Zašto nema plana B

Smena Nenada Đurića, komandira regionalne kosovske policije Sever, pokrenula je lavinu koja nekoga može da podseća na ponašanje albanskog stanovništva s početka devedesetih godina prošlog veka. Razlike su, naravno, velike. Od toga da su Albanci, kao manjina, bojkotom pokušavali da preuzmu deo suverene i međunarodno priznate zemlje do toga da su Albanci i onda i sad većinski naseljavali Kosovo i Metohiju. A sličnost je jedino u tome što Srbi većinski naseljavaju sever, odnosno deset opština iz kojih su započeli bojkot prištinskih institucija i što bojkot sistema u koji su integrisani od aprila 2013, prvi put i združeno koriste kao sredstvo borbe. Taj kontekst upotrebio je i ministar spoljnih poslova Srbije, pa se jedino u njemu možda i nazire neka strategija za akciju srpskog stanovništva. „Mi treba da radimo sve isto, osim da osnivamo OVK“, kazao je Ivica Dačić u nedostatku odgovora na brojna pitanja nakon burnog vikenda u kome su Srbi izašli iz svih institucija sistema koji su decenijama bojkotom, pa nasiljem i konačno, podrškom Zapada uspostavljali Albanci na KiM. Pre svih, nedostaju odgovori na pitanja - šta će biti sa razvlašćenim opštinama i ko će njima upravljati, da li će albanske sudije ponovo voditi slučajeve samostalno, što je bio jedan od brutalnijih načina represije nad srpskim stanovništvom, ko će ih štititi ako Srba nema u organima reda i na visokim institucionalnim pozicijama, kad je već dan nakon protesta koji je organizovala Srpska lista, jedan Molotovljev koktel bačen na kuću porodice Trajković u Gračanici, a patrole specijalnih jedinica postepeno povećavaju prisustvo na severu Kosmeta. Đurića, o čijem imenovanju se, po Briselskom sporazumu, saglašavaju čelnici srpskih opština, smenila je kosovska vlada, jer je odbio da deli opomene vlasnicima vozila koja su registrovana u MUP Srbije i sprovodi jednostranu odluku Prištine o takozvanom faznom prebacivanju registarskih oznaka na sistem označavanja koji Srbi ne priznaju i koji nije dogovoren u briselskom procesu. Od 21. novembra usledile bi novčane kazne za sve koji nisu preregistrovali vozila na RKS (ne na statusno neutralni znak KS), potom bi se do aprila, na kraju planirane preregistracije, kršenje te odluke sve manje tolerisalo. Za Đurićem, ostavku je podneo i ministar za zajednice i povratak Goran Rakić, policajci srpske nacionalnosti su simbolično skinuli uniforme pred kamerama pre nego što su i zvanično dali otkaze, deset poslanika Srpske liste vratilo je mandat, kao i gradonačelnici i odbornici u opštinama, a ostavke su podnele i sudije Osnovnog suda u Severnoj Mitrovici. Preregistracija je bila povod da se od Prištine zatraži poštovanje međunarodnog prava i obaveza iz Briselskog sporazuma, te zaustave upadi kosovske policije na sever, izgradnja baze u Zubinom Potoku, omogući osnivanje Zajednice srpskih opština i glasanja na izborima koje organizuje Srbija, u čemu su prvi put sprečeni na januarskom referendumu, a potom i na izborima za parlament i predsednika ove godine. U opisu teškog položaja, u proglasu koji je čitao Rakić, navode i druge teške okolnosti specifičnog života - sprečavanje transporta vakcina, konstantne napade na grobove i manastire.... Jedan od najvećih političkih potresa na KiM u poslednjih devet godina događa se u danu kada je u okviru drugog procesa, onog Berlinskog, predsednica Vlade potpisala četiri sporazuma o međusobnom priznavanju ličnih karata, univerzitetskih diploma i profesionalnih kvalifikacija da bi se omogućila veća pokretljivost naučnih radnika i studenata kroz region takozvanog Zapadnog Balkana. Dok je vlada u Prištini smenjivala Đurića, a Srbi spremali ostavke za sutradan, Brnabić je, za stolom nemačkog kancelara, sedela sa Edijem Ramom i Aljbinom Kurtijem (plus Dritanom Abazovićem, Zoranom Tegetlijom i Dimitrom Kovačevskim). Dan ranije, doduše, kosovski zahtev za prijem u Savet Evrope nije uvršten u dnevni red, ali baš tu, na kraju Šolcovog samita, predsednica Evropske komisije saopštila da to telo podržava nemačko-francuski predlog i da će ga integrisati u dijalog Beograda