Milijarde na dugom štapu, poskupljenja na vratima

Nova Vlada Srbije suočiće se sa mnogo većim i mnogo zahtevnijim izazovima nego što je moglo da se zamisli pre dve godine, poručila je u svom ekspozeu nova-stara premijerka Ana Brnabić, naglašavajući da će ekonomski prioriteti njenog trećeg kabineta biti inflacija i energetika. Od februara, od kada je počeo rat u Ukrajini, promenilo se sve u svetu, a posebno na evropskom tlu. U takvom svetu Srbija bi trebalo da se pozicionira, ostane stabilna i nastavi razvoj i to je, prema rečima Brnabić, osnovni zadatak vlade. Zbog veoma teškog stanja u srpskoj energetici, državni vrh je već preduzeo neke korake -smena na čelu EPS-a, promena ministra energetike… Stvari u ovoj oblasti su, dakle, već počele da se menjaju, a premijerka je navela i da se sledeće godine može računati na nove energetske kapacitete. Konkretno, rekla je da će se završiti izgradnja bloka B3 termoelektrane Kostolac B, gasna interkonekcija do Bugarske, koja će obezbediti alternativnu rutu za dotok gasa i spojiti Srbiju sa terminalima za tečni prirodni gas u Grčkoj. Uz to, rekla je i da će se nastaviti izgradnja hidroelektrane Buk-Bijela u BiH i početi gradnja revirzibilnih hidroelektrana Bistrica i Đerdap 3. Iz njenog ekspozea čuli smo i da će biti potrebna izgradnja naftovoda, da Srbija ne sme da se oslanja na samo jedan izvor ili jednog partnera, posebno kada te strane pokažu da su nepouzdane i nesigurne, i da koriste pitanja energetike za politički obračun i nametanje političke agende. Uz to, rekla je i da će u okviru plana Srbija 2025 u narednih nekoliko godina u energetske projekte biti uloženo oko 12 milijardi evra. Ključni zadatak nove ministarke energetike i rudarstva Dubravke Đedović i njenog ministarstva biće da obezbedi dobar ambijent za ulaganje, da preduzećima koja nabavljaju energente obezbedi najbolje uslove za rad. Uz to, moraće da brine o državnim rezervama, uz sve prateće interventne mere, kako bi se obezbedilo što bolje poslovanje firmi koje se bave energentima, u trenutnim, ne sasvim normalnim uslovima. Po ranije usvojenim planovima za štednju, u narednom periodu trebalo bi potrošnju električne energije smanjiti za 15 odsto. Jako ambiciozan, ali ne i nemoguć cilj. Da bi se ostvario moraju da se mobilišu svi učesnici na tržištu i da se svaki dan sagledavaju rezultati. Srbija trenutno raspolaže sa oko 7,8 gigavata instalisane snage, od toga 4,3 gigavata u termoelektranama (oko 70 odsto energije dobijamo iz uglja), ostatak u hidroelektranama, plus pola gigavata instalisane snage u vetru. Proizvodni kapaciteti: Srbija je već decenijama imala najstabilniji energetski sistem u regionu i bila jedna od retkih država u okruženju koje su mogle da se pohvale da mogu da proizvedu dovoljno električne energije za svoje potrebe. Pojedine zemlje u okruženju imaju i nuklearke, ali su opet prinuđene da uvoze struju. Ukoliko se prevaziđu zastoji u TENT-u, a do kojih je došlo zbog lošeg upravljanja, Srbija bi mogla da se pohvali mnogo boljim energetskim sistemom nego što to mogu i ekonomski razvijenije zemlje u širem okruženju, jer je od predaka nasledila najbolji elektroenergetski sistem i jedna je od retkih zemalja u regionu koja u redovnim okolnostima ne mora da uvozi struju. Naprotiv, postojeći kapaciteti dovoljni su da proizvode i viškove za izvoz. Srbija godišnje u proseku proizvede 35.000, a potroši između 34.200 i 34.300 