Doviđenja u sledećoj polemici

Sve što u ljudskoj izvedbi biva započeto mora pre ili kasnije da se završi. Ni ova nezdrava polemika, koju je započeo dr Kovačević, nije izuzetak. Da je bilo bar nešto razboritosti, ona bi bila završena već posle druge runde, a njegov četvrti napis sročen je u stilu povređenog i ojađenog čoveka, pa se dobija utisak da je dr Kovačević, prezauzet već kako to znaju da budu ljudi uključeni u vlast ili sa njom blisko povezani, zaboravio da mu polemika nije nametnuta, nego da ju je sam pokrenuo. U Srbiji danas upadljivo se više ceni lojalnost nego objektivnost, pa je pohitao da aktuelnom političkom oktopodu da svoj obol. Na poslednju epistolu nema šta da se odgovara; sva je u znaku prizemnih političkih diskvalifikacija. Te nedostojne invektive mnogo govore samo o njemu, a baš ništa o meni, pa je najbolje da taj vokabular ostane bez komentara i posluži kao svojevrsna legitimacija i portret čoveka koji je pokušao da se negde preporuči. Jer, od svojih napisa ja ne mogu izvući nikakav ćar za sebe, a muve zunzare koje se povremeno na mene navrgnu najbolje znaju kakav je odnos između nedovoljno vidljivih troškova i još manje transparentnih „benefita“. Par detalja iz njegovog najnovijeg utuka, ipak, zaslužuje usputnu napomenu. Prvo, to što za komparativnu analizu ekonomskih performansi uzima periode 2000-2012. i 2014-2022. je sitna podvala – sitna po upadljivoj očiglednosti, a krupna po implikacijama, jer je depresija iz 2008. izlomila razvojne tokove u celom svetu, a potonuće globalnih trendova od 2012. do 2014. ne može se pripisati nikakvoj nacionalnoj ekonomskoj politici. To podmetanje kukavičjeg jajeta politici iz prvog perioda mnogo govori o dr Kovačeviću. Slične implikacije ima i njegovo pripisivanje poslovnih gubitaka iz 2012. „dosovskom“ intervalu, jer je depresija iz 2008. drastično pogoršala finansijske indikatore praktično svih privreda sveta. Pripisivanje gubitaka politici koja, ispravno identifikovana, traje zaključno sa 2008. apsurdno je i ekonomski više nego neutemeljeno. Posve ekstravagantno i bizarno je i njegovo bagatelisanje stope rasta kao najvažnijeg indikatora performansi jedne privrede, a još više njegovo frapantno neuviđanje ogromne važnosti kolosalne razlike između dveju stopa. Jednako frapira i njegovo neuviđanje značaja otpisivanja dugova koji su tokom 90-ih godina rasli zbog naopake ekonomske politike i, još više, zbog izopačene politike koju je vodila, njemu inače bliska, socijalističko-radikalska vlast. NJegova tvrdnja da su poverioci na to otpisivanje bili prinuđeni sasvim je van okvira bilo kakvog razumnog poimanja; ako je tako, zašto ih na otpisivanje nije prinudila Kovačeviću prisna vlast pre oktobra 2000? Dugovi, gubici, upropaštena preduzeća, potrvena radna mesta koja su statistički obznanjena posle 2000... sve su to elementi gorke baštine koju je dosovskoj politici ostavila vlast za čiju se aktuelnu repliku Kovačević tako zdušno zalaže. Biću mu zahvalan ako se ponovo zaleti u polemiku sličnu ovoj, jer će to biti prilika da mu ta socijalističko-radikalska čuda i pokore detaljno i sistematski izložim. A istina o tim činjenicama ima implikacije kakve on, čini se, i ne sluti. LJubomir Madžar