i Prištine. Da li je tako predsednica EK, pored primene sile nad pregovaračkim procesom Srbije, primenila silu i nad ostalim članicama EU, koja je makar formalno upravljala dosadašnjim dijalogom, otvoreno predajući pravo na taj proces u ruke dvema najmoćnijim članicama Unije čija je pozicija ista decenijama? Ona se nije promenila otkada je Edgar Moren napisao otvoreno pismo Dobrici Ćosiću u Mondu: „De Gol je priznao da Alžir nije Francuska. Možete li vi da tvrdite, protiv svake očiglednosti, da je Kosovo, zato što je prethodno bilo naseljeno Srbima - Srbija“, pitao je tada još uvek predsednika Savezne Republike Jugoslavije, januara 1993, francuski filozof i antropolog. Ništa manje od nezavisnosti nije ponuđeno, navodno, ni u papiru koji je Emanuel Makron, zajedno sa Olafom Šolcom, dostavio i Vučiću, baš kao da je Kosovo bilo srpska kolonija koju treba dekolonizovati. U predlogu Nemačke i Francuske, u koji javnost, a ni većina srpskih zvaničnika nisu imali uvid (ali nijednu informaciju koja je objavljena tvorci nisu demantovali) ZSO je, navodno, samo ostatak nekog starog plana, neispunjeni cilj propalih pregovora. Valja napomenuti da se u devetogodišnjem trajanju, do ovog nemačko-francuskog poimanja, kapacitet ZSO i u obećanjima srpskih zvaničnika i faktički smanjivao. Počelo je obećanjima Aleksandra Vulina da će ZSO imati autonomiju i mogućnost finansiranja iz Beograda i da je vredna izlaska na izbore koje je iste godine (oktobra 2013) organizovala Priština. „Zbog ZSO ćemo izaći na pzbore“, bilo je obećanje u koje su Srbi poverovali odlučivši da se prvi put masovno integrišu u sistem nastao iz albanskog bojkota. Većinsko albansko stanovništvo na Kosovu je, uzred, 1990. prvi put proglasilo „nezavisnost“, koju doduše priznaje samo režim u Tirani. Ali otad ono ne izlazi ni na izbore ni na popis i organizuje paralelne strukture vlasti, obrazovanja, prikupljanja poreza. U srpskom tumačenju Briselskog sporazuma ZSO je trebalo da ima sudsku, policijsku i upravnu autonomiju u deset opština sa srpskom većinom. U albanskom, to je bila samo labava asocijacija opština. Ali sa integracijom srpskog stanovništva u sudstvo i policiju, lokalnih i republičkih organa vlasti, obećana autonomija je izgubila šansu. Za početak zato što se, recimo, ni ona teritorija koju pokriva sudstvo sa srpskim sudijama (Južna i Severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok, Leposavić, Srbica, Vučitrn) ne poklapa sa nadležnostima regionalne policije Sever (Severna Mitrovica, Zubin Porok, Zvečan i Leposavić). Ali promene vlasti u Prištini, uz popuštanje srpske strane zahtevima sa Zapada, koji bi jedino vodili ka nezavisnosti, dovele su do atmosfere u kojoj ni „asocijacija“ više nije poželjna. Kad su se sve tri strane saglasile da je Briselski sporazum mrtav, to znači da ni EU više nije posrednik, nego najvažnije zemlje u njoj zajedno sa SAD, koje su zdušno podržale ovaj predlog. Sam Vučić kazao je da je najveća greška Srbije bila što su pregovori premešteni u Brisel. Povratak razgovora u UN u današnjim okolnostima nije moguć uz učešće Rusije, što znači da ostaju ove tri zemlje ili neka od njih, iako u planu imaju razgovore koji bi počeli sa prijemom Kosova u UN. Briselskim sporazumom kupljeno je deset godina mira i razvoja, objavio je predsednik, kao da se i sam, uostalom, pozdravlja s tim sporazumom i kao da objavljuje novi početak, s naravno drugačijeg starta za Srbe na KiM. A Ursula fon der Lajen ubila bi dve muve jednim udarcem ako bi se Srbija sama odrekla zaustavljanja članstva Kosova u UN, i to formalno kroz pregovarački proces, a tome ne bi morale da se protive ni one članice EU koje ne priznaju nezavisnost. Upravo to - da je Briselski sporazum mrtav - odavno želi da čuje i Aljbi Kurti, koji ga ne primenjuje, opisuje neustavnim i ne priznaje do te mere da mu se „smučilo da već devet godina ponavlja jedno isto“. Iza te, danima ponavljane rečenice u srpskoj javnosti, sledilo je obavezno pitanje: hoće li biti rata, a onda se predsednik Srbije pojavio u Pinkovoj emisiji Hit tvit i neuobičajeno mirno saopštio da će Srbija