gigavat-časova električne energije. Rekord u proizvodnji od čak 37.000 gigavat-časova postavljen je još 2013. Najznačajniji kapaciteti su termoelektrane u Obrenovcu i Kostolcu i hidroelektrane Đerdap, Bajina Bašta, Zvornik, Perućac. Da se nekim slučajem EPS-om upravljalo stručno i odgovorno, da su kapaciteti redovno remontovani, da je postojala makar kratkoročna vizija razvoja, danas bismo raspravljali o tome kako da EPS što više zaradi na izvozu električne energije. Umesto toga, sve nade polažemo u eventualne, svakako poželjne uštede, kako bismo uvozili što manje struje, jer su cene sada rekordno visoke, a uz to postoji i osnovana bojazan da nećemo imati od koga da je kupimo i uvezemo. Pod uslovom da je uopšte bude na evropskom tržištu, struja će biti papreno skupa. Najskuplje bi, ipak, bile restrikcije. Od više loših scenarija za predstojeću zimu, kao najgori izdvaja se onaj po kome neće biti struje na tržištu, čak ni po rekordno visokim cenama. Na to mogu da utiču spoljni faktori, koje diktiraju veliki politički potresi, rat u Ukrajini i rat zapadnim sankcijama protiv Rusije. U slučaju da Stari kontinent ostane bez dovoljno električne energije, po sistemu spojenih sudova nestašica će se osetiti i kod nas. I to bez obzira na to što izgrađena infrastruktura prenosnog sistema omogućava Srbiji da struju uvozi (a kad ima viškova i da je izvozi) iz 24 pravca, jer ima 24 interkonektora, među kojima su Mađarska, Republika Srpska, Bugarska, Severna Makedonija, Grčka. Poskupljenja energenata: Više nema nedoumica, potpuno je izvesno da će struja morati da poskupi, iako vlast još ne želi da otkrije detalje kada i koliko. Pre nego što je ostala bez ministarskog mesta, Zorana Mihajlović je govorila da u bliskoj budućnosti cena struje mora da bude „održiva“, ali nije precizirala koliko bi trebalo da poskupi da bi EPS preživeo, a da bi građani mogli taj trošak da podnesu, jer im je inflacija već značajno oborila životni standard i kupovnu moć. Po mišljenju energetičara, cena struje mora biti veća zbog devastiranog EPS-a, a greške će, zaključuju svi odreda, morati da plate građani. Cena struje na jedinstvenom evropskom tržištu formira se na osnovu marginalnih troškova najskuplje elektrane, koja treba da zadovolji projektovane potrebe za 24 sata rada 365 dana u godini. Trenutno, zbog enormnog poskupljenja gasa, najskuplju struju proizvode gasne elektrane, koje u Evropi proizvode samo 20 odsto struje, a dominantno utiču na njenu cenu. Kada je gas u martu poskupeo na rekordnih 3.500 dolara za 1.000 kubnih metara, zbog načina obračuna cene električne energije u to vreme megavat-sat je koštao od 800 do 900 dolara. I prosečna cena električne energije na evropskim berzama je zabeležila neverovatan skok za više od 140 evra, sa oko 180 na više od 320 evra za megavat-sat. Za našu privredu cena je doskora bila 75, a sada je 95 evra za MWh i dugoročno je - neodrživa. Otuda i pozivi na štednju. Primera radi, Elektroprivreda Republike Srpske je obećala svima koji prepolove potrošnju da neće morati uopšte da plaćaju račune. Matematika je tu više nego jasna - proizvodnja MWh u RS košta 45 evra, a građani kilovat-sat plaćaju 35 evra. Ako bi građani uštedeli milion KWh, oni ne bi morali da plate 35 miliona evra za potrošenu struju, ali bi zato Elektroprivreda RS mogla da tu struju proda kupcima iz drugih zemalja za 320 miliona evra. Još više od struje poskupeo je