Kratkovida isplativost bahatosti

Kada je predsednik Vučić, decembra 2021, stigao u Novu Varoš da bi „rešio“ tamošnje brojne probleme, zapazio je jedan protestni natpis u jednodušno blagonaklonoj gomili okupljenih. Na njemu je pisalo da 28,5 odsto novovaroške vode nije za piće, na šta je Vučić istakao da je „baš zbog tog transparenta i došao“. I ad hok namenio pet miliona evra da bi svim građanima opštine namirio najosnovniju potrebu. I postarao se za njihova ljudska prava, slučajno uoči izbora. Iz mase sveta čuo se i povik Erne Paljevac da u pijaćoj vodi „ima puno fekalija“, što je simplifikovan podatak iz izveštaja Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ iz 2020. Nespojiv sa veličanstvenim okolišem Uvačkog (ili Sjeničkog), Zlatarskog i Radoinjskog jezera, delimično u nadležnosti i Opštine Sjenica. Po citiranom dokumentu, najveći procenat mikrobiološke neispravnosti usled „aerobnih mezofilnih i ukupnih koliformnih bakterija, kao i koliformnih bakterija fekalnog porekla“, zabeležen je upravo u Novoj Varoši od cele Srbije. Podatak deluje alarmantno i zato što je tu sedište Rezervata Uvac d. o. o. koji upravlja teritorijom od oko 12.000 hektara pod prvim, drugim i trećim stepenom zaštite. Buntovni akt mlade Erne Paljevac sažeo je filozofiju neformalnog udruženja Studenac, jedinog koji se, pored Rezervata, na ovom području bavi ekološkim temama. I čiji članovi ne bi nigde da odu, već da žive na prostoru Nove Varoši, ali „u skladu sa prirodom“. NJihova borba za razotkrivanje spornih stavki po takav život, krenula je tokom blokade puteva pod vođstvom SEOS-a i drugih ekoloških organizacija, malo pre pomenute Vučićeve posete. Kao glavni zadatak nametnulo im se informisanje javnosti, pasivizirane ponašanjem lokalne samouprave. „U Novoj Varoši vlada cenzura i odricanje ili prebacivanje odgovornosti od Skupštine Opštine do javnog komunalnog preduzeća ’3. septembar’, od nje osnovanog“, ističe Aida Paljevac, Ernina sestra. Time ona sublimira iskustvo Studenca, bez odgovora na pitanja koja su postavljali institucijama. Što se ostalih Novovarošana tiče, oni su većinski nespremni da prihvate istinu, ako je Studenac interpretira, kako primećuje Paljevac. Uljuljkani navodnom brigom, naprosto veruju vlastima, iako one prećutkuju rezultate „Batuta“, ali i Zavoda za javno zdravlje iz Užica i Odseka vodne inspekcije iz Kraljeva. „Zavod iz Užica ispitao je zdravstvenu bezbednost vode sa 12 javnih česama i utvrdio higijensku neispravnost 66,67 odsto uzoraka, povezavši ovo sa fekalnim zagađenjem i otpadom životinjskog porekla u vidu industrijskih ostataka“, kaže Paljevac. Umesto da zabrani pijenje vode sa ovih mesta, Opština se oglasila tvrdnjom da je ona iz česama u domaćinstvima ispravna, budući da je hlorisana. „Ukoliko su vodoizvorišta vrela u karstu, što jeste slučaj u Novoj Varoši, onda je tretman hlorom sasvim dovoljan da voda za piće bude zdravstveno ispravna. Naime, u stenskoj masi karsta nema organskih materija, te do biološkog zagađenja dolazi uglavnom usput, u cevima“, objašnjava Zoran Stevanović, penzionisani profesor hidrogeologije sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, kome je zaštita vodoizvorišta uža specijalnost. Ni zagađenost vode sa javnih česama, kako tvrdi, nije krivica grada, već strateško pitanje Republike Srbije, koje može da se reši samo ogromnim investicijama. S obzirom na ovdašnju kritičnu sliku prečišćavanja komunalnih i industrijskih otpadnih voda, glavnih faktora kontaminacije, gde država raspolaže instalacijama za tretman svega 15 odsto izlučenih materija, a samo se devet odsto realno tretira, obradu vode za javne česme besmisleno je očekivati, hidrogeolog naglašava. Da je takvo objašnjenje stiglo od lokalnih vlasti, Studenčani bi bili daleko mirniji. Ovako, usled ćutanja nadležnih, njih plaši budućnost Nove Varoši. Da bi probudili usnule javne službe, krenuli su u