Dan malih talasa

Kad nisi u pravu, trebaju ti svi prijatelji koje imaš. Kad si u pravu, ne treba ti niko, kaže jedan od likova iz filma Dan velikih talasa DŽona Milijusa iz 1978. godine. Donald Tramp skoro nikad nije u pravu, a prijatelja nema; onako monstruoznom egu prijatelji nisu potrebni - a ko bi njega takvog kakav je i poželeo za prijatelja? Ali zato ima istomišljenike, pristalice i obožavatelje. Mnogo njih. Od prošle sedmice ih, ipak, ima znatno manje, i sva je prilika da će, kako vreme bude prolazilo, njihov broj nastaviti da opada - mada će ključna biti brzina kojom će se proces udaljavanja od Trampa lično (ne nužno i od njegovog svetonazora) odvijati: da li će taj proces manje-više biti okončan izborom nekog drugog za predsedničku nominaciju Republikanske stranke na izborima 2024, ili će prvo biti potrebno da partija s njim kao centralnom figurom doživi još jedan poraz pre nego što konačno okrene novi list. Jer, republikancima je potreban neko s pobedničkim oreolom, a za Trampa se ispostavilo da je ono što sam smatra najgorom sudbinom koja nekog može snaći u životu (i najtežom uvredom kojom je godinama častio onolike ljude): gubitnik. I to serijski, budući da je stranci na upravo održanim međuizborima - na kojima se birao kompletan novi saziv Predstavničkog doma i nešto više od trećine članova Senata - doneo treći uzastopni neuspeh nakon onih na međuizborima 2018. i predsedničkim izborima 2020. Neuspeh je, ipak, u politici relativan pojam. Iako zbog za Sjedinjene Države uobičajeno komplikovanih procedura prebrojavanja glasova konačni rezultati glasanja za 435 mesta u Predstavničkom domu ni početkom ove sedmice nisu bili poznati, izvesno je da će republikanci odneti prevagu nad Demokratskom strankom i ostaviti je bez većine (u vreme odlaska ovog teksta u štampu demokrate su imale osigurana 204 mesta, a republikanci 217; u 14 slučajeva pobednik se čekao). Ali već i to što su demokrate gotovo do poslednjeg trenutka mogle da gaje kakvu-takvu nadu da će zadržati kontrolu i nad ovim domom, nakon što su je prethodno osigurale u Senatu - o tome da se mesecima uoči izbora predviđalo da će na glasanju za Predstavnički dom doživeti devastirajući poraz da se i ne govori - pokazuje do koje mere je vladajuća partija premašila očekivanja. (Ko zna šta bi tek bilo da demokrate nisu gadno zabrljale u jednom od svojih tradicionalnih uporišta, saveznoj državi NJujork, gde su republikanci ostvarili neke neočekivane dobitke.) Senata pak što se tiče, tu su demokratama od početka davane veće šanse da sačuvaju prednost, pa taj ishod i ne predstavlja veliko iznenađenje. Zasad su obezbedili 50 od 100 mesta, i to im uz „zlatni glas“ potpredsednice SAD Kamale Haris, kao i u protekle dve godine, obezbeđuje minimalnu, ali presudnu većinu. S tim da ovog puta imaju šansu i da za nijansu poprave svoju poziciju u tom domu, pošto će 6. decembra u DŽordžiji, u drugom krugu glasanja za poslednje preostalo mesto u Senatu (zakon u ovoj državi za pobedu u prvom krugu zahteva podršku veću od 50 odsto glasova, a demokratski senator Rafael Vornok dotle nije dobacio) imati priliku da taj skor poprave i potpredsednici u naredne dve godine uštede trud. Isto tako je, međutim, moguće i da pobedu odnese republikanski debitant, kontroverzni Heršel Voker, u kom slučaju bi u Senatu sve ostalo kao i do sada. Nesumnjivo da će i minimalna republikanska većina u Predstavničkom domu značiti neprestanu opstrukciju svih inicijativa administracije predsednika DŽoa Bajdena u drugoj polovini njegovog mandata; pokretanje parlamentarnih istraga o svemu i svačemu (od onih za koje bi se moglo naći opravdanje, kao u slučaju haotičnog