U plamenu i krvi

Svoje fizičko i simboličko punoletstvo, osamnaesti rođendan, Filmski festival Slobodna zona obeležio je do sada najboljim programom. Vrline ovogodišnjeg festivala ne ogledaju se samo u nizu sjajnih filmova, pojedinačno uzetih, koliko u njihovoj kontekstualizaciji programskom strategijom festivala. Slobodna zona zadržala je i ove godine, možda više nego ranije, svoj izoštreni pogled na aktuelna i goruća pitanja modernog sveta, potencirala polemički i kritički diskurs, angažovano i borbeno progovorila o problemima, konfrontirala ideologije, ukoliko ih još ima… Jednom reči, osmislila jedan živ, interaktivan filmski prostor koji, začudo, zrači nekom sablasnom filmskom lepotom… Jedna od prvih uočljivih stvari na ovogodišnjem festivalu, a na radost gledalaca, jeste filmsko prisustvo nekoliko najvećih imena savremenog filma: od Rubena Ostlunda do Ulriha Zajdla, a preko Patrisija Gusmana. Imena koja su ovom prilikom ne samo opravdala poverenje i potvrdila svoju reputaciju, nego su filmu donela važne poene u njegovom daljem razvoju. Mogu se ovi filmovi i ne voleti ali im se svakako ne može poreći jedna vrsta hrabrosti ne samo u domenu provokacije i etičkih nesuglasica, koliko u pogledu beskompromisnosti i spremnosti na rizik. To se u prvom redu odnosi na proslavljenog austrijskog reditelja Ulriha Zajdla, čiji se filmski diptih, Rimini i Sparta, gledao svakako ne s lakoćom i s pojačanom iritacijom, ali je otvorio, naročito Sparta, toliko ostrašćeno konfrontacijsko polje. S obzirom na zabrane prikazivanja ovog filma na festivalima u Veneciji i Torontu, još uvek nije jasno ko je gore prošao: reditelj ili njegovi zatečeni gledaoci? Sparta je prst u oko današnjem establišmentu, ali je po svoj prilici film koji će se posle završetka festivala najduže pamtiti. Naravno, najmanje po svojim estetskim učincima. Ujedno, to je čak i uz pristajanje na epitet neukusa koji, zavisno od ugla gledanja, može biti jedno od njegovih obeležja, film koji je najkompleksniji ali i najzahvalniji za analizu i treba svakako računati s tim da on neće u svojim analitičkim polazištima miriti suprotstavljene strane. Sparta je ogoljen, težak i mučan film, politički nekorektan do krajnjih granica i govori nam o pedofilu koji se potuca negde po rumunskim zabitima, izdajući se za učitelja džuda, što mu omogućuje dodir sa maloletničkim grupama. No, ispod transparentne odbojnosti glavnog (anti)junaka, čije ponašanje izaziva gnušanje, otvara se čitav jedan svet paralelnih sadržaja koji pokazuju da društveni okvir u kojem on nastupa nije nimalo bolji: deca su potpuno prepuštena sebi, roditelji su nasilnici i alkoholičari, izostaje svaka kolektivna društvena akcija koja bi deci podarila iole smislenije sadržaje: u toj konstelaciji, pojava učitelja doživljava se kao idealno identifikacijsko polje i ne treba da čudi što mu se deca prepuštaju s poverenjem. Fascinira gradacija kojom Zajdl denuncira devijantnosti svog učitelja, ali i rafinman kojim on oblikuje svoju projekciju rađanja fašizma kao zajednice utemeljene u kolektivnoj volji, disciplini, solidarnosti i podrazumevajućoj mizoginiji. Ovakvu kontroverzu izazvao je još samo jedan film. Reč je o izvanrednom ukrajinskom ostvarenju Klondajk, rediteljke Marine Er Gorbah. Film očigledne aktuelnosti, borbe u Donjecku u Ukrajini 2014, između ruskih separatista i domovinskih ukrajinskih snaga, Klondajk je film zapanjujuće moralnosti. U njemu nema ni natruhe ukrajinske propagande, gneva ili čak mržnje prema ruskoj strani. Trudna junakinja filma u više navrata, nakon što joj je kuća urušena bombardovanjem ruske strane, izjavljuje kako su svi krivi i da je više ne zanima ko je prvi počeo. Žena udata za Rusa, koji stoji neopredeljen u istorijskom metežu, porađa se u trenutku kada joj jedan ruski paramilitarni odred istovremeno ubija i muža i brata. Dete koje se rađa dočekuje svet u plamenu i krvi, u užasu rata i mržnji. Marina Er Gorbah stvara film izuzetne snage, maestralno ga oblikujući znalačkim upotrebama kadra sekvence. NJene dramske