gas. Pre samo nešto više od godinu dana, Srbija je 1.000 kubika plaćala 270 evra, Nemačka 230, a Turska 210 evra. Od novembra 2022, kada je cena gasa prvi put u istoriji skočila na 1.000 dolara, ništa više nije bilo isto, niti će u budućnosti biti. Doba jeftine energije na tlu Evrope je zauvek završeno. Paradoksalno zvuči da je u to vreme cena gasa na tlu Severne Amerike bila oko 204 dolara ili skoro pet puta niža. Ove godine, 8. marta, cena gasa u Evropi probila je magičnu granicu od 3.000 dolara, a ako se taj trend nastavi, prema konzervativnim procenama Međunarodne agencije za energetiku, na zimu će cena premašiti 4.000 dolara za 1.000 kubnih metara. Ugalj još neće u istoriju: Iako Srbija leži na dokazanim ležištima uglja za najmanje narednih 50 godina, zbog neplanske i neodgovorne eksploatacije, država je prinuđena da uvozi ugalj - lignit iz Crne Gore, mrki ugalj iz BiH, a sada je prinuđena da ga uvozi i morskim putem. I to će se verovatno nastaviti, jer će, prema najoptimističnijim prognozama, revitalizacija naših kopova trajati makar dve godine. Da je, kao što nije, država ranije krenula u realizaciju projekata koje sada najavljuje, TENT B3 ili Kolubaru B i izgradila nove termoelektrane veće efikasnosti, smanjila bi se i potrošnja uglja, i gubici. Nemačka je, na primer, zatvorila stare termoelektrane i otvorila nove i u jednoj od njih, Dateln 4, potrošnja uglja je smanjena sa 1,2 na 0,9 kilograma za kilovat-sat, a emisiju ugljen-dioksida za oko 30 odsto. Javnost bi trebalo pripremiti na to da će proizvodnja električne energije iz uglja opstati sigurno do 2050, a verujem da će se nastaviti i nakon toga. Kod nas postoji pogrešna percepcija da se proizvodnja uglja u svetu smanjuje. To apsolutno nije tačno. Naprotiv, ona i dalje raste. Trenutno se u Aziji gradi veliki broj termoelektrana na ugalj i ovaj trend će se nastaviti, tako da 2050. sigurno neće biti poslednja godina za sagorevanje uglja u termoelektranama. Gubici: Srbija spada među zemlje sa najvišim gubicima na mreži, jer na putu od proizvođača do potrošača „nestane“ 15 odsto. Imajući u vidu da je kod nas potrošnja na visokom i srednjem naponu ista kao i na niskom, ne možemo po gubicima da budemo na nivou razvijenih zemalja, jer je kod njih taj odnos 70:30 odsto u korist potrošnje na visokom i srednjem naponu. Ali, svakako bi ti gubici mogli i morali da se smanje. Tim pre što su gubici u distributivnom sistemu oko 3.800 gigavat-sati, a sa gubicima u EMS-u su oko 4.500 gigavat-sati. Taman toliko za godinu dana proizvede Kostolac. Zbog gubitaka u sistemu, dakle, praktično uzalud spalimo ceo Kostolac. Ti gubici mogli bi da se smanje na sedam-osam procenata. U Japanu i Južnoj Koreji su do pet odsto, a u EU prosečni gubici su oko sedam procenata. Ako bismo udeo gubitaka na mreži smanjili sa 15 na sedam odsto, uštedeli bismo oko 2.000 gigavat-sati godišnje i za toliko bi u narednih nekoliko meseci smanjili uvoz struje, koja će nas po trenutnim tržišnim cenama koštati skoro 650 miliona evra, ili 1,3 odsto bruto domaćeg proizvoda. Smanjenju gubitaka moglo bi da pomogne i održavanje nekih delova mreže, jer ne radi se samo o krađi struje, već postoje i tehnički gubici. Planovima i merama za smanjenje gubitaka se bavimo više od 20 godina ali nisu ostvareni nikakvi pomaci. Obnovljivi izvori, šteta veća od koristi: Stvari po državu i građane mogle bi biti još problematičnije ako se ostvare