akcije, kačeći kreativno sročena obaveštenja na table tamošnje Turističke organizacije. Ignorantski ponosne na potencijal okolnih predela, ali i spremne da plakate odlepe po nalogu Opštine (najverovatnije). Premda udruga ističe da je u cilju opšte dobrobiti spremna da sarađuje sa svima, osim političkih stranaka, Studenac je neformalno proglašen državnim neprijateljem. Stoga je u pozamašnom panegiriku lokalnom vrhu vlasti u Varoškim novinama, u okviru teksta „Iz slavina pitka voda“, objavljen antrfile sa njihovim, ciljano redukovanim saopštenjem na temu od sveopšteg interesa. Međutim, sva su imena članova taksativno pobrojana, što se može smatrati targetiranjem u tako malom mestu. Takođe, kada je na portalu Centra za istraživačko novinarstvo izašao tekst mlade novinarke Aleksandre Popović o divljoj gradnji na Uvcu, gde je poimence istakla neke od ilegalnih neimara, jedan od njih je (tobože u prolazu) svratio do njenih roditelja, sa adresom u Novoj Varoši. „Srećom što su oni neustrašivi i što moj aktivizam podržavaju“, kaže Popovićeva, i sama članica Studenca. Ako se informacije dozirano serviraju gradu, još ih manje stiže u Akmačiće, selo u okviru Rezervata, nadomak Uvačkog jezera. „Pre petnaestak godina, voda za piće je proglašena zagađenom, pa smo je koristili samo kao tehničku i njome zalivali bašte“, kaže Rastko Ilić, vlasnik jednog od turističkih objekata. I na jednoj od javnih česama pojavio se natpis „nije za piće“, nepoznatog autora, da bi upozorenje ubrzo bilo sklonjeno, kako navodi Ilić. Pa, ko je prethodno bio obavešten, taj je nije pio, a ko nije, nesvesno je rizikovao. Potom se u selima mimo oficijelnih kanala doznalo da su krivci za zagađenje lokalne pilane, koje su strugotinu bacale u potoke, sve dok ona nije postala sirovina za danas vrlo tražene brikete. Nevine nisu bile ni mlekare Zlatarka i Zelenika plus, oslobađajući se surutke na isti način, pa je „do juče“ pitka voda dobila jeziv miris i ukus. „Prema našim pretpostavkama, glavni su uzroci zagađenja bile hemikalije za pranje proizvodnih posuda“, dodaje Marko Ćirović iz Studenca, odlučan da nastavi delatnost predaka u jednoj uvačkoj uvali. Međutim, ovo nije lako, jer valja napojiti stoku u nemogućim uslovima često suvih česama, kao i opadanja nivoa vode u akumulacionom jezeru. Sa tim padom profesor Stevanović povezuje i rezultate prošlogodišnjeg monitoringa kvaliteta vode na području SRP Uvac, koji je po nalogu upravljača uradio Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“. „Na osnovu sveobuhvatne analize, detaljnog pregleda zajednice makrobeskičmenjaka, silikatnih algi (fitobentosa), fitoplanktona, kao i pratećih podataka (fizičko-hemijskih parametara, koncentracije hlorofila, drugih terenskih zabeleški) može se zaključiti da je indikativni ekološki status, odnosno potencijal vodnih tela rezervata Uvac, generalno umeren do slab“, zaključili su stručnjaci Instituta. Odnosno, da pojedini delovi sliva spadaju u treću, četvrtu, pa čak i petu kategoriju kvaliteta, što nije rizično za čoveka, jer tu vodu ne pije, ali jeste za celokupni biodiverzitet. Ovakvo stanje profesor Stevanović tumači smanjenjem vodene mase u koju se sliva ista količina influenata: fekalnih voda iz vikendica i domaćinstava, benzina iz motora čamaca, otpadnih materija iz malih industrijskih pogona i divljih deponija... „Akumulacije se prazne jer u Srbiji nema dovoljno uglja, na kome bi trebalo da počiva dve trećine snabdevanja električnom energijom“, on naglašava. Doskoro je stanje bilo alarmantno tokom leta i početkom jeseni, ali je sada slično i zimi, budući da jezera ne uspevaju da se dopune od dotoka, dok se tada vodena skladišta intenzivnije crpe za preradu u struju. „Leti je ipak strašnije, jer znaju da presuše i česme u pet sela naše mesne zajednice – Akmačićima, Kovaranima, Vilovima, Radanićima i Drvanovićima, što se dešava od kad je po nalogu Opštine zatvoren izvor