Srbija bi i bez svetske finansijske krize dospela do ivice bankrota

Još daleke 2007, u tekstu napisanom pre izbijanja svetske ekonomske krize, ukazivao sam na pogubne posledice tada aktuelnog modela rasta i na „akumulirane rizike destabilizacije i finansijske krize“, što se, nažalost, vrlo brzo i obistinilo. Moj članak Tranzicija, dostizanje EU i povezane teme može se pronaći u zborniku tekstova Kopaonik biznis foruma iz 2008. i u njemu (citiraću samog sebe) ističem da je „nužan zaokret u ekonomskoj politici“ i što hitnije napuštanje potrošačkog modela rasta koji je sam MMF te 2007. ocenio, ne kao gospodin Madžar kao „spektakularan“, već kao „neuravnotežen“, jer se bazirao na eksploziji plata u javnom sektoru, ubrzanom zaduživanju i ekspanzivnoj monetarnoj i fiskalnoj politici koja je generisala visoki spoljnotrgovinski deficit, rast javnog duga i inflaciju. I tada sam, avaj, ukazivao na nužnost reforme javnog sektora i davao predloge za konkretne reforme kojima bi se sprečio kolaps, koji je već bio na vidiku i koji se nezadrživo približavao. Ukazao sam, te 2007, da je bez radikalnih rezova u ekonomskoj politici – „gotovo neizbežna destabilizacija i finansijska kriza“. Da li sam bio vidovit ili samo stručno i profesionalno korektan, ostavljam profesoru da oceni, no nažalost, moje slutnje su se obistinile. Naša finansijska kriza iz 2007–2008, to je bitno istaći, bila je pre svega rezultanta akumulacije unutrašnjih rizika, a svetska ekonomska kriza je bila samo njen trigger. Dakle, i da nije bilo udara svetske finansijske krize u 2008, Srbija bi u istoj, ili u sledećoj godini upala u finansijsku krizu zbog pogrešno vođenih makroekonomskih politika bez obzira na, kako kaže profesor, „spektakularne“ stope rasta. U 2009, pa nadalje, započelo je nekontrolisano zaduživanje države, što je bila kompenzacija zaustavljenog privatnog zaduživanja u oktobru 2008. (usled kolapsa međunarodnih finansija), uzrokovanim rastom javne i privatne potrošnje, što je dovelo do visokog spoljnotrgovinskog deficita od čak 24% u 2008. (naspram 8,5% u 2021), inflacije od 11% (koja je hronično opstajala na nivoima između 9% i 11% sve do 2013) i rasta deficita javnih finansija sa 1,8% u 2007. na 2,5% BDP-a u 2008. (da bi već 2009. dostigao 4,2% i sve do 2014. neprekidno rastao). Zbog takve situacije, MMF je 2011. nametnuo fiskalna ograničenja (fiskalna pravila) – javni dug 45% BDP-a i ograničenje na povećanje javnih plata i penzija, da bi ova pravila bila pregažena i MMF je zbog toga prekinuo aranžman sa Srbijom u februaru 2012, a Srbija praktično dovedena na ivicu bankrota. Da ne zalazim sad i u mračniju stranu ovog sunovrata koji se tiče uništenja državnih banaka koje su razlivale novac prema „burazerskim“ kompanijama, koje su potom i same iščezavale u bankrotima od kojih je najdramatičniji bankrot Agrobanke (izuzev Komercijalne banke sve odreda su otišle „pod led“). Bio je minut do dvanaest da se zaustavi ubrzani sunovrat koji je sprečen nakon mukotrpnog, ali blagotvornog programa fiskalne konsolidacije iz 2014, koji se, sa pravom, može nazvati prekretnicom u našoj privrednoj istoriji 2000–2022, jer je tada Srbija usvojila jedan novi model rasta baziran na fiskalnoj odgovornosti, rastu kapitalnih ulaganja i proizvodnje i izvoza baziranom na privlačenju stranih, greenfield direktnih investicija. U mom radu Šta da se radi? iz 2012, objavljenom u junskom MAT-u, br 212, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, ponovo sam ukazao na uzroke sunovrata dotadašnjeg modela rasta i ekonomske politike i istakao da je (opet ću citirati samog sebe) – „nužno sve upravljačke resurse koncentrisati na dva povezana zadatka: fiskalnu konsolidaciju i reformu javnog sektora“. U istom radu sam izneo niz konkretnih predloga kratkoročnih i dugoročnih mera ekonomske i fiskalne politike, kako bi se mobilisali nedostajući finansijski resursi za pokretanje investicionog ciklusa i rast baziran ne, kao do tada, na potrošnji, već na kapitalnim ulaganjima. Tako da moja podrška novom modelu rasta i politici nakon 2014. ne predstavlja nekog „drugog Miladina“ i „poltronsko“ ulagivanje vlastima (što nikada nije bila moja odlika), već kontinuitet mojih stavova i mišljenja koje sam javno iznosio kako tokom dvehiljaditih, tako i nakon 2012. Otuda, profesor ne bi trebalo da se čudi kako to da svesrdno podržavam zaokret u ekonomskoj politici iz 2014. (koji su inače podržali i MMF i EU) za koji sam se zalagao i pre 2012. i zalažem se, još zdušnije – i sada. Suštinska razlika između dva modela rasta, pre i posle 2014, nije u stopama rasta, već i kvalitetu, generatorima i održivosti rasta i ono što je bitno jeste ne samo dinamika već i upotreba BDP-a. Prosečan