akcentuacije su precizno artikulisane i rađaju jaku emociju. Još jedan austrijski film čini vrh ovog festivala. U pitanju je film Korset rediteljke Mari Krojcer. Ekstremno stilizovan, Korset je vizuelni trijumf, ali, na drugoj strani, veoma radikalan u istorijskoj demistifikaciji uloge austrijske carice Elizabete Austrijske. Antologijska gluma Viki Krips u ulozi carice, surov je podsetnik na sputanost carskih veličanstava tamo gde se verovalo da ona oblikuju istoriju. Rotiranje prvenstava carice i žene suštinski je interes narativa Mari Krojcer. Korset jeste film o zarobljeništvu, ali isto tako o pobuni i o čežnji. Istovremeno, to je film kojem istorijska demistifikacija nije cilj po sebi, no joj se zauzvrat nudi emancipirajući prostor lične slobode. Ovo stanje zarobljeništva, suštinski je okvir ali i suštinsko polazište čitavog niza filmova ovogodišnjeg festivala. Čak i Ostlundovom Trouglu tuge, u kojem je to najmanje vidljivo, u Ostrvu, trećem delu filma, izolacionistički geografski okvir čini mikrozajednicu nasukanih svojevrsnim zarobljenicima, što oni defakto i jesu. U Zajdlovom Riminiju, žigolo Riči Bravo živi haotično i neodgovorno, ali samo prividno vođen svojom voljom i svojim izborom. On možda jeste žrtva okolnosti, ali njegovo amnestiranje nije moguće jer ništa ne čini da okolnosti izmeni ili makar ublaži. Pojava ćerke koju je ostavio u detinjstvu, i koja je došla da mu doslovce naplati prazne godine, samo sužava prostor mogućeg delanja. Irkin suprug Tolik, Rus, u Klondajku, do samog kraja ne zna za koju će se stranu opredeliti. Nesumnjiva odanost supruzi ne čini ga moralno spremnim da se prikloni striktno porodičnom okviru i vrednostima ukrajinske zajednice u kojoj obitava. Tolik je doslovce zarobljen svojom neopredeljenošću. Murat Kurnaz, iz uznemirujućeg filma Andreasa Drezena Rabije Kurnaz protiv DŽordža V. Buša, bukvalni je zarobljenik koji nevin godinama sedi u Gvantanamu, bez suđenja. Drezenov film pokazao se kao jedan od najangažovanijih. Iako je istu priču ispričao film Mauritanac, Drezenov film se suštinski razlikuje po prozivci društva za nezainteresovanost, zataškavanje i svako odsustvo empatije. Nisu to u njegovom filmu tonovi diskretnog antiamerikanizma koliko apel za univerzalnom pravdom i humanošću koju smo davno izgubili birajući okrutnost kao prevenciju protiv nedaća. Najzad, veteran Patrisio Gusman, proslavljeni čileanski dokumentarista, miljenik Krisa Markera, doprineo je ovom spektru svojim borbenim filmom (kakvi su, uostalom, svi njegovi filmovi), Moja zamišljena zemlja. Vraćajući se u svoj rodni Čile 2019, Gusman ga zatiče u talasu protesta koji dovode do neviđenog nasilja. Četrdeset godina od ubistva predsednika Aljendea, Gusman iznova vidi svoju zarobljenu zemlju, zarobljenu tiranijom patrijarhalnih oblika života, vladavinom desničarske, kompromitovane elite, kršenjem svih mogućih oblika ljudskih prava, odsustvom sluha za politički dijalog i konsenzus. Ali, upravo na talasu ovih protesta, Gusman želi da vidi, i vidi, kako se nakon decenija diktature rađa novi Čile, demokratski, tolerantan, multikulturan, Čile nade… Izvanredan film. U ovoj filmskoj konstelaciji, dokumentarni film Borisa Kovača 4 sunca i klavir, ukazuje se na festivalskim ekranima kao strano telo. Filmska poema o povratku prirodi, u potpunosti divergira od opšteg smera. Dok svi drugi filmovi pokazuju kako nam društvo okreće leđa, ili mi to činimo njemu, Kovač dijagnostikuje da svi naši problemi počinju time što smo zapostavili prirodu i nismo s njom u harmonijskoj korelaciji. Ako je za utehu, čak i to što je film o velikoj usamljenosti, Kovačev film je gotovo jedini koji nije u nesporazumu sa društvom. On možda ne pripada nadi u tako vidljivom smislu i značenju, ali je, kao i njegov autor, slobodan od svega. Svi drugi filmovi, i to je vrlina Slobodne zone, postavljaju pitanje: Šta nam je činiti? Šta uraditi da izađemo iz tamnica koje smo izabrali da u njima živimo? Franc Kafka je govorio da je svest o zarobljeništvu prvi uslov za slobodu… Miroljub Stojanović