Bes posle hajke

U intervjuu za magazin Duga, Branimir Šćepanović 1974. godine govori da iza svake odluke stoji jedan pokretni zid nezadovoljstva koji čoveka prati u stopu. Sugerisano je da uvek može bolje, inače bi nas stanje zadovoljenosti ostvarenim svelo na stanje troglodita, kao u jednoj Borhesovoj pripoveci. Kada se trideset četiri godine kasnije u intervjuu za Politiku osvrnuo na opsesivne teme svog stvaralaštva, obrazložio je: „Imao sam problem s junakom koga progone, ko je on i kakav je. Posle izvesnog vremena, rešio sam ga: shvatio sam da to moram biti ja.“ Za potrebe ovog teksta, pretpostavićemo da pisac nije biografski govorio o Branimiru Šćepanoviću, nego o svom spisateljskom aparatu – o svom glasu, stilu i osećanju jezika, o daru da se stavi u kožu progonjenog i onda sagleda svet iz te vratolomne, neurotične vizure. Zaključak je jasan: pošto ne možemo dosegnuti mir, ako već ne i savršenstvo, nešto nas goni ka sledećim pokušajima, a to kretanje na prvi pogled izgleda teleološki opravdano, linearno i jednosmerno. „Šćepanovićevi junaci su osetljivi, slojeviti, neretko protivrečni u potrebi da se vrate zavičaju koji ih ograničava i nameće im kruta pravila i nepodnošljive kazne. Oni su svoji sopstveni progonitelji, njih neprestano uznemirava jedna ista, kako bi Voja Čolanović rekao, ’misao saletilja’. Ta se misao (ili san?) neretko pretvara u opsesiju, u put kojim se ređe ide i stiže samo do zida koji se ne može preskočiti“, kaže za NIN Vladislava Gordić Petković, profesorka na novosadskom Filozofskom fakultetu i nekadašnja članica NIN-ovog žirija. Kretanje u Šćepanovićevim delima tako se ukazuje kao kretanje od zida do zida; ne linearno, već ciklično (Niče bi dobacio: bio sam u pravu, večno vraćanje na isto!), a menja se i piščev zadatak – likovima više ne treba ponuditi dostojanstven izlaz iz apsurda, nego čitaocima objasniti zašto ne može da ga bude. Kroz guduru između te dve uzvišice, besmislenog postojanja i pokušaja da se ono adekvatno tematizuje i umetnički obradi, Šćepanovićeva idejnost je sretala Kamijevog Sizifa, nevoljnika koji je intelektualni i duševni mir našao u procesu beskrajnog valjanja kamena, a zadesili su se tu i Beketovi Vladimir i Estragon (potonja dvojica zabeležena su na Floberovom jeziku, jer je irski stvaralac živeo u Parizu i mislio, a kamoli pisao na francuskom). Nije slučajno Šćepanovićevo najpoznatije delo, fizički neveliki roman Usta puna zemlje (1974), naročit uspeh postiglo upravo u Francuskoj, gde je prodato u više od 100.000 primeraka, gde je podstaklo stvaranje revnosnih čitalačkih klubova i gde je, uostalom, uvršteno među 700 dela „Idealne biblioteke“ Francuske enciklopedije. Egzistencijalizam kao intelektualna formacija koja je tamo bila dominantna pedesetih i šezdesetih je u filozofskim i umetničkim ostvarenjima ponavljala jednu te istu istinu, ugrubo: život je apsurdan ako se čovek svesno ne potvrđuje kroz delanje, kroz odluke kao apriorno moralne činove, i ako u tim gestovima ne uspe da konstruiše sopstvenu etiku, a neretko i logiku. Pisac je glavnom liku ovog romana namenio bezmalo nemoguć zadatak (baš kao i Kami svom Sizifu, odnosno Beket svojim vrtirepima): da samoubistvom potvrdi svoju slobodnu volju i da tako pokaže da je životom ipak moguće rukovoditi, makar i centrifugalnim iskakanjem iz šinske konstrukcije života. Jedan tekst uticajnog francuskog književnog kritičara i teoretičara Žuana Asensija iz 2009. godine svedoči da Usta u Francuskoj i dalje podstiču nemalu pažnju. „Retko sam imao priliku da čitam efektniji tekst koji od početka do kraja izaziva čitalački šok. Priča je naizgled suluda: neki čovek zna da je bolestan i ulazi u voz kako bi svoju smrt odabrao u planinskom i, mislio je, pustom predelu svoje Crne Gore. Međutim, tamo pronalazi sebe, jer se dva lovca, a potom i sve veća gomila ljudi, daju u trk za njim, ne znajući zašto. Između dve naizmenične tačke gledišta – progoniteljske i vizure fizički