Populizmom protiv pobune

Kada je početkom oktobra Marko B. udavio dvogodišnju ćerku u kanti vode, inspekcijski nadzor je zaključio da je do ubistva došlo i zbog greške u postupanju Centra za socijalni rad u Vršcu – zaboravili su da procene bezbednost deteta i fokusirali se samo na majku koja je nekoliko meseci ranije prijavila porodično nasilje. Da li bi veće kazne za nasilnike i silovatelje, koje je nedavno zatražio predsednik Aleksandar Vučić, mogle da spreče ovaj slučaj? Ne, imajući u vidu da je otac nakon zločina izvršio samoubistvo, što je više od bilo koje kazne koja se može propisati, ali bi bolji i stručniji centri imali neke šanse. Drugo je pitanje da li bi Marjan Petkovski, da je pre 10 godina za obljubu maloletnice dobio više od pet godina zatvora, isto delo nedavno ponovio (ovog puta nad punoletnom devojkom i uz teške telesne povrede) i da li je pravedno što mu je zbog tog ponovljenog zločina izrečena kazna od samo tri godine i četiri meseca zatvora. Na njega je teško odgovoriti jer odmeravanje kazne ne može da bude odokativna i impulsivna procena pojedinca, naročito ukoliko je doneta bez celokupnog društvenog konteksta. „Donošenje odluke o višim kaznama bez rešavanja čitavog niza drugih problema može se slikovito opisati - vi gradite treći sprat, a da temelj zgrade još uvek nije udaren. Drugim rečima, više kazne zaista znače malo onda kada nam iskustvo govori da najveći deo nasilnika ne dobije ni trenutne kazne. Zbog toga nam se nameće i suštinsko pitanje - kako je moguće da decenijama postoje ženske organizacije koje rade direktno sa ženama koje su preživele nasilje i koje su apelovale, između ostalog, i za pooštravanje kazni (ali ne samo za to), i to nije bilo moguće do trenutka kada je Aleksandar Vučić bezmalo dekretom doneo tu odluku, baš u periodu protesta protiv perjanice ovog režima tj. Informera. Reč je zapravo u gašenju požara i pokušaju da se uguši pobuna, a nakon odsustva institucionalne reakcije na objavljeni intervju. To takođe dosta govori o odnosima moći u ovoj državi, ali i o tome koliko je pitanje ženske bezbednosti važno zaista. Tim pitanjem se trguje onda kada se uvidi da je moguće prikupiti malo političkih poena i još jednom se prikazati kao vrhovni spasilac“, kaže sociološkinja Jelena Riznić, članica feminističkog kolektiva „Ženska solidarnost“. U obrazloženju inicijative, Vučić je istakao da će pooštravanje kazni biti jasna poruka svim žrtvama nasilja, a pre svega ženama, da će država najoštrije reagovati u suzbijanju krivičnih dela i da će se žrtve na ovaj način „ohrabriti da prijave počinioce“. I ništa u tome ne bi bilo sporno da je inicijativi prethodila analiza stručnih institucija koje su odmerile, recimo, koliko su ohrabrene žrtve nakon izmene Krivičnog zakonika iz 2016. ili 2019, kada je uvedena doživotna kazna za pedofile i da li bolje rezultate postižu države u kojima je kazna jedini vid zaštite ili one u kojima se kazne kombinuju sa jakim službama socijalne zaštite i jakom podrškom žrtvama nakon nasilja. Ali, nije. „Kao i obično, zakoni (pa i krivični) se menjaju bez bilo kakve analize primene i efekata koje su ostvarili prethodne norme. Najčešće, a tako je i ovaj put, čini se to kako bi se udovoljilo pretpostavljenim sentimentima građana koji veruju da je pripisivanje strogih kazni efikasno u borbi s najtežim krivičnim delima. To je najjednostavniji i najefikasniji put kada je reč o populističkom delovanju, ali istovremeno i najneefikasniji kada je reč o ozbiljnom pristupu prevenciji negativnih ponašanja. Ovo je naročito slučaj kada i sama inicijativa potiče od institucije koja za donošenje i noveliranje zakona uopšte nije nadležna“, kaže sudija Apelacionog suda Miodrag Majić. Ako se vratimo na podatak da „najveći deo nasilnika ne dobije ni trenutne kazne“ i to pretočimo