najave iz ekspozea, u kojem premijerka trasira put „stranim investitorima“ za obnovljive izvore energije (OIE). Sve dok Ministarstvo energetike ne predloži izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, insistiranje na brzom i značajnom povećanju kapaciteta za proizvodnju OIE bilo bi loše, ugrozilo bi elektroenergetski sistem i enormno uvećalo cenu struje. Zbog podsticaja, koji se daju uglavnom privatnim investitorima, značajno je povećano interesovanje za proizvodnju struje, posebno iz vetroparkova, pa zahtevi za priključenje na mrežu iznose čak 8.400 MW, od čega je oko 4.000 MW zatraženo nakon usvajanja Zakona o OIE. Uporište za štetnost ovih zakonskih rešenja nalazim u Studiji integracije visokog udela OIE u Srbiji, čija je prva faza završena, ali i u izveštajima Međunarodne agencije za energetiku. Rezultati studije pokazuju da bi priključenje na sistem OIE, pre svega vetra, snage do 3.500 MW zahtevalo da se stalno u rezervi, u termoelektranama i hidroelektranama drži od 700 do 1.000 MW. To su mnogo veće od sadašnjih rezervi od oko 380 MW, koje obezbeđuje EPS sa ukupno instalisanom snagom u elektranama od oko 7.800 MW. Ne treba biti previše informisan kako bi se zaključilo da bi ovaj ceh platili građani Srbije. A tržišna cena ovog bezumlja bi koštala oko pet milijardi dolara. Ako premijerka ustraje u svojoj nameri, to može da dovede do ekstremnog (i do nekoliko puta) povećanja cene električne energije za potrošače u Srbiji, građane i privredu, ali i da ozbiljno ugrozi likvidnost EPS-a, EMS-a, ODS-a, zbog enormnog povećanja investicionih ulaganja kako bi ispunili obavezne regulacione rezerve. Na globalnom nivou, kroz borbu protiv klimatskih promena nameće se korišćenje OIE, što obezbeđuje zaradu krupnom kapitalu. Tako proizvedena energija nije konstantna, a svaki elektroenergetski sistem projektovan je da radi 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, 365 dana u godini na konstantnom naponu. Hidroenergija zavisi od vode, kada je nema pada napon, vetroparkovi zavise od vetra i oni su najveći problem, jer mogu da se izgrade veliki pogoni, ali šta ćemo kada nema vetra? Stabilne izvore za kontinuiranu proizvodnju struje i konstantan napon elektroenergetskog sistema 24 sata dnevno, obezbeđuju jedino termoelektrane, bez obzira na to da li su na ugalj, gas ili na nuklearno gorivo. Cena „energetskog ne“ Rusiji: Poslednjih meseci, zbog rata u Ukrajini, pojačani su pritisci na Srbiju da se oslobodi zavisnosti od ruskog gasa. Da je to gotovo nemoguća misija pokazuju i podaci po kojima više od 95 odsto ovog energenta u Srbiju dolazi iz Rusije ili kroz rusku infrastrukturu (energenti iz centralne Azije, Azerbejdžan, Kazahstan, Turkmenistan…). Da li smo mogli u prošlosti da gradimo alternativne načine snabdevanja gasom? I da i ne. Geografija nam ne ide naruku, ali smo svakako mogli da napravimo naša gasna skladišta. Dobijali smo i stotine miliona evra povoljnih kredita od EU i da smo to uradili, danas bismo bili u mnogo boljoj poziciji. Srbija bi trebalo da iskoristi evropsku ponudu i napravi gasno skladište od milijardu kubika u Srpskom Itebeju, ali i da iskoristi rusku ponudu i poveća kapacitet skladišta u Banatskom Dvoru. I to bi trebalo uraditi – odmah, a paralelno s tim završiti interkonekciju ka Bugarskoj, za šta postoje i politička volja i izvori finansiranja. Evropa godišnje koristi oko 500 milijardi kubika gasa, od