onemoćalog protagoniste – konstruiše se fascinantan, zadivljujući tekst. Šćepanović na sasvim malo stranica iscrtava parabolu o ljudskoj sklonosti, sklonosti nalik bolesti, da se pridružimo morbidnoj, ubilačkoj, beslovesnoj gomili“, piše on. Prosede romana je bujičan i pogibeljan. Asensio će ga uporediti s „mesom koje se kuva u ekspres-loncu, kao da je pisac znao da će ga usporavanje ritma stvrduti i pokvariti mu ukus“. Ostavimo li po strani francusku opčinjenost gastronomskim analogijama, ova deluje smisleno: reči u Ustima skoro da se utrkuju, pomalo kao progonjeni i njegovi progonitelji, potpuni neznanci koje spaja nesporazum. Jedan od očeva egzistencijalizma Sartr će kroz usta lika Garsina u drami Bez izlaza reći ono čuveno: pakao, to su drugi, a Šćepanovićev junak kao da se našao u središtu te logike. Pojedinac svoju egzistenciju ne može da osmisli potpuno slobodno, jer njegovi izbori u očima drugih pojedinaca uvek deluju nedokučivo i zaumno. Orgijastično vijanje po brdima ukazuje se kao jedino moguće razrešenje. Gordić Petković napominje da se realističnost Šćepanovićeve proze često opisuje kao efektno maskirana simboličnost, te da na sebe uzima oblik kafkijanske paradoksalne parabole. Kafki, Kamiju, Beketu i Sartru kao referentnim poetičkim tačkama naša sagovornica pridodaje i Hesea i Foknera. S druge strane, književni teoretičar s Instituta za književnost i umetnost Igor Perišić misli da Šćepanovićev apsurdni egzistencijalizam i alegorijska nedorečenost ipak nisu bili vrhunski izraz obnovljene modernističke poetike nego pre posledica nedostatka pravog imaginativnog zamaha. „Postoji mnogo pisaca koji maskiraju nemogućnost dostizanja odgovarajuće milosti forme prenapučenim konceptom koji unedogled ponavljaju. Stoga bi se moglo govoriti o sličnoj, šćepanovićevskoj neomodernističkoj tradiciji zarobljenosti u isti poetičko-ideološki modus, pre svega sa stanovišta kvaliteta“, kaže Perišić i među mlađim vesnicima ove negativno intonirane tendencije pronalazi prozu Sretena Ugričića. Naša sagovornica dodaje da su Šćepanovićevi otuđeni junaci, „puni gorčine i zebnje, u svom jadu uvek istovremeno odbojni i veličanstveni“, postali okidač za stvaranje čitavih divizija epigona uverenih da je neprilagođenost po sebi nužan i dovoljan uslov stvaranja. Problem za nju nije obavezno na relaciji forme i sadržine, već tematskog uskoumlja. „Krizu identiteta i duboki poraz socijalne integracije sledbenici Šćepanovića shvatili su suviše mehanicistički i doslovno, pa su svi oni koji su pokušali da ga imitiraju u nadi da će postati novi Kafka završavali kao ispotprosečni Koeljo“, predočava ona. Drugi najpoznatiji Šćepanovićev lik, naslovni iz novele Smrt gospodina Goluže (prvi put u vidu knjige 1977), književni je rođak lika iz Usta. Radnja je ovde statičnija, prikazana kao u gro-planu: gospodin Goluža stiže u jedno primorsko mesto gde najavljuje svoju skoru smrt. Meštani ga podvrću svom zurenju (le regard, rekli bi uglas Sartr i Lakan), isprva fascinirani, a potom ozlojeđeni činjenicom da makabristički spektakl izostaje – delom upravo zato što nova pažnja gospodina Golužu napaja novom željom za životom. Ovo delo je dvaput ekranizovano, prvo pod rediteljskim okom Živka Nikolića, a mnogo godina kasnije i u „fabrici snova“, gde je naslovnog lika u DŽulijanu Pou Alana Vejda tumačio Kristijan Slejter. Takođe se našlo na obdukcionom stolu Danila Kiša, u Času anatomije (1978). No, vratimo se nekoliko koraka unazad. Kiš 1972. godine dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik, a četiri godine kasnije naš nedeljnik objavljuje Smrt gospodina Goluže uz napomene da je novela prevedena na dvadesetak jezika i da je kao jedini južnoslovenski doprinos uvrštena u glasovitu američku antologiju 25 najboljih savremenih pripovedaka na svetu. Kod Kiša ova pohvala izaziva podsmeh, a novinar Duge Dragoljub Golubović ga zauzvrat u zagrebačkom Oku napada da je u Grobnici za Borisa Davidoviča koristio