povlačenja iz Avganistana, do potpuno besmislenih poput preispitivanja ishoda prošlih predsedničkih izbora); sasvim moguće i pokušaj Bajdenovog impičmenta (iz kojeg god sumanutog razloga; pokušaj osvete za Trampova istorijska dva impičmenta samo je jedan od njih). Jedna od prvih odluka novog saziva pod republikanskom kontrolom sigurno će biti obustavljanje parlamentarne istrage o dešavanjima od 6. januara 2021, kada su Trampove pristalice jurišom na Kapitol pokušale da na silu spreče proglašenje Bajdenove pobede; istrage koja je bila posebno fokusirana na Trampovu ličnu odgovornost za pokušaj prevrata. Ali kako su verovali da im trijumf ne može izmaći s obzirom na okolnosti u kojima su izbori usledili (inflacija je, mada polako usporava, i dalje visoka, trenutno 7,7 odsto na godišnjem nivou; na južnoj granici SAD problem s ilegalnom migracijom iz meseca u mesec postaje sve veći; a Bajdenov rejting je hronično mizeran), tesna većina koju su na kraju izborili u Predstavničkom domu i izgubljena bitka za Senat predstavljaju razočaravajući epilog: umesto dugo najavljivanog, velikog „crvenog talasa“ koji je trebalo da odnese „plave“, tj. demokrate, usledio je tek talasić - ili, kako bi tamo rekli u aktuelnom političkom žargonu, „crveno curkanje“. A za to sada mnogi u republikanskim redovima, kao i u njima naklonjenim moćnim medijima - posebno je upadljivo kakvom silinom su se na njega okomili kablovska televizija Foks njuz i dnevnik Volstrit džornal, čiji je vlasnik globalno najuticajniji medijski magnat, Rupert Mardok - kao glavnog krivca označavaju upravo Trampa. Šta je dovelo do toga da Demokratska stranka premaši sva (doduše minimalistička) predizborna očekivanja? Nisu samo inflacija, migranti i Bajdenova nepopularnost - a u velikim gradovima i rast stope kriminala - bili faktori koji su radili protiv demokrata. Na njihovoj strani nije bila ni istorija, budući da u ogromnoj većini slučajeva stranka koja drži Belu kuću na međuizborima ostvaruje loše, ponekad i katastrofalne rezultate: poslednji izuzetak od tog nepisanog pravila zabeležen je 2002, kada je Ameriku još tresla patriotska groznica izazvana terorističkim napadima 11. septembra prethodne godine, te je administracija DŽordža V. Buša ostala nekažnjena za sva mnogobrojna nepočinstva - koja će do kraja njegove vladavine, šest godina kasnije, postati još mnogo veća. Ali kao što su neke okolnosti radile protiv demokrata, isto tako su neke druge doprinele visokoj motivisanosti njihovih birača, posebno mladog naraštaja, i u okviru njega mnogo kritikovane „generacije Z“ (onih uzrasta do 25 godina). Kontinuirani republikanski rad na suzbijanju biračkog prava manjinskih grupa; permanentni kulturni rat koji se u zemlji već dugo vodi ali je od 2016. naovamo strahovito intenziviran; činjenica da se avet Trampovog povratka nadvija nad zemlju - za utorak je bila zakazana njegova „velika objava“, što su svi pročitali kao najavu predsedničke kandidature za izbore 2024; i konačno, ali ne na poslednjem mestu, letošnja odluka Vrhovnog suda SAD kojom su osporena reproduktivna prava žena: sve to bili su moćni podsticaji za masovnu mobilizaciju liberalnih i progresivnih snaga, koje su ove izbore doživele kao prvu liniju odbrane od nastojanja da se Amerika postepeno transformiše u nešto ne toliko različito od njene antiutopijske verzije iz Sluškinjine priče Margaret Atvud. Ova konstatacija može da zvuči kao preterivanje samo onima bez uvida u to koliko su zastrašujuće ekstremni, paranoidnim konstrukcijama ispunjeni stavovi značajnog broja republikanskih kandidata protrampovske struje na prošlonedeljnim izborima, od kojih su mnogi odbranili ili prvi put