Galeb ponovo raširio krila

Malo ko od uspešnih srpskih biznismena može se pohvaliti činjenicom da su se i njihovi preci, još početkom 20. veka bavili privatnim biznisom. Rade Veselinović, osnivač i većinski vlasnik Galeb grupe iz Šapca, narodni poslanik u dva mandata i predsednik Privredne komore Srbije od 2001. do 2004. svakako spada u tu grupu. Danas u toj kompaniji rade i njegova supruga i njegova deca, a pre sto godina, njegov deda, 8. maja 1922, ovenčan Spomenicom za učešće u Prvom svetskom ratu, otvorio je kafanu, dok se otac bavio pčelarstvom, a porodica Veselinović je imala više od 1.000 košnica. Posle Drugog svetskog rata, njegovi preci našli su se na udaru nove vlasti, iako su mnogi članovi porodice Atić, iz koje potiče njegova majka, bili komunisti. „U to vreme bio sam anatemisan, jer je u mojoj tadašnjoj karakteristici pisalo – `otac kulak, ujak informbirovac, brat emigrirao u Ameriku`. Majka je znala da sa takvim `preporukama` neću moći da se zaposlim u nekoj državnoj firmi, pa mi je savetovala da završim zanat. Poslušao sam je i završio Elektrotehničku školu, koja je u to vreme bila hit, kao danas informacione tehnologije“, priseća se Veselinović početaka, kojima je utabao stazu na putu da postane jedan od uspešnijih poslovnih ljudi u Srbiji. Pri tome je često bio „pionir“ – prvi je u tadašnjoj SFRJ osnovao privatno preduzeće, a posle toga i prvi privatni holding. To ga, međutim, nije omelo da ostane veran porodičnoj tradiciji – pčelarstvu, pa se i sam time bavio, a povremeno je i predavao savremeno pčelarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i Beogradu. Šta je bilo presudno da krenete svojim putem, u privatni biznis i to u vreme kada je san svih roditelja bio da im dete dobije neki siguran „državni posao“? Odmah nakon srednje škole zaposlio sam se kod jednog privatnika, ali sam tu ostao samo sedam meseci i 1. januara 1971. otvorio sam svoj servis za popravku TV i radio-aparata. Već dve godine kasnije bio sam jedan od najboljih servisera u regionu, koji je zastupao Iskru, Filips, Grundig… Krajem 70-ih prešao sam na industrijsku elektroniku i počeo da zastupam mnoge svetske kompanije od kojih su najznačajnije Hilti i Esab. Već tada imao sam oko 20 radnika, a da bismo mogli da radimo za društvena preduzeća, postali smo članovi Zanatske zadruge Galeb u Izoli. Posao se širio i 1984. sam izabran za predsednika Udruženja zanatlija Šapca, 1985. za predsednika Udruženja zanatlija Srbije, a godinu dana kasnije za predsednika Udruženja zanatlija Jugoslavije i kao prvi privatnik sam postao član Privredne komore Jugoslavije. Sledeći veliki korak desio se 1. aprila 1989, jer je tog dana stupio na snagu Zakon o preduzećima. Do tada su privatnici mogli da registruju samo zanatske radnje. Odmah sam podneo ranije pripremljenu dokumentaciju i Galeb je registrovan kao prvo privatno preduzeće u SFRJ. Kako su vas u to vreme tretirali kao privatnika? Bilo je teških perioda. Sa 30 godina, 1983. imao sam 10 radnika i dobro smo radili, od Triglava do Đevđelije. Očito smo nekom bili ozbiljna konkurencija, pa sam šest meseci proveo u istrazi. Tražili su da zatvorim radnju i da će me odmah pustiti. Nisam hteo. Na kraju su me pustili, bez optužnice, tako da ne znam ni zašto sam bio priveden. No, i tih šest meseci moji radnici su radili kao da sam bio tu. Nekoga bi to pokolebalo, ali meni je to bio okidač da još brže idem napred. Napravio sam veliku firmu, na