Raj – sto posto!

Nakon više talasa virusa korona i gužve na štandovima, odmah po zatvaranju manifestacije, zamolili smo izdavače i urednike Boru Babić, Gojka Božovića, Zorana Hamovića i Vladislava Bajca da prokomentarišu kako stoje posle pandemije i 65. međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Reč „posle“ ispred reči „pandemija“ ubacili smo zato što stvari uvek gledamo s vedrije strane! Iz istog razloga, preskočili smo krizu, inflaciju, poskupljenja, nuklearni rat i smak sveta, misleći da će se time u budućnosti (ako budućnosti bude) baviti isključivo njihovi autori. Pošto smo dobili komentare, na zvaničnom sajtu Sajma knjiga pronašli smo podatak da je između 23. i 30. oktobra registrovano 163.616 posetilaca. Takođe, da je nastupilo 416 direktnih izlagača – 325 domaćih i 91 inostrani, te da je održano 525 programa. Nisu li dve godine pauze učinile da se prvog dana zabeleži rekordna poseta – 15.624 posetilaca... Čim je euforija prošla, zapitali smo kako stoje oni koji knjige objavljuju. Evo nekoliko odgovora. Gojko Božović Ko preuzima rizik Kad samo pomislim na šta bi ličila Amerika da se u njoj više rasturaju knjige, pisao je Ezra Paund. Ali to ne važi samo za Ameriku, niti samo za pesničke knjige na koje je najpre mislio Paund. Moglo bi se to reći za praktično svaku zemlju, ali ostanimo u ovoj prilici kod Srbije, to bi se svakako moglo reći i za nju. Ova generacija će ostaviti iza sebe bolju književnost nego društvo, ali bi i društvo bilo nesumnjivo bolje kada bi u njemu književnost i humanistika imali istaknutije mesto i veću javnu ulogu. Izdavaštvo je među prvim delatnostima u srpskoj ekonomiji koje su prepuštene kakvom-takvom tržištu. Tek što se izašlo iz jednopartijskog društva i planske ekonomije, državni izdavači su posustali nepripremljeni za nove okolnosti, a na gotovo praznom prostoru pojavili su se početkom devedesetih prvi privatni izdavači. Neki od njih su trajali kratko, neki su ostavili vidan trag, neki traju i danas, među najuglednijim srpskim izdavačima. Menjale su se okolnosti, država je menjala imena i granice, menjan je geopolitički okvir, smenjivale su se krize pod raznim imenima postojano se pokazujući kao jedini kontinuitet, bilo je i rata i mira, autoritarni poredak je zamenjen demokratijom, da bi se posle jedva nešto više od decenije obnovio autoritarni poredak. U toku trideset godina mnoge okolnosti koje su htele da se predstave kao nenarušiva trajnost postale su „jučerašnji svetovi“. Upućeni na tržište, ostavljeni najčešće bez osetnije kulturne politike države, izdavači su stekli vitalnost koja izaziva znatiželju kod mnogih evropskih izdavača. Ne želim da od nevolje pravim vrlinu, ali ta vitalnost, iako svakako nije neiscrpan resurs, jeste važan razlog što se, uprkos različitim okolnostima, izdavaštvo u Srbiji pokazuje kao sposobno da se menja u susretu s novim medijima i tehnologijama, s novim senzibilitetom čitalaca, s novim talasima krize, objavljujući brojne i značajne knjige i, u najboljim izdanjima, čuvajući kontinuitet i integritet profesije. Pandemija korona virusa ugrozila je u izdavaštvu i ponudu i potražnju: ponudu jer nije bilo jednostavno objavljivati nove knjige u uzburkanim okolnostima pandemije, potražnju jer u nekim periodima knjižare nisu radile ili su radile sa značajnim ograničenjima, dok tokom dve godine nije bilo književnih programa, uključujući i Sajam