izborili položaje na saveznom i državnom nivou. Ograničeni prostor ne dozvoljava ulaženje u detalje, ali dovoljno je reći da to prvo treba videti i čuti kako bi se poverovalo da nešto tako čudovišno uopšte postoji. No, za percepciju ishoda glasanja u ovom trenutku se važnijim ispostavilo to što su drugde, i to baš tamo gde je bilo posebno važno, kandidati takve provenijencije slavno propali. U nizu izbornih trka (8. novembra se, osim za Kongres, glasalo i za guvernere 36 od ukupno 50 saveznih država, državne sekretare i druge funkcionere na tom nivou vlasti) Trampovu zvaničnu podršku imalo je, naime, mnoštvo onih koji su u nekim od ključnih odmeravanja snaga ili poraženi, ili su do pobede stigli u mnogo tešnjim nadmetanjima nego što se očekivalo, dok su se na drugoj strani neki od istaknutih republikanskih kandidata koji ne samo da nisu imali njegovu podršku, nego ih je i direktno osporavao, prošetali do pobede; niko uverljivije od guvernera Floride Rona Desantisa, koji je do reizbora stigao s prednošću od skoro 20 odsto glasova u odnosu na demokratskog protivkandidata, i koji je zbog toga sada odjednom viđen za ozbiljnog pretendenta na predsedničku nominaciju Republikanske stranke za 2024. Dakle, za nekog ko može da polaže pravo na ono za šta bivši predsednik smatra da pripada samo njemu - što je još jedna dobra vest za demokrate s ovih izbora: okršaj Trampa i Desantisa (neretko opisivanog kao Tramp 2.0, ili ponešto unapređena verzija prethodnika), već započet serijom verbalnih napada na guvernera, biće brutalan, i to neće proći bez posledica po jedinstvo republikanaca, a onda potencijalno i po njihove izborne izglede za dve godine. Imaju, naravno, po tom pitanju i demokrate svoju veliku dilemu: jasna većina njih, pokazuju sve ankete, protiv toga je da se Bajden, koji će tada imati 82 godine, kandiduje za drugi mandat, dok on sam, sad još ohrabren rezultatima međuizbora, kudikamo boljim od očekivanih, i dalje insistira na ponovnoj kandidaturi. Zasad, ipak, barem dok novi saziv dva kongresna doma ne bude konstituisan i ne otpočne nova faza rovovske bitke između izvršne i zakonodavne vlasti - a s obzirom na politizaciju Vrhovnog suda u kome, kao i u sudovima jednog broja saveznih država, dominiraju konzervativne sudije, (para)političkim akterom bi se u neku ruku mogla smatrati i sudska grana vlasti - fokus ostaje na republikancima, još konkretnije na Trampu i Desantisu. Iako je sve više republikanaca frustriranih stiskom u kome Tramp i dalje drži njihovu stranku, to i dalje ne znači da je ona danas bliža tome da se iz njega iskobelja nego što je to bio slučaj do protekle sedmice. Prvo, Tramp nije kao bilo ko drugi: kao što je već nebrojeno puta demonstrirao, za njega konvencionalna pravila političkog života i smrti ne važe. A tu je i njegova i dalje široka biračka baza, odana i fanatizovana do krajnjih granica; pa pomenuta bulumenta ekstremnih republikanskih političara koji su na ovim izborima odbranili mandate ili ih osvojili prvi put. S druge strane, koliko god impresivna bila njegova pobeda na Floridi i koliko god ga neki proglašavali ne samo najvećim pobednikom prošlonedeljnog glasanja, što realno i jeste, nego i budućnošću Republikanske stranke, od bivšeg predsednika više od tri decenije mlađi Desantis - čestim bombastičnim izjavama uprkos - važi za bledog, neharizmatičnog političara (jedan republikanski analitičar opisuje ga kao „tigra od papira“) čiji su nastupi neuverljivi i koji bi u sudaru s Trampom mogao gadno da nastrada. Pa zato demokrate, posle neočekivanog olakšanja koje su im doneli međuizbori, makar na neko vreme mogu da se posvete pripremanju kokica. Vladan Marjanović