Rebalans za debalans

Ministar finansija mogao je 7. novembra građane da pita da li hoće da im prvo saopšti dobru ili lošu vest. Dobra vest je mogla da bude da je kraj septembra dočekao sa viškom u državnoj kasi od skoro 10 milijardi dinara. U nekim drugim okolnostima, teško da bi iko iz vrha vlasti propustio priliku da se javno pohvali kako su nam javne finansije u odličnom stanju. Što su mnogi možda i pomislili kada je, nekoliko dana ranije, Siniša Mali rekao da država na računu ima 301 milijardu dinara „keša“, prećutkujući koliki je deo tog „keša“ država pozajmila. Biće, ipak, da su zaključili da nije zgodno hvaliti se suficitom istog dana kada je u Skupštini počela rasprava o rebalansu i kada je morala da se predoči i loša vest da će se plus od 83 miliona evra s kraja septembra do kraja godine pretvoriti u minus od čak 2,4 milijarde evra. Umesto toga saopštio je drugu dobru vest, da će država inkasirati 193 milijarde dinara više nego što je predviđeno originalnim Zakonom o budžetu. I opet je prećutao lošu vest da taj rast prihoda za 1,6 milijardi evra nije posledica samo realnog rasta srpskog BDP-a. Zapravo je najmanje posledica povećane privredne aktivnosti, s obzirom na to da je Vlada svoju procenu rasta za ovu godinu korigovala sa prvobitnih 4,5 na tri odsto, s tim što neće biti iznenađenje ako na kraju bude i niža, jer tempo rasta već mesecima opada – sa 4,3 odsto u prvom kvartalu, na 3,9 u drugom i na samo 1,1 odsto u trećem. A i MMF je svoje procene rasta za Srbiju ponovo smanjio, sa 3,5 na 2,5 odsto za ovu i samo 2,25 odsto za narednu godinu. Da su drugi parametri ostali nepromenjeni, sporiji rast BDP-a uslovio bi i korekciju očekivanih prihoda budžeta naniže. Oni su, međutim, povećani za 12,7 odsto. Otprilike tolika će biti i prosečna ovogodišnja inflacija, pa će po tom osnovu porasti i prihodi od PDV-a. Krajnje pojednostavljeno, ako je neki proizvod početkom godine koštao 100 dinara, u državnu kasu se od PDV-a slivalo 20 dinara. Zbog inflacije, taj proizvod sada košta 112 dinara, a od PDV-a u budžet se uplaćuje 22,4 dinara. Za razliku od građana, kojima inflacija prazni novčanike i obezvređuje primanja, ona u isto vreme bar prividno doprinosi boljem punjenju budžeta. Druga strana te medalje je da i taj novac sve manje vredi. Uostalom, za državni važi isto što i za kućne budžete. Kako je kurs evra danas isti kao i pre jedne, i pre deset godina, prosečna plata je u evrima ove godine nominalno za 11,3 odsto veća nego prošle, iako je realno porasla svega tri odsto, a do kraja godine bi lako mogla i da izgubi trku sa cenama. Kao što su je penzioneri već izgubili, jer sada primaju realno za 4,9 odsto manje nego lane. Na stranu što je taj pad i mnogo veći, ako se ima u vidu da su penzije nominalno povećane za pet, a cene hrane 20,8 odsto. S obzirom na to da je inflacija mnogo više delovala na rast prihoda, nego rashoda, ona je u ovoj godini bila saveznik vlasti. Nažalost, ove „pozitivne“ efekte uskoro će zameniti negativni, jer će inflacija pogurati naviše i sve buduće rashode, a pride će država za finansiranje minusa u svojoj kasi morati da se zadužuje po višim kamatama. Dodatni problem je da će, uprkos boljem punjenju budžeta - zato što je originalni skrojen na proceni da će prosečna inflacija biti 3,7 a ne skoro 12 odsto - minus u državnoj kasi do kraja godine dostići 2,4 milijarde i za 700 miliona evra nadmašiće prvobitno planirani. Fiskalni savet ukazuje da rebalans donosi „neuobičajeno velike promene“ i prihoda (povećanje za 1,6 milijardi evra), a još više rashoda (za 2,3 milijarde evra). I dok rast prihoda najvećim delom podupire snažno ubrzanje inflacije, dotle su rashode naviše pogurali neki, ranije neplanirani izdaci, za koje su pare delom već potrošene, pa se rebalansom to samo konstatuje - dve isplate po 100 evra mladima, koji će uskoro dobiti još po 5.000 dinara, turistički vaučeri i povećana novčana pomoć za prvo, drugo i treće dete. Ipak, najviše novca otići će za pokrivanje ogromnih gubitaka Srbijagasa i EPS-a. Za te namene planirano je 1,3 milijarde evra, a Fiskalni savet strahuje da će stvarni trošak biti veći, jer država daje garancije i za nove kredite, koje ta preduzeća neće moći da vrate, pa će i to kad-tad pasti na teret poreskih obveznika. Srbijagas se, uz garanciju države, još proletos zadužio za 200 miliona evra, a rebalans mu širom otvara vrata da se do kraja godine zaduži za još 650 miliona. Te obaveze se, po pravilu, knjiže „ispod crte“ i ne prikazuju se odmah kao obaveza države, ali su velike šanse da sledi repriza filma koji smo gledali u martu 2019, kada je Vlada 1,2 milijarde evra duga Srbijagasa za garantovane kredite pretvorila u javni dug. Upravo zbog prakse da sve te pozajmice na kraju vraća država, Fiskalni savet trošak zbog gubitaka ova dva javna preduzeća u 2022. procenjuju na milijardu i po evra, s tim što je gotovo izvesno da će deo računa za njihovo loše poslovanje stići na naplatu i 2023. Osim države iz budžeta, sve su prilike da će skuplje račune za energente sledeće godine plaćati i građani. „Otkrivene slabosti u energetskom sektoru zahtevaju odgovarajuće reforme kako bi se osigurala energetska bezbednost, energetski sektor stavio na zdrave finansijske osnove i promovisala štednja energije. Za postizanje ovih ciljeva biće potrebno dalje prilagođavanje energetskih tarifa po potrebi, dok bi trebalo proširiti ciljanu podršku za ugrožena domaćinstva“, navodi u pisanoj izjavi šef Misije MMF-a Jan Kejs Martejn, nakon pregovora sa Vladom o novom stendbaj aranžmanu. Prevedeno na obični jezik, to zvuči kao najava skorog poskupljenja energenata. Pogotovo što je Vlada obećala MMF-u da će 2023. smanjiti deficit budžeta, što će biti gotovo nemoguće, ako država nastavi da subvencioniše cene gasa i struje. Da srpske javne finansije i nisu baš tako javne kao što bi trebalo da budu i da više kriju nego što otkrivaju, svedoči i već uobičajena zamerka Fiskalnog saveta da rebalans nije transparentan. To naročito važi za pomoć Srbijagasu i EPS-u, pa su 1,2 milijarde evra direktnog budžetskog troška proknjižene kao Izdaci za nabavku finansijske imovine, bez ikakvog objašnjenja, tako da se ne zna ni kom preduzeću ide koliko novca, za koje će se namene taj novac iskoristiti. Naravno, izostalo je i objašnjenje ko je kriv i kako su ta preduzeća napravila tolike gubitke. „Gotovo je neverovatno da se u odnosu na prvobitni budžet Izdaci za nabavku finansijske imovine povećaju više od 11 puta, sa 13 na 153 milijarde dinara; da se nabavka finansijske imovine na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta, sa 3,8 na 132 milijarde, a garancije države za zaduživanje povećaju sa 24 na 102 milijarde dinara i da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj“, navodi Fiskalni savet. Nisu, naravno, javna preduzeća jedina koja istinu od javnosti kriju kao zmija noge. NJima rame uz rame je Kancelarija (sada Ministarstvo) za upravljanje javnim ulaganjima, koja „od osnivanja nikad nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika“. Iako Fiskalni savet načelno smatra dobrim što su i rebalansom predviđena