosa na fenomene u biologiji je uvek uz veoma ograničeno preklapanje (neki put čak i sa suprotnim značenjima, kao što je to slučaj sa „altruizmom“ u kontekstu brige o potomstvu) te stoga nosi brojne rizike. Još su opasniji pokušaji upotrebe „primera“ iz živog sveta za zagovaranje određenog sistema vrednosti, organizacije ljudskih društava i odnosa u njima. U javnosti se pojavilo i Saopštenje koje među potpisnicima ima i pojedine autore programa i koje uključivanje rodnog identiteta u biologiju opisuje kao „kompromisno rešenje“ jer je to „tema koja se ne može obrađivati u okviru geografije, matematike i drugih oblasti“ (sic!). Stoga se Saopštenje može tumačiti i kao otvoreno priznanje i svedočanstvo o razlozima i motivima za ubacivanje u program nebioloških tema, što je u jasnoj kontradikciji sa tvrdnjama da program iz biologije ne izlazi izvan okvira biološke nauke. A kako se neke od tema mogu obrađivati na adekvatan način na nivou osnovnog obrazovanja, bez stručno neprihvatljivih kompromisa u kurikulumu biologije, mogu i lično posvedočiti kao jedan od malobrojnih koji je seksualno obrazovanje na tom nivou imao još sedamdesetih godina prošlog veka zahvaljujući profesoru Milanu Čordašiću, pravom pioniru te oblasti kod nas. Ekstrakurikularna predavanja koje je on kao direktor škole držao pod naslovom „Vaspitanje o humanim odnosima među polovima“, ostala su mi u lepoj uspomeni. A program nastave biologije treba da bude osmišljen tako da pokriva one mnogobrojne savremene, isključivo biološke teme i koncepte sa kojima je neophodno upoznati učenike pri ograničenom fondu časova.