Bjelanac“, žali se Ćirović. Zatvaranje Bjelanca bila je jedina mera sprovedena u korist žitelja, jer mlekare još nisu ugradile prečišćivače, jezera su zaposeli gliseri i skuteri, narastao je broj vikendica, kao i pratećih ilegalnih odlagališta smeća, dok kontrolu septičkih jama i nije moguće sprovesti. Meštani sela ipak nisu naivni kao Novovarošani, te su kupili kace u kojima skladište pijaću vodu, ili je kupuju flaširanu. Mnogi su i tužili Opštinu, štrajkovali i pisali peticije protiv izgradnje industrijske zone oko Uvačkog i Zlatarskog jezera, čija je voda nekad bila u prvoj kategoriji. To „nekad“ odnosi se na vreme pre investitorske pomame za zgodnim kutkom kraj akumulacija, kojoj je apsurdno išao naruku i član 5 Zakona o ozakonjenju iz 2015. Po njemu, „vikendice i drugi porodični objekti za odmor u drugom stepenu zaštite prirodnog dobra“ mogu da se ozakone ako se ispoštuju uslovi Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Iako je i ovo sporno, jer sve se može proglasiti „vikendicom“ i „porodičnom kućom za odmor“, još je spornije to što su neki od legalizovanih objekata u prvoj zoni sanitarne zaštite voda, što je po shodnom zakonu nedopustivo. „Tokom istraživanja, došla sam u posed dokumenta kojim Opštinska uprava Nove Varoši izdaje dozvolu Slobodanu Rebiću, čuvenom dečjem hirurgu iz Novog Sada, čija je katastarska parcela jednim delom u zoni najrigoroznije zaštite“, svedoči Popovićeva. Kako je dati hirurg (nedavno preminuo) uspeo da ozakoni svoju kuću, snabdevajući je vodom sa „kaptiranog izvorišta“, javnosti će ostati nepoznato. Jer, Opština ćuti i na zahteve medija za pristup informacijama, kao što je činila i sa Studenčanima. „Kada smo tražili da nam dostave studiju o sanitarnoj zaštiti vodoizvorišta, Opština nas je uputila na JKP ’3. septembar’“, kaže Popovićeva. NIN je sledio isti tok obaveštavanja, dobivši od komunalnog preduzeća samo rešenje po kom su zaštićena vodoizvorišta. Za druge informacije, obrađene Studijom, JKP nas je vratio na (gluvonemu) Opštinu. Inače, propisi su u ovom pogledu striktni i kažu da prva sanitarna zona podrazumeva ogradu od žice koja štiti područje od bilo kakvog neovlašćenog ulaska. „U drugoj, široj zoni, što obuhvata područje sa kog vodi treba 50 dana da dođe do tačke izvora, moguće je graditi, uz izolaciju septičkih jama, preradu otpadnih voda i zabranu odlaganja čvrstog otpada“, objašnjava profesor Stevanović. U najširoj zoni, u kojoj je ceo sliv, pravila su najopuštenija, ali ne dozvoljavaju izgradnju fabrika i manipulaciju opasnim otpadom. Uobičajeno, tu studiju izrađuju eksperti Rudarsko-geološkog fakulteta ili Instituta „Jaroslav Černi“, nakon čega rešenje o proglašavanju zona, kao i mere zaštite donosi Ministarstvo zdravlja. Ono ima i inspekcijsku službu, čija se briga u praksi završava kad se Studija usvoji. NJena primena se proverava uzorkovanjem sirove i tretirane vode, i nikako drugačije. U slučaju neispravnosti, voda se proglašava tehničkom, i onda se čeka.., možda i onih pet miliona evra s početka teksta. „Problem nikada nije u studijama zaštite vodoizvorišta, budući da ih izrađuju eminentne ustanove, već sporna može da bude njihova primena na terenu“, ističe Stevanović. Od svake nemarnosti, slučajne ili namerne, koje uzrokuju lokalne samouprave, komunalna preduzeća.., zavisi opstanak živih bića. Na vrhu piramide odgovornosti ipak je država, i sama spremna da izađe u susret i krupnim i sitnim investitorima, žmureći na sopstvene zakone, ili ih praveći šupljikavim. Da ima iole svesti, nezavisne od finansijskih interesa pojedinaca, dala bi se na edukaciju građana i preduzetnika, a još više – njihovih političkih predstavnika. Spremno bi odgovarala na pitanja, ne bi blanko obećavala, i tako uspela da sačuva ono što joj je priroda dala na korišćenje. Uz prećutno upozorenje da će stostruko da joj naplati ako je smatra prćijom izabranika. Dragana Nikoletić