knjiga u Beogradu i većinu književnih festivala, što je poseban problem za prodaju domaćih knjiga i za prepoznatljivost i vidljivost savremene domaće književnosti. Najbolja vest s tržišta knjiga je značajno povećana prodaja knjiga preko interneta, najviše preko sajtova izdavača i elektronskih knjižara. Sporo izlazeći iz pandemije, u konfuznoj situaciji protivrečnih vesti i nesigurnih očekivanja, izdavači su se neposredno suočili s novom ekonomskom krizom i s novim talasom neizvesnosti oličenim u katastrofičkim najavama i ostvarenim preprekama. Pored opšte situacije koja je imaginaciju mnogih čitalaca izmestila iz realnih interesovanja u umnožene strahove, izdavači se od polovine avgusta prošle godine suočavaju s naglim rastom cena papira i štampe. To je značajno smanjilo broj novih knjiga na Sajmu. Izdavači se nalaze pred teško razmrsivim čvorom: postojeće cene knjiga su nepodnošljivo niske sa stanovišta izdavača i realnih troškova štampe knjige, dok su za realne mogućnosti čitalaca i postojeće cene ponekad teško prihvatljive. Zbog ekonomskih prilika, izdavači nisu mogli da srazmerno povećanju troškova štampe povećaju i prodajnu cenu knjiga. Solidarnost sa čitaocima je neophodna, ali nije dovoljna kao rešenje ovog problema. Upravo završeni Sajam knjiga u Beogradu bio je pravi test opterećenja. Organizatori su imali priliku da vide koliko je postojeći model Sajma održiv. Izdavači će u analizama nastupa morati da razreše pitanje da li će ubuduće pristajati da jedini podnose ukupni rizik Sajma knjiga. Čitaoci su, posle dve pandemijske godine, pokazali u kojoj im je meri ovakav Sajam privlačan. Najviše tri dana bila su uporediva sa sajamskim danima kakve znamo pre korone, dok su ostali dani bili u znaku manje posete. Neophodan je ozbiljan razgovor u trouglu osnivač, organizator i učesnici (Grad Beograd, Beogradski sajam i izdavačka zajednica) o novom modelu organizacije i o novom konceptu Sajma knjiga. Neophodan je i novi pristup marketingu Sajma. Posle dve godine pauze, Sajam knjiga je počeo bez ozbiljnog marketinga. Sajam knjiga je događaj za koji su mnogi učesnici i posetioci vezani i emotivno i poslovno. Sajam je važan događaj za čitaoce i izdavače, za srpsku književnost i kulturu, važan je za celo društvo. Ali ekonomski rizik manifestacije nikako ne sme biti samo na jednoj adresi. Autor je glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag i predsednik Grupacije izdavača, knjižara i distributera knjiga pri Privrednoj komori SrbijeBora Babić Radost dok ne stignu računi Niko nije mogao predvideti da će 65. međunarodni beogradski sajam knjiga, iako pandemija još traje, imati rekordnu posetu. Zašto knjiga ponovo postaje tako važna u mnogim životima, teško je odgonetnuti. Na osnovu razgovora koje sam vodila sa autorima i saradnicima na štandu Akademske knjige, stekla sam utisak da knjigu doživljavamo kao jedino ozračje u sumraku vrednosti koji je zahvatio celu planetu. Knjiga je postala najjeftinije ali i najsigurnije sredstvo za transfer naših života u jedan drugi, bolji svet koji dragovoljno biramo. Prvog dana Sajma srela sam se sa jednim saradnikom, knjižarem i antikvarom iz Zagreba, nije mogao sakriti uzbuđenje pošto se posle trideset šest meseci ponovo našao na Sajmu knjiga u Beogradu, i sa velikim ushićenjem je uzvikivao: „LJudi, ovo je raj na zemlji!