čega 400 milijardi kubika dolazi iz uvoza, najviše iz Ruske Federacije. Količina svih terminala za tečnu naftu i gas za celu planetu iznosi oko 400 milijardi kubika, a tolike su potrebe samo Evrope. Svaki gas, dakle, mora da dođe kroz gasovode i zato je bitno da se povežemo u što više pravaca i završimo sve započete projekte. Najavljeno povezivanje na naftovod Družba i Mađarsku je inženjerski gledano moguće, ali ne znam da li je izvodljivo u ovoj geopolitičkoj situaciji. Prava diversifikacija bi, međutim, bila da Srbija napravi naftovod do rumunske luke Konstanca, jer bismo preko njega mogli da uvozimo i rusku, azerbejdžansku, iračku i bilo koju drugu naftu, koja se dopremi do luke tankerima preko Crnog mora. NIS, prema nezvaničnim procenama, JANAF-u plaća 48 miliona dolara godišnje za transport nafte i korišćenje usluga terminala, te je mišljenje struke da bi izgradnja novog naftovoda bila ekonomski isplativa, a njime bi se dodatno, zbog neophodnog uvoza, učvrstila energetska bezbednost zemlje. Poseban problem su cene. Krajem oktobra barel severnomorske nafte tipa brent koštao je 95,87 dolara, a teksaške nafte WTI 88,07 dolara. Trgovce dodatno brine odluka OPEK-a i Rusije da od novembra smanje isporuke za dva miliona barela dnevno i skorašnje stupanje na snagu embarga EU na rusku naftu i derivate. Svet, inače, dnevno troši oko 100 miliona barela, a ove godine na vrhuncu nafta tipa brent koštala je 113,5 dolara, što je ujedno bila i najviša cena još od 2013. Zelena tranzicija i nuklearna energija: Evropa je prerano ušla u zelenu tranziciju, jer još ne postoji tehnologija koja bi mogla da supstituiše ugljovodonike. Raduje me što je Evropska komisija proglasila nuklearnu energiju - zelenom energijom. U tome je, ako pitate struku, budućnost. Trenutno se u Kini gradi novi 21 nuklearni reaktor, a grade se i u našem okruženju, u Mađarskoj u Pakšu, a Rumunija je ratifikovala sporazum o proširenju nuklearnog postrojenja u Černejama Vodama. Britanija gradi nuklearni reaktor. Francuska, najjača evropska elektroprivreda bazira se na nuklearnoj energiji i ima 57 nuklearnih reaktora, a Nemačka, prva država u svetu koja je ugasila neke reaktore, odustala je ili odložila gašenje poslednja tri. Potreba za električnom energijom duplira se na svakih 25 godina, a OIE fizički ne mogu da zadovolje takav rast tražnje. Svet zbog klimatskih promena pokušava da ograniči upotrebu fosilnih goriva i u toj situaciji jedini put je nuklearna renesansa. Veoma je važno da Srbija ne daje olaka obećanja za prelazak na OIE i da će njihov udeo povećati iznad 30 odsto, jer nema ni novca ni uslova za tako brzu tranziciju. Umesto toga, trebalo bi da maksimalno koristi svoj najvažniji resurs (ugalj) dokle god je to moguće, uz postepeno uvođenje OIE, izgradnjom reverzibilnih hidroelektrana i povećanjem energetske efikasnosti. Brzo uvođenje nuklearne energije nije realno, jer je to veoma osetljivo političko pitanje, a mi nemamo političare koji su spremni da donose „teške odluke“. Ključni problem u sferi energetike je - pitanje je da li to razume i nova/stara predsednica vlade, koja je najavila ulaganja od 12 milijardi evra - što brze investicije u ovoj oblasti podrazumevaju četiri do pet godina, srednjoročne osam do 10 godina, a dugoročne do 20 godina. A vremena, nema. Zato naša energetska strategija liči na refren pesme Que sera, sera. Miloš Zdravković ekspert za energetiku