učiniti sve za mir i bezbednost, ali i da Srbe na Kosovu više nije mogao da umili da ne napuste institucije, nakon što je to, kako tvrdi, učinio već dvadeset puta. Distanciranjem od odluke SL Vučić je ostavio utisak da je odluka narodna i „autohtona“ (što je uostalom u nekoliko navrata ponovio i Igor Simić, potpredsednik SL), ali i skinuo potpuno odgovornost za ono što bi moglo da usledi. „Nema plana B, i ja sam ih uvek to pitao“, odgovorio je Vučić na pitanje šta je drugo rešenje ako Kurti ne prihvati zahteve. Kurti je, za sada, pozvao Srbe na povratak u institucije, ne odgovara na napade opozicije da destabilizuje Kosovo, ali pokušava da pridobije simpatije stranaca stavljajući odluke Srba, ponekad čak i komično rogobatno, u kontekst ruskih interesa. Ambasada SAD u Prištini poziva ga da odloži odluku o preregistraciji, ali ne deluje da je to ovog momenta opcija za Kurtija. A šta jeste? U vladi Kosova, prema ustavu, jedan ministar mora biti iz reda srpskih predstavnika u parlamentu (ili još jedan ako vlada ima više od 12 ministarstava), a Srpska lista osvojila je svih deset mesta garantovanih za Srbe u tom organu. I kada bi hteo, Kurti nema drugu stranku, parlamentarnu, iz koje bi mogao da „vuče“ jedno ministarsko mesto za Srbe na koje je, po tamošnjem ustavu, obavezan. Ustav ne predviđa raspisivanja izbora u ovoj situaciji, naravno, ali predviđa obaveznu zastupljenost Srba u zakonodavnom i izvršnim organima. Bez podrške polovine srpskih predstavnika, takođe je nemoguće usvajanje takozvanih zakona od vitalnog interesa, što su i zakoni o lokalnim izborima, načinu izbora u opštinama i institucijama u kojima je propisano učešće Srba. Od početka svog mandata, moguće spreman na situaciju koja se dogodila ovog vikenda, Kurti je insistirao da jedino sa SL neće praviti nikakve koalicije (za razliku od njegovih prethodnika), pa je poslednja vlada, s proleća 2021, formirana bez podrške Srba. Ostale manjine i koalicija Gudžo (Vjosa Osmani) obezbedile su Samoopredeljenju podršku od 67 poslanika, šest više od minimuma, tako da izglasavanje nepoverenja danas nije opcija. Ali nisu ni novi izbori, jer popunjavanje mesta garantovanih za Srbe se tek sad ne bi dogodilo bez Srpske liste, oko koje je trenutna situacija konsolidovala srpsko stanovništvo, čini se, više nego što je to bilo na minulim izborima, a Kurtijeve šanse da ove Srbe zameni nekim drugim, manje su nego ikada pre. Šanse da se instaliraju albanski predstavnici na upražnjenim mestima su male, jer bi takav odgovor bio shvaćen kao primena sile nad mirnim srpskim stanovništvom, čije su sudije čak pokazale toliko kooperativnosti da su, postepeno, hitne slučajeve predavale albanskim kolegama. A Kurti bi ugrozio status demokrate i zagovornika vladavine prava, koji u svom drugom mandatu izrazito pokušava da izgradi pred zapadnim vladama i civilnim sektorom. Dalje, od pre godinu i po, kada osvaja 50 odsto glasova biračkog tela, Samoopredeljenje je u konstantnom padu. To su pokazali već lokalni izbori, održani svega šest meseci kasnije, oktobra 2021, na kojima ovaj pokret dobija vlast u svega četiri od 38 opština na Kosovu, a gubi je u Prištini i Prizrenu. U martu ove godine, tamošnji mediji prenose istraživanje UBO Konsaltinga, prema kojem zajedno sa Gudžo, Samoopredeljenje ima 42 odsto podrške, odnosno osvojilo bi 13 poslaničkih mesta manje (46 spram 59). I konačno, kada je, u septembru, Kurti ponovo izabran za predsednika pokreta sa manje od jednog procenta glasova protiv, objavljena su nova istraživanja prema kojima Samoopredeljenje ima 37 odsto podrške albanskih birača na Kosovu. Najveće opozicione partije u Srbiji su, s druge strane, podržale odluku Srba, neke sa sumnjom da iza ove tenzije sledi neki novi, po Srbiju, nepovoljan sporazum, a drugi sa zahtevom da predsednik Narodne skupštine raspiše lokalne izbore na KiM da opštine ne bi bile razvlašćene i u institucionalnoj nesigurnosti. Vlast, međutim, kritikuje opoziciju za odsustvo osećaja za jedinstvo, ali je ne poziva na razgovor kakav bi se s pravom mogao očekivati u ovom „tektonskom potresu“. Dragana Pejović