“ Ovogodišnji sajam će verovatno biti upamćen po broju posetilaca i rekordnom broju objavljenih knjiga između dva sajma. Ako dublje zagrebemo u strukturu naslova, najviše je objavljeno reprint izdanja poznatih srpskih autora, ali i ponovljenih prevoda svetskih klasika, što je dobro, ali nije za divljenje. Posebnu energiju Sajmu uvek daju poznati pisci koje srećemo na štandovima izdavača. Ove godine sam prvi put osetila i jednu veliku prazninu, nedostajali su mi oni koji su nas zauvek napustili a sa kojima sam svake godine razmenjivala izdavačke impresije: pesnikinja Mirjana Stefanović, pisac i prevodilac Kolja Mićević, novinar, književni i filmski kritičar Milan Vlajčić, pesnici Ileana Ursu i Milan Nenadić, prevoditeljke Branka Rajlić i Ksenija Šulović... Opšti utisak je da je događaj prošao bez velike euforije jer među stranim gostima nije bilo najčitanijih svetskih pisaca. Posetioci su se osećali kao da su u najvećoj knjižari na svetu i to je verovatno povećavalo užitak kupovine. Izdavači su se s jedne strane radovali Sajmu, ali isto toliko su strahovali da li će moći platiti sve račune koji pristignu posle Sajma. Od prethodnog Sajma najviše je poskupelo opremanje štandova, skoro 50 odsto. Kašnjenje i neizvesnost u vezi sa otkupom knjiga za biblioteke Srbije stvorilo je dodatnu nervozu među izdavačima i brigu da li će uopšte moći učestvovati na Sajmu. Još je rano za izvođenje zaključaka i svođenje salda izdavača. Nerealno je upoređivati finansijske rezultate iz 2019. i 2022. jer je inflacija učinila svoje, možda najveće inflatorne udare doživela je industrija knjiga. Troškovi štampanja su u poslednje dve godine porasli skoro 100 odsto. Izdavači su bili primorani da povećaju prodajne cene knjiga ali povećanje nije bilo potpuno proporcionalno rastu troškova. Većina izdavača kaže da su im prometi slični onim iz 2019, što znači da je zarada znatno manja. Uvek navodim svetli primer Nemačke koja je iz posebnog fonda subvencionisala izdavačima 30 odsto troškova zakupa štandova na Frankfurtskom sajmu. Taj primer bi trebalo da sledi i naša zemlja ukoliko želimo da Beogradski sajam knjiga sačuva status jedne od najvažnijih i najprestižnijih kulturnih manifestacija. Sa privlačnim cenama zakupa štandova i imidžom koji ima Beogradski sajam knjiga mogli bismo da privučemo i izdavače iz celog regiona, a time i publiku koja nema predrasude prema jeziku i pismu na kojem se objavljuju knjige. Autorka je direktorka i glavna urednica izdavačke kuće Akademska knjigaZoran Hamović Upad u sistem Za oktobar se kaže da je mesec knjige. Radostan za čitaoce, pisce, novinare, bibliotekare i druge posetioce koji su se susreli posle dve kovid godine pauze na beogradskom Sajmu knjiga. Iako je bilo pesimizma i zebnje pre otvaranja, sajam je povratio svoj šarm. Ove godine bio je nešto elegantniji, sa manje izlagača i novih naslova, bez talambasanja i rijaliti zvezda. Izlagači i posetioci zadovoljno su napustili hale. Za veliki broj profesionalno opredeljenih izdavača ovaj oktobar bio je stresan i ponižavajući. Za manji broj privilegovanih iznenađujuće uspešan. Ovo je mesec u kome su se izdavači susreli sa ogoljenom i nedvosmislenom pretnjom da i poslednji tragovi javnog interesa u izdavaštvu nestaju i da ono postaje žrtva arogantnog ponašanja partijskih saslužitelja i ljubimaca. Jedan od važnih podsticaja izdavaštvu u Srbiji je otkup knjiga za javne biblioteke koji raspisuje Ministarstvo kulture i