Bibi i ultraortodoksno društvo

U jednoj čuvenoj sceni Simpsonovih namćor Mo Sizlak kroz vrata svoje taverne izbacuje stalnu barsku mušicu Barnija Gambla. Pa ga izbacuje ponovo. Pa opet. I dok Mo još gleda niz ulicu, Barni mu neobjašnjivo iskrsava iza leđa. Šta je Barni u „Moovoj taverni“, to je Bibi u izraelskoj politici. Može čovek da gunđa koliko hoće, nakon ovih parlamentarnih izbora mora mu biti jasno da je Benjamina Netanjahua nemoguće izbaciti iz izraelske političke kafane. Legendarni David Ben-Gurion, osnivač modernog Izraela, na mestu premijera je proveo trinaest i po godina. Benjamin Netanjahu će za koji dan ili sedmicu zaigrati u trećem nastavku svog premijerskog filma, koji ukupno traje više od petnaest godina. Takav uspeh nije neobičan za čoveka koji je snagu volje pokazivao od rane mladosti. I krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih, kao terenski oficir Sajeret matkal, elitne izviđačke jedinice izraelske vojske, i sredinom sedamdesetih, kao student čuvenog MIT koji je učio dupli program da nadoknadi ratni zaostatak. Naravno, kada se u 74. godini borite za fotelju, pored snažne volje dobro dođe i ako vam je ta fotelja potrebna. A protiv optužbi za mito, prevaru i zloupotrebu položaja svakako je lakše boriti se ako čovek sedi udobno. Pre nego što se pozabavimo time šta se zbilo na novembarskim izborima za Kneset, nije naodmet da se podsetimo šta se događalo pre njih. Prošlog leta Netanjahua i njegov Likud oborila je koalicija osam stranaka, koju nije povezivalo gotovo ništa osim želje da se večiti premijer preseli u klupe rezervisane za opoziciju. U „vladi promene“ je bilo i liberala i konzervativaca, i nacionalista i socijaldemokrata, i arapska lista pride. Prvo prisustvo nezavisnih Arapa u izraelskom kabinetu bilo je dovoljno da ta postava vlade uđe u istoriju, a blagonakloni analitičari joj pripisuju i poneki uspeh - donela je budžet, što je gotovo podvig u haosu Kneseta prethodnih godina, pomirila se sa sudstvom, Netanjauhovim vrhovnim neprijateljem, a činilo se da napreduje i na polju odnosa sa Evropskom unijom, kojoj su neka dela drugarskog dvojca Netanjahu-Tramp prilično išla na živce. Avaj, tu je vladu Kneset podržao sa samo jednim glasom prednosti, što je davalo bizarne rezultate. Pre nekoliko meseci se glasalo o vladinom predlogu zakona koji bi produžio pravnu zaštitu izraelskih naseljenika na okupiranoj Zapadnoj obali. Desničarska opozicija, kojoj su ti naseljenici bez sumnje dragi, glasala je protiv. Zato su levičari iz kabineta protivno uverenjima glasali za. Ali ni to nije bilo dovoljno, i predlog zakona je propao. To nije moglo dugo da potraje, vlada je pala odmah po proslavi prvog rođendana, i Izraelci su prošle sedmice na biralištima sastavljali parlament peti put u poslednje četiri godine. Kako su ga sastavili? Sam Netanjahu i Likud nisu na biralištima prošli mnogo bolje nego 2021. Dobili su samo dva mesta više, pa sada imaju 32 od 120 poslanika, dok je, recimo, stranka aktuelnog premijera Jaira Lapida - Ješ atid (Budućnost postoji) - dobila sedam novih predstavnika, i sada ih ima 24. Ali Benjamin Netanjahu ne upravlja samo svojom strankom. NJegov ključni predizborni potez, prema Betan Makernan, jerusalimskoj dopisnici Gardijana, bio je to što je ubedio tri ekstremno desničarske partije da se ujedine. Okupljene pod imenom „Religioznih cionista“, osvojile su 14 poslaničkih mesta. Kada se tome dodaju uspesi drugih religijskih partija poput Šasa (11 stolica) i Gimela (sedam), jasno je da će Benjamin Netanjahu ponovo voditi Izrael i da će ga voditi na čelu najdesnije i najreligioznije koalicije u izraelskoj istoriji. „Netanjahu ne voli te ljude. Uvek mu je bilo draže da u koaliciji ima širok spektar stranaka, uključujući i centriste. Ali formiraće koaliciju sa bilo kim ko će mu obezbediti fotelju“, objasnila je Betan Makernan u Gardijanu. A ultraortodoksno društvo je voljno da svom Bibiju obezbedi i više od fotelje. „Religiozni cionisti“ su već obećali podršku zakonskim izmenama koje će Netanjahua spasti od sudova. „Ovde je reč i o njegovoj karijeri i o njegovom životu. Neophodno mu je da bude na čelu kako bi se efikasno borio protiv optužbi za korupciju, i spreman je da sve spali kako bi u tome uspeo“, sumira Makernan. Ta će usluga biti