godišnji doprinos investicija rastu BDP-a od 1,8 p. p. u periodu 2015–2021. nadmašuje doprinos lične potrošnje za 0,3 p. p., dok je u profesorovom „zlatnom dobu“ (2000–2008) rast BDP-a najvećim delom generisan podizanjem nivoa lične potrošnje, uz gotovo dvostruko niži značaj tj. doprinos investicija u kapitalna dobra. U periodu 2000–2008, godišnji doprinos rastu BDP-a investicija je iznosio 2,5 p. p. dok je taj doprinos kada je reč o ličnoj potrošnji iznosio 4,6 p. p.. U periodu 2015–2021. prosečna stopa rasta investicija iznosila je 9,3%, dok je lična potrošnja međugodišnje rasla 2,2%. Kao rezultat ove investicione ekspanzije, od 2015. do 2021. učešće investicija u kapitalna dobra u BDP-u povećano je za 6,1 p.p. (sa 17,0% na 23,1%). U istom periodu, odgovarajući udeo lične potrošnje umanjen je za 5,9 p.p. (sa 70,7% na 64,9%). To, uz očuvanje monetarne, devizne i fiskalne stabilnosti, predstavlja osnovno obeležje perioda nakon 2014. i distinkciju u odnosu na taj „spetakularni“ rast iz 2000–2008. koji je, videli smo, doživeo još „spektakularniji“ sunovrat iz koga smo se jedva izvukli. Model rasta nakon 2014, uprkos skromnijoj prosečnoj stopi (zdravog) rasta, pokazao je svoju održivost i „žilavost“ upravo u najtežim godinama pandemije 2020. i 2021. Što se tiče profesorove omiljene teme, a to je statistika zaposlenosti u periodu 2012–2016. i polemike koja se (bespotrebno) vodila o tome, najpre da se osvrnem na profesorovu tvrdnju da ja – „na sav glas hvalim i podržavam stagnaciju produktivnosti“ (?!), što je izvrtanje mojih reči, reklo bi se, ne sa najboljom namerom. Erudicija jeste vrlina, ali ona vrlo lako pređe granicu pristojnosti i zaslužuje ništa manje „pristojan“ odgovor, ali to meni nije svojstveno, kao nekim autoritetima na koje se profesor referiše i neću se zadržavati mnogo na ovom njegovom, kako kaže, „nestašluku“ – kvalifikaciji koja, ako nije šala, valjda treba da omalovaži i diskvalifikuje moju – krajnje ozbiljnu i numerički i faktografski potkrepljenu – argumentaciju. Dakle, nema potrebe za izmišljotinama i podmetanjima i moja poenta je bila da je stagnacija produktivnosti, koja je takođe predmet profesorovog čuđenja, bila široko rasprostranjen fenomen u postkriznom periodu nakon 2008. koji nije bio specifičan za Srbiju već i za razvijene zemlje. Rast zaposlenosti, inače, u periodu nakon 2012. nije bio posledica, kako kaže profesor, gomilanja zaposlenosti u javnim preduzećima, već postupnog oporavka privrede koji je nastupio nakon profesorovog „zlatnog doba“ i, u vezi s tim, da spomenem da je u periodu 2015–2021, registrovana zaposlenost u privatnom sektoru porasla za oko 28%, dok je za to vreme zaposlenost u javnom sektoru smanjena za 5%, tj. manja je za oko 31.000 radnika. Ono što je, pak, meni, začudno i „spektakularno“ jeste da se profesor Madžar uporno, kao za „slamku spasa“ hvata stopa rasta iz postpetooktobarskog perioda kako bi, valjda, dokazao ispravnost svojih političkih ubeđenja i ubedio zaboravne građane da je period pre 2012. bio period blaženstva, „behara“ i izobilja koji je, eto tek tako, neki zli bauk iz bajke, došavši niotkuda, prekinuo, pa sada svi treba da sedimo u pepelu i jadikujemo. To što je ta profesorova „bajka“ prekinuta, nije niti moja krivica, niti krivica građana, već onih koji su tu „bajku“ pisali tih dalekih dvehiljaditih, a ozbiljni naučnici ne bi trebalo da se bave bajkama, utopijama i grčkim tragedijama, već da objektivno i trezveno sagledavaju situaciju i predlažu inicijative i rešenja, kao što su neki baš u tim ključnim godinama i pokušavali. Čini se da profesor nije čitao moje eseje i izjave iz ovog perioda, onda bi verovatno više cenio moj stručni i naučni angažman koji se nije sastojao samo u pasivnom „kibicovanju“ i bespomoćnom „naricanju“. Uzgred, i tada, 2008, bio sam visokopozicionirani državni službenik – što me nije sprečavalo da bez ustezanja izlažem nepopularne istine i stavove o ekonomskoj politici tadašnje vlasti (toliko o mom „poslušništvu“ i „pokorništvu“). Profesorovo neumesno i, reći ću, nepošteno psihologiziranje o mojoj malenkosti, otkrilo mi je ništa manje spektakularnu istinu da je profesor Madžar i psiholog po vokaciji, ako već nije po znanju i zvanju. No, preporučio bih mu da se vrati na oprobano polje ekonomije, jer tu može, ako ništa drugo, interesantnim doskočicama i humorom, da doprinese našoj, kako kaže - „elitnoj publicistici“ (u koju verovatno ubraja samo sebe, svoje istomišljenike i druge „dežurne negativce“). Možda nisam deo te „elite“ kako je profesor zamišlja, ali, u svakom slučaju, uživao sam i ovoga puta u jednoj duhovitoj polemici sa uvaženim profesorom ekonomije (i psihologom). Dr Miladin Kovačević direktor RZS