tekstove drugih pisaca bez navođenja izvora. U biti politička polemika tako dobija književnoteorijsku dimenziju (postmodernistička intertekstualnost i referencijalnost tada je shvatana kao siva zona autorske legitimnosti). Usledila je, u mnogim aspektima, čaršijska razmena tekstova po drugim glasilima, a NIN četiri meseca kasnije objavljuje Šćepanovićev tekst „Dimne zavese Danila Kiša“, na koji se naslanjaju „Dosta mi je kiča“ Miodraga Bulatovića (pisca-demona koji je, još se tada pričalo, Šćepanovića „gurnuo“ u polemiku ne bi li posvađao dva konkurenta) i još dva antikišovska uratka. Nedeljnik NIN ravnoteže radi naposletku naručuje tekst Predraga Matvejevića koji bi stao u Kišovu odbranu, ali dan pre nego što se on pojavio na kioscima, pristigla je vest da je Kiš NIN-ovu nagradu – vratio, prethodno za sobom ostavivši najvažniju polemičku knjigu u novijoj istoriji srpske književnosti. Perišić napominje da je Kišov bes posle hajke bio opravdan, ali i da je ovaj pisac s razlogom odlučio da u hirurškim analizama poštedi glavne organizatore napada, te da se ustremi na Šćepanovića kao unekoliko najslabiju kariku. „Pre upoznavanja s Kišovom polemičkom knjigom, u mladosti sam voleo Nikolićev film, a posle čitanja ponekad i mučne dekonstrukcije poetičkog umeća lukavo odabranog autora, bilo me je gotovo sramota što mi se taj film dopadao. Zavodljivi su polemički diskursi ako nemate protivotrov distance na kojoj se vidi nužna uslovljenost obe strane svakojakim vanknjiževnim motivima. Uz to, kada se kritičkom praksom uverite koliko je zapravo lako bilo šta napasti, onda polemičko simbolično sahranjivanje protivnika ide najvećim delom na konto zakonitosti izabranog žanra“, predočava naš sagovornik. Sam Šćepanović će o svom učešću u polemici u poslednjem intervjuu za Novosti reći: „Bio sam vrlo suzdržan, nisam se mnogo razmahivao, samo sam jednim odgovorom reagovao na neke optužbe. Ne vidim značaja da se sada o tome nešto priča.“ I verovatno je u pravu. Za pre dve godine preminulim piscem će zauvek ostati Usta puna zemlje, roman koji su po objavljivanju hvalili Zoran Gluščević i Dragan M. Jeremić, ali i koji je Nikola Milošević opisao kao „trajni zapis u istoriji jugoslovenske književnosti“. Kako je onda Šćepanovićev opus završio van savremenih obnovljenih čitanja, toliko da se njegova druga dela (pripovetke, dva puta Zlatnom arenom nagrađivani scenariji na Pulskom festivalu, kao i romani Sramno leto i Iskupljenje) gotovo i ne pominju? Mogućih razloga je nekoliko. Prvo, postmodernizam je ideološki makar na neko vreme dokrajčio sve „velike priče“, a egzistencijalizam je kao pokušaj obuhvatnog tumačenja sveta to nesumnjivo predstavljao. Anksioznost usled životnih izbora preveo je u prividnu relaksiranost pred njihovim izobiljem, naročito u identitetskom smislu. Nije važno potvrditi se koliko predstaviti se. Šćepanovićeva proza samim tim teže korespondira s opsesivnim temama današnjice. Perišić prepoznaje jedan, kako kaže, „jasan imanentan razlog“. „Branimir Šćepanović nije pisac prvog reda, a za kanonski status – mada neki teorijski pravci tvrde suprotno – kvalitet jeste nažalost ili na sreću bitan. NJegova proza uglavnom je napisana na istu mustru. Mnogo hvaljena i obilato prevođena novela Usta puna zemlje, iako hvata dobar pripovedački ritam i poseduje zarazan crni humor, jeste u celini jedna ne toliko inventivna improvizacija u nedostatku prave teme, stilski mestimično neprecizna i s povremenom banalnom, tinejdžerskom metafizikom“, kaže on za NIN. S druge strane, Gordić Petković u njemu vidi „vrsnog proznog pisca“ koji je ostao zapamćen kao modernistički autor najviše usredsređen na „narativizaciju emotivnih i intelektualnih kriza junaka koji su izolovane i usamljene figure“. NJegov lik možemo prepoznati i na licu progonjenog i na licima progonitelja koji trče kroz vrleti crnogorskog severa. A i čitalac će, pogleda li pažljivo, ponegde primetiti i svoj lik. Stefan Slavković