placu od hektar i po, u rodnom Cerovcu. Svaku teškoću sam prevazilazio i uvek mi je izazov da još bolje radim. Velika je stvar što su mi i poslovni partneri i radnici uvek verovali. S druge strane, ni ja njih nikad nisam izneverio. Kao jedan od težih, pamtim i period kada smo kupili najpre 25 odsto, a kasnije i većinski paket akcija Metaloplastike. Kada smo je preuzeli, morali smo da pokrijemo gubitke i vratimo ranije nagomilane dugove, sve u vrednosti od sedam miliona evra. To nas nije zaustavilo, nastavili smo da investiramo i prvi profit smo ostvarili tek 2007. Mediji su mnogo pisali o slučaju Zavarivača iz Vranja, koji je Galeb grupa kupila na tenderu, ali je ta privatizacija naknadno poništena. Šta se tačno desilo? Galeb grupa je od 2005. do 2010. stalno rasla, pa su prihodi dostigli 60 miliona, a dobit oko pet miliona evra godišnje. Da bih proširio biznis, krajem 2008. kupio sam Zavarivač, pokrenuli smo i stabilizovali proizvodnju, dobili nove velike poslove – za Jelen Do, stadion u Bukureštu, aerodrom u Berlinu. Kada smo preuzeli Zavarivač, zatekli smo dug od pet neisplaćenih plata radnicima i sve smo to nadoknadili i smanjili dugove za oko dva miliona evra. A onda, kao grom iz vedra neba, u februaru 2011. stigao je imejl u kojem nas obaveštavaju da je privatizacija raskinuta 31. decembra 2010. Bila je to politička igra, jer smo ispunili sve uslove iz ugovora, uložili milione evra u nabavku nove opreme i pokretanje proizvodnje. I danas smatram da je ta privatizacija nezakonito poništena, jer su i sudski veštaci konstatovali da nije bilo nikakvih nepravilnosti, nijednog radnika nismo otpustili, niti je bilo problema sa socijalnim programom. Još se vodi sudski spor, jer nam je u Vranju ostala zarobljena, nevraćena oprema. A kada je privatizacija poništena, banke su blokirale sva preduzeća u sistemu Galeb grupe. Koliko dugo je trajala ta agonija i kako ste uspeli da isplivate na površinu? Agonija još traje, iako smo neke probleme rešili. Zbog kamata, koje su u to vreme bile 1,5 odsto mesečno, dug od 15 miliona je dostigao više od 20 miliona evra i sve to je trebalo vratiti. Kada smo dobili prvu, pa drugu presudu u slučaju Zavarivač, rekli su nam da smo tužbu podneli pogrešnom, Privrednom sudu, i da je trebalo Agenciju za privatizaciju da tužimo Upravnom sudu, te da smo navodno zbog toga izgubili spor. Još uvek tražimo pravdu, jer nam je u Zavarivaču ostao zarobljen i deo naše opreme, koju smo mi kupili i doneli u tu firmu da bismo omogućili nastavak proizvodnje. Posle svega, ko je poništenjem te privatizacije najviše izgubio? Nesumnjivo je izgubio Galeb, ali je najveći gubitnik država, kojoj smo u to vreme plaćali svake godine 6,5 miliona evra poreza i doprinosa, a od raskida privatizacije naplaćuje oko 2,5 miliona. Za deset godina, dakle, država je izgubila 40 miliona evra. Još veća je šteta što bi do danas Galeb grupa, sa Zavarivačem u svom sastavu, prihode povećala na 200 miliona evra. Dodatni problem je što je mnogo ljudi u međuvremenu ostalo bez posla, jer smo tada imali 1.400, a danas imamo 400 radnika. Da li ste zbog tih i sličnih teškoća ikada pomišljali da dignete ruke od svega? Posle Zavarivača, 2014. u velikoj poplavi cela fabrika je bila pod vodom. Samo 14 dana kasnije predstavnici Tisen krupa iz Nemačke došli su da vide razmere katastrofe i nisu mogli da se načude kada su videli da smo mi već počeli da radimo. I odmah su nam rok za plaćanja