informisanja. Godinama unazad on nije na zadovoljavajućem nivou, pre svega po količini sredstava, kvalitetu i broju naslova, odnosno primeraka. Izneverava se smisao otkupa i konkursnih ciljeva. Za razliku od prethodnih godina kada su izdavači i bibliotekari davali primedbe na manja odstupanja od kriterijuma, ove godine se dogodio ozbiljniji „upad u sistem“ gde je proces privatizovan, te određeni izdavači favorizovani, a zbog sukoba interesa smenjena je stručna komisija koja bira naslove za biblioteke. Odabrana je druga komisija koja je imala dobre namere, ali đavo nije spavao… Problem je što je neko naložio da se na listu otkupljenih izdanja ubace naslovi iz 2022. godine. Naravno ti naslovi preuzeti su od privilegovanih izdavača, mimo kriterijuma, budući da je konkursom predviđen otkup naslova iz 2021. godine. Ovakav gest predstavlja nelegalnu aktivnost i drskost oholih pojedinaca koji narušavaju pravičnost i ravnopravnost izdavača na konkursu. Kada neko po ko zna koji put objavi sabrana dela Andrića, Crnjanskog, Dobrice Ćosića, Dostojevskog, to se zaista ne može tretirati kao izdavački poduhvat, već liči na dogovorenu prečicu do (nezaslužene) dobiti. Pritisak na biblioteke, koje već raspolažu „nesabranim“ delima nabrojanih ili drugih autora, da otkupe takvu vrstu „izuzetnog kulturnog doprinosa“ ukazuje na pogubnu radost kratkovide politike i direktno suprotstavljanje javnom interesu. To je primer procesa u kome se umnožava isto i troši raspoloživo. Razvoj izdavaštva bez napretka. Druga nemarnost može dobiti i neželjene političke posledice. Sticajem okolnosti postalo je upadljivo grupisanje i forsiranje izdavača iz Vojvodine, koji u odnosu na ostale ostvaruju disproporcionalni uspeh na otkupu i konkursima za podršku izdavačkim poduhvatima i nagrađivanju. Stvorena je nepotrebna napetost i sumnja među učesnicima na otkupu, kao i na žiriranju za dodelu nagrada na upravo završenom Sajmu knjiga. Umesto međusobne prozivke izdavača, bilo bi veoma korisno da onaj ili oni koji su ih stavili u neprihvatljiv položaj obrazlože svoje odluke i otklone nerazumevanje ili pogrešan uvid. Očekuje se rasplet, odnosno dovršetak procesa otkupa do kraja godine, kao i objavljivanje obrazloženja. Profesionalno odgovorno izdavaštvo izuzetno je značajan društveni potencijal. Potrebni su mu promišljeni podsticaji i uslovi za razvoj. Stoga je, umesto netransparentnog postupanja, neophodna saradnja Ministarstva kulture sa udruženjima izdavača i bibliotekara, analiza prethodnih propusta i oblikovanje unapređenih mehanizama održivog razvoja. Autor je glavni urednik izdavačke kuće Klio i predsednik Udruženja profesionalnih izdavačaVladislav Bajac Smenjivanje umesto smanjivanja Srećom po knjige, najbolji među izdavačima u Srbiji odavno su naviknuti na tržište, nepravdu i sirotište. I na usamljeničku borbu sa vetrenjačama. Otud i kada se dogodi nešto novo – loše, ostaju pribrani. Ali i kada se pojavi dobro, takođe. Ove 2022. – treće pandemijske godine, dogodio se Beogradski sajam knjiga. Prvi posle 2019. I pre svega, razrešio osnovnu bojazan organizatora i učesnika dovoljno dobrom posetom: nezvanični podaci kažu – 160.000 ljudi, kao i prethodnog sajma. No, najveće ohrabrenje posle ove nametnute pauze jeste godište i uzrast posetilaca. Već po otvaranju, kada besplatan ulaz imaju samo probrani i pozvani predveče na svečano otvaranje, a sajam vrata otvara posetiocima