Živimo u sistemskom nasilju

Fransoaz Veržes, francuska politikološkinja, feministkinja, istoričarka, filmska producentkinja, nezavisna kustoskinja i aktivistkinja, analitički skenira postkolonijalizam i pitanje savremenog ropstva. U svojoj najnovijoj knjizi Feministička teorija nasilja, koju je na srpski preveo i objavio Fakultet za medije i komunikacije, ona smelo govori da se iza pojedinačnih krivičnih dela silovanja, zlostavljanja, femicida.., krije saučesništvo države. Država, po njoj, stoji i iza mržnje prema migrantima, gejevima i ultrakonzervatizma svojih građana, smatrajući i da zatvori nisu pravo rešenje za suzbijanje nasilništva. Veržes, naime, zagovara restorativnu pravdu, koja daje veće šanse da počinilac ne ponovi zločin i omogućava mu integraciju u društvo. Nedavno je o svemu tome govorila u okviru programa Filozofski teatar, kao gošća Bitef teatra, FMK i Francuskog instituta u Beogradu. Kada govorimo o zlostavljanju, seksualnom nasilju, femicidu, uvek apostrofiramo same vinovnike, najčešće muškarce. Vi smatrate da veću odgovornost snosi država, zašto? Naravno da su krivi i počinioci, ali je još veći problem što je nasilje danas sistemsko u svetu. Mi živimo nasilje, čak i ako toga nismo svesni, i ako nismo njegova direktna žrtva. Trpimo nasilje nad životnom sredinom, ekonomsko, porodično, poslovno, a posebno ga trpi žena. Silovanje nije samo seksualni čin, već akt dominacije, kao što ni rat nije samo bombardovanje, već muškarcima obezbeđuje dozvolu da ubijaju i siluju. Inače, tek je krajem devedesetih prošlog veka silovanje u pravnom sistemu prepoznato kao alatka rata, pa se na sudu drugačije tretira od civilnog. Zašto mislite da zatvori nisu adekvatna poluga za sankcionisanje nasilja? Zatvori su takođe prostori represije i ne mogu popraviti svet. Rešenje nije u čuvanju od nasilnika, jer to ograničava i slobodu potencijalne žrtve. Treba naći neko rešenje kojim ćemo doći do sveta bez nasilja. Takav svet ne podrazumeva izostanak konflikta, već snagu da ih rešimo mirnim putem. Šta je u korenu nasilničkog ponašanja? Kapitalizam je poredak nasilja, a pomešan sa patrijarhatom, ljude, a posebno žene, pretvara u objekte zloupotrebe. Ako pogledamo oko sebe, primetićemo sveprisutnu izmoždenost, umor, stres. LJudi su konstantno zabrinuti da li će imati dovoljno novca da prežive, nahrane decu... To nije život ispunjen radošću, već ekonomija iscrpljivanja, organizovana da nas dotuče i psihički i fizički. Kakvu ulogu društvo namenjuje muškarcu? Od muškarca se očekuje da dominira, da bude jak, da ima velika kola, jer to se smatra uspehom. Uspeh nije imati miran život, već posedovati što više, uključujući i ženu. I uloga političkih lidera je da eksploatišu, da vrše ekstrakciju, ne samo ruda i minerala, već i samih građana. Takva je realnost svuda u svetu. Da li činjenica da je sve više žena u politici može nešto da promeni? Nisam sigurna. Jer, nije važno to da li je ona žena, već kakva je njena politika. Već dugo se borimo da žene dođu na vlast, a onda uviđamo u praksi da ni Margaret Tačer, ni Angela Merkel, pa ni vaša premijerka, koja je još i lezbijka, nisu učinile ništa u pravcu kreiranja pravednijeg društva. Međutim, i dalje od žena na poziciji imamo izvesnih očekivanja. Ponekad nas je ipak i sramota što nas takve osobe predstavljaju. Dakle, nisu važne ženske, već političke osobenosti naših lidera i liderki. Pripadnost ugroženoj populaciji nije garancija etičkih i političkih kvaliteta. Primera radi, predsednik reakcionarne francuske stranke Nacionalni front je gej! U socijalizmu, bar kakvim ga se mi sećamo, nije bilo toliko polno orijentisanog nasilja, ili to nije bila medijska tema. Zašto? Ideologija je bila drugačija i zasnivala se na jednakosti među polovima, njihovom zajedničkom delovanju, na poštovanju prema ženi, uverenju da ona ne mora da bude samo domaćica, već da može da proizvede bilo šta. Bilo je važno obrazovanje koje je vodilo u progres. Zašto je to nestalo? Okrenuli smo se potpunoj brutalnosti i individualizmu, gledanju isključivo sebe i onog što možemo da izvučemo iz bilo koje situacije. Ali, istovremeno sa padom socijalizma kod nas i u svetu, došlo je do povratka religioznosti, a religija ne ide uz ideju sebičluka? Moramo da shvatimo da su religije uvek išle uz nacionalizam, veličanje porodičnih vrednosti, shvaćenih na tačno određen, vrlo problematičan način, i rame uz rame sa reakcionarizmom, ksenofobijom, pa čak i fašizmom, a u