kupljenih sirovina od njih povećali sa 90 na 180 dana, a limit za robu koju su nam isporučivali na kredit sa pola na milion evra. Konkurentska firma iz Istanbula je poslala tri kamiona lima da nastavimo da proizvodimo, a da platimo kada budemo mogli. To je dokaz da je u biznisu najvažnije sačuvati obraz, a partnerima iskreno reći ako imate problem. Pravi partneri uvek će priteći u pomoć. U najgora vremena, kada banke nisu htele da nam daju garancije, dobavljači su nam verovali i davali robu bez garancija. Zahvaljujući takvom odnosu i upornosti, Galeb se oporavio i ove godine očekujem prihode veće od 35 miliona evra. Ne zaustavljamo se, svakog dana smo sve bolji i sada u sastavu grupe imamo firmu metalne ambalaže koja je jedna od najvećih u Jugoistočnoj Evropi. U kojoj meri, vama kao velikom izvozniku, problem predstavlja inflacija, koja je zahvatila ceo svet i u mnogim zemljama obara višedecenijske rekorde? Zbog inflacije prošle i ove godine repromaterijali su nam poskupeli i do 150 odsto. S druge strane, s nekim kupcima imamo dugoročne ugovore, tako da na njih nismo mogli da prevalimo taj teret. No, i kod njih nailazimo na razumevanje. Recimo, jedan kupac nam je rekao da ne možemo odmah da mu povećamo cene, ali da će nam nadoknaditi sav gubitak zbog povećanih cena sirovina. Tako je i bilo, u januaru nam je platio dodatnih 80.000 evra za robu isporučenu po starim cenama. Zbog poskupljenja repromaterijala privredi je neophodna snažnija kreditna podrška banaka. Zbog nekih starih problema, mi još nismo potpuno kreditno sposobni, ali nas AIK banka podržava namenskim kreditima. Nama je sada, zbog rasta cena sirovina, za normalno poslovanje i investiranje u zamenu opreme neophodno šest-sedam miliona evra dodatnih sredstava. Uprkos svemu, od nekoliko sličnih fabrika na prostoru bivše SFRJ, opstala je samo naša fabrika krunskih zatvarača i sada je najveća te vrste u Jugoistočnoj Evropi. Ona snabdeva kupce iz 26 zemalja – Austrije, Slovačke, Češke, Rusije, Ukrajine, Albanije, Amerike, Kanade, Grčke, neke azijske i sve zemlje nastale na prostoru SFRJ. Tražnja je tolika da bismo mogli brzo da dupliramo proizvodnju i prihode. Za to je potrebna nova oprema, ali bi u ovom trenutku to bilo rizično, zbog inflacije i stalnog rasta kamatnih stopa, što utiče i na cenu zaduživanja. Zbog toga smo krenuli u razgovore sa Razvojnom agencijom Srbije, jer bismo uz malu pomoć države mogli značajno da povećamo izvoz i devizni priliv. Na stranu što su i naši kupci iz Srbije uglavnom strane kompanije, tako da praktično izvozimo i prodajemo filijalama multinacionalnih kompanija oko 90 odsto proizvodnje. Svi kupci su zadovoljni kvalitetom i traže od nas da povećamo kapacitete. Kako onda reagujete kad čujete da je nekoj stranoj kompaniji država dala subvenciju od 20.000 do 30.000 evra po zaposlenom? Svašta sam se nagledao. Svojevremeno su italijanskoj firmi za metalnu ambalažu ponudili zemljište za novu fabriku u Šapcu, bez naknade i obećali im državne subvencije. NJihovi predstavnici dolazili su s pričom da im prodam većinski udeo, jer će nas u suprotnom ugasiti. Odbio sam, nisam hteo da prodam fabriku, a oni su odustali od investicije. O našem kvalitetu svedoče brojna međunarodna priznanja. To je naš najveći potencijal za izvoz. Zato mi je iskreno žao što nikada nijedan zvaničnik nije obišao našu fabriku. Izgleda da je i dalje u Srbiji najteže ostati svoj na svome i ne biti ničiji. Jovanka Matić