sa kupljenim kartama već u deset ujutro, ta nedelja je dovela pod kupole najvažnije – studente i one do tridesetak godina starosti. Izdavači pre svega, a potom i svi drugi kojima je knjiga osnovna delatnost (od bibliotekara da akademske struke) poslednjih godina sajma, uključujući i 2019. postajali su sve zabrinutiji jer je posetioce činila velika većina starijih ljudi. Delovalo je kao da čitanje vidljivim smanjivanjem mladog sveta – izumire. Ipak, desila se prirodna generacijska promena: umesto smanjivanja desilo se smenjivanje. Strah da će čitanje izumreti bio je raspršen istom situacijom svih sledećih dana. Doduše, pojavili su se i oni stariji i možda samo oprezniji, ali time nisu narušili novu optimističnu ravnotežu. Mediji i svi drugi bili su iznenađeni ovom pojavom: među prvima sam postao „razglasna stanica“ ovoj pojavi. No, svi su se pitali šta je tome uzrok. Ja sam imao svoje objašnjenje, koje je bilo zdušno prihvaćeno. Evo ga: naime, za čitanje se uvek, s pravom, prvo povezuju biblioteke kao čvorišta besplatnog čitanja i knjižare kao krvotok ekonomskog razmenjivanja znanja i intelektualnih potreba. Tako je uglavnom bilo i u ove dve godine korone. Ali, ono što je ova pošast svojom socijalnom blokadom donela jeste bilo prisilno osamljivanje i provođenje mnogo veće količine vremena u kućama. Bilo je perioda kada se zaista nije izlazilo u tzv. svet. I tada se zapravo obnovila treća vrsta života sa knjigom: počele su se čitati već postojeće knjige iz sopstvenih, kućnih biblioteka. Znamo da ne postoji dom u kojem su sve knjige na policama pročitane. Tako se zapravo obnovila prirodna, a zapostavljena i zaboravljena navika čitanja svojih, već u kućama izloženih knjiga. Neke od njih su dobile svoju novu šansu, i tako ranije propuštene, doživele novo, prvo ili ponovljeno čitanje. Moram priznati, da i kao izdavač i kao autor, jesam pristao na ovu skromnu i pomalo benastu radost, bez preterano uobičajene oštre kritike povodom svega onoga što Beogradski sajam jeste, to jest više nije. Učinilo mi se da prag tolerancije valja privremeno spustiti zarad ove revolucionarne promene. Naravno, to ne znači da sve vrlo vidljive neregularnosti i loše strane izdavačke profesije i položaja knjige u Srbiji generalno treba prepustiti matici i slučaju, a ne daj bože državnoj administraciji po njenom nahođenju i neznanju. Naprotiv, Udruženje profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) je poslednjeg dana sajma organizovalo konferenciju pod nazivom Izdavaštvo i javni interes, verovatno prvu ove vrste posle decenija tišine. Simbolički gest njenog održavanja na samoj završnici manifestacije u slavu knjige (i dalje najveće u regionu a među najvećima i u Evropi), kroz celodnevne diskusije stručnjaka svih vrsta o preseku stanja u kojem nam je „fabrika knjiga“, kritike svega što uporno nije dobro, pa do konstruktivnih i kreativnih predloga za izlazak iz bahatog neznanja ili promašenih tema u ovom poslu, pokazao je želju da se pomalo fatalistički krene od nekog novog simboličkog početka. I kao što pandemija korone zapravo još uvek nije okončana, tako isto ni sajam nije: njegove repove valjda ćemo nastaviti da vučemo – do unedogled. Samim tim, nastaviti da čitamo, ali i da se borimo za bolji život knjige i svih koji su za nju vezani. Autor je osnivač i glavni urednik Geopoetike i predstavnik UPIS-a u Odboru Beogradskog sajma knjiga