ekonomiji – neoliberalnim kapitalizmom. Kako onda da nam bude stalo do izbeglica, pripadnika druge vere, različitog seksualnog opredeljenja... i kako uopšte da primetimo da su i oni ljudi? Ima li u svetu inicijativa za uspostavljanje društva sa više pravde i jednakosti? Nadam se da ih ima, recimo, trenutno u Argentini, ili u Iraku, sa zahuktalim feminističkim pokretima. Sve te tendencije ne čine ujedinjenu platformu, ali pojedinačni primeri su vidljivi. Mnogi ljudi, a posebno mladi, bore se za ekološka pitanja, protiv zabrane abortusa... Moramo to da sagledamo da ne bismo pali u depresiju. Kako gledate na pokret ME Too koji se raširio i u Srbiji? #ME Too je pokrenula Afroamerikanka Tarana Burk još 2006, a pokret se proširio deceniju kasnije nakon optužbi za seksualno zlostavljanje protiv holivudskog producenta Harvija Vajnstajna. Nakon toga otkriveno je da nijedan radni prostor nije slobodan od te pojave. #ME Too je stoga borba protiv sistemskog kapitalističkog heteronormativnog i rasnog nasilja, što i srpske feministkinje treba da uzmu u obzir, pa će znati šta da kritikuju, osude i razbiju. Uvideće da, ukoliko zatvore jednog čoveka, neće mnogo doprineti razbijanju režima dominacije, da neće zaustaviti normalizaciju nasilja države. S druge strane, bar ovde, među devojkama i ženama veoma je rasprostranjena moda plastičnih operacija. Šta nam to govori? To je suprotna pojava od apela feministkinja da je njihovo telo - njihovo vlasništvo. Žene koje se podvrgavaju takvim operacijama slede nametnuti model lepote na čemu plastični hirurzi profitiraju. Rezultat je da one postaju zvezde na društvenim mrežama, zarađuju milione i više im nije važna borba za svoja i ljudska prava uopšteno. Tako postaju laka meta za iskorišćavanje od medija i advertajzinga nekih kompanija. Sve se vrti oko novca i slave. Cilj nije doprineti svetu nečim dobrim. S obzirom na to da se bavite i postkolonijalizmom, možete li da objasnite odakle toliki otpor građana Srbije prema Zapadu? Između ostalog, to je reakcija na prezir elite Zapada prema Istočnoj Evropi, kao i Aziji i Africi, što je veoma slično rasizmu. Ta elita smatra da ovaj deo sveta ne proizvodi nikakvu vrednost na polju filozofije, umetnosti..., postavlja se kao da drugima donosi progres u vidu demokratije, ljudskih prava, kao da oni nikad za to nisu čuli. Logično je što u određenim krugovima ovo izaziva ozlojeđenost, koja ne stvara zdravu kritiku zapadnog društva, već antizapadno raspoloženje koje se pretvara u reakcionarnu ksenofobiju, homofobiju, i jača patrijarhat. Onda to takođe postaje vid rasizma, čime se lako može manipulisati. Međutim, uporedo se javlja i idealizacija Zapada kroz težnju za bolje plaćenim poslovima koji se ovde mogu naći, kao i pristanak vlasti manje razvijenih zemalja da ekonomskim silama prodaju svu imovinu države. Rešenje je u kritičkom odnosu prema zapadnjačkoj ekonomskoj ideologiji i kulturi imperijalizma. Da li je neka vrsta kolonijalizma u pokušaju i to što mi posmatramo sa visine Rome i pripadnike drugih nacija koje smatramo drugorazrednim? To jeste deo iste priče, da čovek ne gleda u ono što njegov život čini mizernim, već traži nekog koga vidi ispod sebe. Tako svoju frustraciju transponuje u prezir. Romi, Jevreji, crnci, muslimani.., konstantno su na udaru bele hrišćanske Evrope. Nečim moraš da objasniš težnju da ih eksploatišeš, pa biraš da ih smatraš nižerazrednim. Postoje li osvešćeniji i manje osvešćeni narodi? Recimo, u Francuskoj bukte štrajkovi protiv rasta cena, dok mi u Srbiji ćutimo. Moramo da sagledamo širu sliku. U Srbiji je još živo sećanje na ratove devedesetih, i aktuelno vas boli ucenjivanje povodom pristupa EU. Istovremeno, vaša država još pamti ono što je predstavljala kao deo Jugoslavije. Sada niko ne zna ni gde je Srbija. Svesni svega toga, građani Srbije koncentrisani su na druge stvari koje zapravo nemaju nikakve veze sa dostojanstvom. Za to vreme, svaku vlast, pa i vašu, ne zanima sreća naroda, već da vlada i eksploatiše. Vi smatrate da je izlaz u otporu, ali - da li postoji otpor bez nasilja? Otpor je rizik da izgubiš život u borbi, i onda je to nužna samoodbrana. To je potreba za slobodom čak i na disanje, za dostojanstvom, uz svest da to niko neće učiniti umesto nas. Šta je vaš savet za mlade u Srbiji? Da ostanu ovde i bore se za dobrobit svoje zemlje, a ne da zamišljaju da je njihova budućnost na Zapadu. Ovde ima mnogo mogućnosti i treba ih iskoristiti. Dragana Nikoletić