Lovac na dronove u zemlji zagađenog vazduha

Stigla nam je jesen, uskoro će i zima, a sa njima su stigli i sada već tradicionalni dani zagađenosti. I to ne bilo koje zagađenosti već one najnezgodnije, zagađenosti vazduha. Jer, kad zagadimo reke, možeš jednostavno da zaobiđeš reku i ne vidiš šporet „smederevac“ star 30 godina i mrtvu svinju usred rečnog korita. Kada zagadimo prirodu, jednostavno je, u širokom luku zaobilazimo i pravimo se da ne vidimo deponiju usred šume ili livade. Ali, sa vazduhom je nezgodno što nikako ne možeš da ga izbegneš. Moraš da ga udišeš, bio on zagađen ili ne, vazduh je svuda oko tebe i nema bežanja. U stvari, zavisi koga pitate. Ako ste ovih dana slušali zvaničnike, oni su od zagađenja, koje inače pogađa i njih, samo izgleda toga nisu svesni, uspevali da pobegnu u razne fantazmagorije, statističke akrobacije i ubeđivanje da mi zapravo i nismo zagađeni, a ako i jesmo, to svakako ima svoje dobre strane. Najpre je premijerka Ana Brnabić objašnjavala kako možda mi jesmo zagađeni, ali nismo baš toliko, ne znamo zašto se pravi tolika drama od toga. Ona je citirala podatke sa IQAir, jednog od servisa za praćenje kvaliteta vazduha, pa je tako navela da je Beograd na listi najzagađenijih gradova Evrope na 73. mestu, a da je od nas gori Zagreb, na 53. mestu. Dva manja problema su to što je citirala listu za prošlu godinu, koja više nema apsolutno nikakav značaj za sve nas koji ovih dana udišemo otrove iz vayduha, kao i to što nam nikako nije lakše zbog toga što se neko drugi, u ovom slučaju Hrvati, truje malo više od nas. Čak naprotiv. To samo pokazuje da je zagađenje globalni problem koji u manjoj ili većoj meri pogađa celu planetu i protiv kojeg bismo morali da se borimo zajedničkim snagama. Nažalost, umesto da prihvati da problem postoji i da je ozbiljan, premijerka je odabrala da nas ubeđuje kako to što smo zagađeni i nije tako strašno, jer eto, ima neko gori i od nas. Takođe je konstatovala i da je zagađenje samo kod nas tema u medijima, te da se u Hrvatskoj time uopšte ne bave, želeći valjda da kaže da ovde neko tendenciozno pravi priču tamo gde je nema. Što naravno nije tačno, jer hrvatski mediji takođe konstantno izveštavaju o vrlo visokom nivou zagađenja vazduha u njihovoj zemlji i to jeste tema i kod suseda, samo što Brnabić hrvatske medije čita jedino ako pišu o predsedniku Srbije, da bi mogla eventualno da im odgovori. Na talasu premijerkinog negiranja stvarnosti zajahao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je poslednjih dana bio dosta zauzet lovom na dronove u Raškoj, pa nije imao previše vremena da smisli neku svoju originalnu priču, te je iskoristio ono što je pričala Ana Brnabić. I on se zapitao - „a što ne kažete da je u Hrvatskoj veće zagađenje?“ - uz dodatak da smo mi zagađeni jer mnogo kidamo na svim poljima, to što vidite, to nisu smog i zagađenje već jedan očigledan napredak u gasovitom stanju, a Hrvati mogu samo da crknu. I to ne od zagađenja, nego od ljubomore. Dakle, ako narednih meseci budete zabrinuti zbog zagađenja, ako vam smeta da udišete sumpor-diokside, ugljen-monokside, teške metale i ostale dodatke kojima je naš vazduh bogat, samo se utešite time da neki tamo Hrvoje udiše još više otrova nego vi i odmah će vam biti lakše. Za to vreme, poslanici u Skupštini su instalirali ogromne prečišćivače vazduha gde god su mogli. Možda ćete reći da tako pokazuju da ne veruju predsedniku i premijerki, ali ne. Oni samo ne žele da rizikuju ništa od beneficija koje uživaju tako što će umreti od nekog tamo zagađenja koje uopšte ni ne postoji.