značajna izdvajanja za javne investicije od oko 4,5 milijardi evra ili 7,5 odsto BDP-a, ni tu nije sve baš tako jasno. Tim pre što su kao investicija tretirani i izdaci za popunu Robnih rezervi (0,5 odsto BDP-a) i troškovi za opremanje vojske i policije (jedan odsto BDP-a). Kada se odbiju te dve stavke, prema procenama Fiskalnog saveta, u „prave“ javne investicije, ekonomski najkvalitetniji vid javne potrošnje, biće usmereno oko šest odsto BDP-a, „što je vrlo dobar rezultat, naročito u uslovima usporavanja privredne aktivnosti“. Naravno, ni ovoga puta nije izostala preporuka Vladi da detaljnije prikaže na koje projekte će tačno potrošiti taj novac, kako se oni biraju i da se analiziraju troškova i koristi svakog od tih projekata. Ta preporuka, kao ni mnoge druge, teško da će biti prihvaćena. Ne bi, naime, bilo zgodno da se potpuno transparentnim budžetom pokaže koliko vlast zapravo obmanjuje javnost. Pre nešto više od dve godine, predsednik Aleksandar Vučić najavio je da će u Surčinu biti izgrađen Nacionalni stadion i da će koštati - oko 250 miliona evra. U rebalansu budžeta za 2022. se, međutim, precizira da Republika Srbija u 2022. „može odobriti projektne i programske zajmove“ i to od 350 miliona evra (41,1 milijardu dinara) za „Projekat za izgradnju urbane infrastrukture i nacionalnog stadiona sa pristupnim saobraćajnicama“. Ali, to nije sve, jer u rebalansu se navodi da država za drugu stavku „Projekat izgradnje linijske infrastrukture za potrebe razvoja nove oblasti u okviru izgradnje Nacionalnog fudbalskog stadiona sa pratećim sadržajima na teritoriji gradske opštine Surčin u Beogradu“ može odobriti drugi zajam od 190 miliona evra (22,3 milijarde dinara). Samo za stadion, dakle, država planira da se zaduži za 540 miliona evra. Uz te kredite na razdelu Ministarstva finansija za izgradnju stadiona sa pratećim sadržajima ove godine jeste predviđeno simboličnih 8.500 evra (milion dinara), ali se već sledeće godine za taj projekat, sa razdela tog Ministarstva, planira ne tako simboličnih 195 miliona evra (22,9 milijardi dinara). A 2024. još 165 miliona evra. Kada se sve ove stavke saberu, dolazi se do sume od okruglo 900 miliona evra. Znači li to da će nas taj projekat koštati 3,6 puta više nego što je to predsednik svojevremeno obećao. I uz inflaciju od 14 odsto, i uz značajno veći rast cena građevinskog materijala, teško je objasniti takvo povećanje troškova. Ili su samo ljudi iz vrha vlasti hteli da poštede poreske obveznike nepotrebnog nerviranja, dok im ne ispostave račun za plaćanje. Obrazlažući rebalans pred poslanicima Skupštine, ministar Mali je naveo pet osnovnih razloga – prvi je što su, kako je rekao, u prvih 10 meseci prihodi bili za 180 milijardi dinara veći od planiranih, drugi je rast cena energenata, treći je pomoć od 5.000 dinara mladima, četvrti je povećanje penzija za devet odsto od novembra, a peti je novčana pomoć od 100, 200 i 300 hiljada dinara za prvo, drugo i treće dete i subvencije do 20.000 evra majkama za kupovinu stana. „Novac za ovu svrhu obezbeđen je rebalansom“, rekao je Mali. Nacionalni stadion kao jedan od razloga nije pominjao. Doduše, jeste precizirao da su ove godine za beogradski metro rezervisane 5,4 milijarde dinara. Što bi rekao Sir Oliver iz Alan Forda, „prava sitnica“ u odnosu na cenu stadiona. Mada, ima vremena da i troškovi metroa značajno porastu. Pogotovo što je krajem 2021, pre nego što je zakopan prvi ašov i pre nego što je inflacija počela da se ubrzava, procenjeni trošak povećan sa 4,4 na šest milijardi evra. Milan Ćulibrk