u brojke, problem postaje daleko jasniji. Recimo, prema podacima Eurostata o broju registrovanih silovanja za 2020. godinu, Švedska je zemlja koja beleži najviše slučajeva silovanja – 86,2 na 100.000 stanovnika, a sledi je Island sa 43,39. U bivšim jugoslovenskim republikama prednjači BiH sa 18, sledi Hrvatska sa 7,4, dok je u Srbiji samo 1,34 silovanja na 100.000 stanovnika. Sa takvom statistikom mogli bismo i da zaboravimo na kazne da u izveštaju nema i pojašnjenja – ne radi se o stvarnom broju već o „broju slučajeva prijavljenih policiji“. A to znači da žene ovde ne veruju ni policiji, ni državi, ni pravosudnom sistemu, ali i da su često u nemogućnosti da prijave silovanje zbog manjkavosti postojećih zakona. Iako je Srbija potpisnica Istanbulske konvencije, što je obavezuje da izmeni definiciju krivičnog dela „silovanje” i da kriterijum više ne bude da li je upotrebljena pretnja i sila već da li je dat pristanak, još uvek nema ni naznaka da će se tako nešto uskoro dogoditi. Nažalost, ima nečeg drugog – „edukativni karakter“ intervjua sa višestrukim silovateljem Igorom Miloševićem, preko koga je od države obilato donirani tabloid Informer dao uputstva ženama kako da se ponašaju prilikom silovanja. On je „veoma dobronamerno“ objasnio da žrtva ne bi trebalo da pruža otpor jer će u svakom slučaju biti silovana, ali će onda imati i fizičke povrede, što ne samo da zvuči logično već i više nego jeftino za naš pravosudni sistem – svako ko se umiri da ne bi bio jače povređen ili se zaledi od straha i ne pruži otpor neće biti smatran silovanim. „Ukoliko posmatramo samo taj legislativni okvir, u slučaju krivičnog dela silovanja postoji mnogo problema od kojih je definicija svakako osnovni jer veliki broj prijava biva odbačen zbog ‘nedostatka dokaza‘, odnosno zato što ne odgovara definiciji u KZ. Drugi je sistem vrednosti koji savršeno neguje kulturu silovanja dok normalizuje i reprodukuje nasilje i poniženje žena. Deo te kulture jesu i tabloidni mediji koji svakodnevno ponižavaju žene, koji eksploatišu traumu muškog nasilja i strah sa kojim mnoge od nas žive. Intervju sa serijskim silovateljem koji je bio objavljen u Informeru je simbol. S tim u vezi, inicijativa za pooštravanje kazne istovremeno ne znači i stvaranje kontrolnog mehanizma koji bi nadgledao rad policije, centara za socijalni rad i medicinskih radnika koji su u kontaktu sa ženama koje prijave nasilje. Iskustvo rada sa ženama koje su preživele nasilje pokazuje da, umesto da ove institucije budu podrška i zaštita, često nastavljaju da vrše nasilje nad ženama i ubeđuju ih da odustanu od prijave, direktno ili indirektno. Drugim rečima, potreban je razvijen sistem podrške koji bi ženama stavio do znanja da je prijava nasilja bezbedna i da će sistem učiniti najviše što može za zadovoljenje pravde, dok bi istovremeno poslao poruku i da je nasilje nedopustivo“, kaže Jelena Riznić. Nažalost, takva poruka neće biti poslata jer su najavljene izmene zakona za sada samo odgovor na Vučićeve želje vezane za jače kažnjavanje, a među njima se nije našla ni ona osnovna – izrada registra napasnika i silovatelja. Iako se njegova dojučerašnja šefica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović iz sve snage zalagala za takav registar i tražila da bude javan (nevladine organizacije su protiv toga jer smatraju da bi došlo do „presude ulice“ i da je bolje da postoji samo za potrebe nadležnih organa), ona je postala prošlost, a Bratislav Gašić budućnost. A baš je teško poverovati da će takva „budućnost“ insistirati na registru ili recimo uspostavljanju kriznih centara za žrtve silovanja (na to nas takođe obavezuje Istanbulska konvencija) u kojima bi se na jednom mestu vršili svi zdravstveni i forenzički pregledi i pružala psihološka i pravna podrška za žene. Sandra Petrušić