naplaćena, naravno. Kao ilustracija novih Netanjahuovih partnera može da posluži Itamar Ben-Gvir, jedan od vođa „Religioznih cionista“, koga Tajms of Izrael naziva najvećom zvezdom izbora, jer se „od lidera periferne partije pretvorio u popularnog predstavnika jedanaest odsto izraelskih birača“. „Zastrašujući je, iskreno. Harizmatičan je, veseo i uporan. Svaki put kada se u Izraelu dogodi teroristički napad, eto njega da emituje na društvenim mrežama, da kaže kako će to da zaustavi kada bude u vladi, da ima pištolj i da ne okleva da ga upotrebi“, tako je Makernan u Gardijanu opisala Itamar Ben-Gvira. Ben-Gvir za sobom ima i optužbe i osude zbog podstrekivanja na rasizam i podrške terorističkim organizacijama. Možda nije istina da je kao mladić u dnevnoj sobi držao sliku teroriste Baruha Goldštajna, koji je 1994. u Hebronu pobio 29 muslimanskih vernika, ali i Ben-Gvir i njegova družina zalažu se za deportaciju „nelojalnih“ Palestinaca, za imunitet izraelskih oružanih snaga, za aneksiju Zapadne obale. Taj i takav Ben-Gvir cilja mesto ministra javne bezbednosti, ali njegov izborni uspeh se ne može, naravno, pripisati samo Netanjahuovom političkom inženjerstvu. „Tinejdžerke na njegovim skupovima viču kako je cakan. On predstavlja veliki i sve veći deo jevrejskog stanovništva Izraela koje je netolerantno i rasističko“, dodaje Makernan. Avgustovska analiza Izraelskog instituta za demokratiju pokazala je da 62 odsto mladih izraelskih Jevreja smatra sebe desničarima. Kako je izraelskim Arapima u takvom okruženju, i kako bi moglo da im bude sa vlašću koja to ovaploćuje, objasnio je Isavi Frej, još koji dan ili sedmicu ministar regionalne saradnje. „Treća najveća partija u novom Knesetu je rasistička, kahanistička, nasilna partija koja ovde ne želi ni mene ni moju decu. Više nismo na nizbrdici, već u provaliji“, zapisao je Frej na Tviteru. Epitetom „kahanistička“ Frej aludira na ekstremnu ideologiju američko-izraelskog rabina Meira Kahanea - ubijenog u atentatu 1990 - čija je partija u Izraelu odavno zabranjena, ali je Amerikanci za svaki slučaj drže na spisku terorističkih organizacija. Za Jaru Havari, palestinsku političku aktivistkinju, kahanizam nikada nije ni nestajao. „Ovi izbori su za Palestince samo promena zatvorskih čuvara, jer izraelske partije ujedinjuje podrška represiji i kolonizaciji Palestine. Itamar Ben-Gvir je izgradio pravnu karijeru braneći jevrejske izraelske ekstremiste. Ali ideja o dominaciji izraelskih Jevreja normalna je širom političkog spektra. Odlazeći premijer Jair Lapid, navodno centrista, nije izuzetak. Godine 2013. rekao je za Tajm da njegov otac nije otišao iz geta da bi živeo u poluarapskoj, već u jevrejskoj državi. Na Generalnoj skupštini UN u septembru Lapid je ’podržao’ ideju o dve države, na oduševljenje mnogih u međunarodnoj zajednici koji i dalje mamuzaju tog mrtvog konja. Ali za njegovu partiju ’dve države’ znače aneksiju naselja na Zapadnoj obali, to jest sečenje Zapadne obale napola, koje bi ostavilo samo ostrvca palestinske autonomije. Sedam decenija represije, otimačine i kolonizacije pokazalo je Palestincima da za njihovu budućnost nije važno da li je vlada leva ili desna. Temelji izraelskog režima leže u represiji nad njima“, zapisala je Havari za Gardijan. Svejedno, nova družina na čelu Izraela mogla bi sve to da pogorša, ne samo za Palestince i izraelske Arape nego i za sebe i svoje birače. SAD su navodno već obavestile Likud da bi bile veoma uzdržane u kontaktima sa ministarstvima koje bi vodili Itamar Ben-Gvir ili njegov sličnomišljenik Bezalel Smotrič, koji sebe vidi kao budućeg ministra odbrane. Nasilje na Zapadnoj obali već je takvih razmera da bi ova godina tamo mogla da bude najsmrtonosnija od 2005. „Situacija je tako zapaljiva da bi požar mogla da izazove jedna jedina šibica. I u takvom trenutku je Netanjahu rešio da razulari svoje glavne piromane“, poentirao je kolumnista Amos Harel u Harecu. Neki se optimisti nadaju da bi Netanjahu kada se udobno smesti mogao da pedalira svoje čudne saveznike. Pitanje je, međutim, sa kim bi onda sarađivao, pošto je, primećuje Betan Makernan, ranije već izdavao partnere. Sa trapeza izraelske politike svako padne kad-tad, ali Benjamin Netanjahu, sada je izvesno, neće skoro izaći iz „Moove taverne“. Marko Lovrić