Putinov rulet

Bilo je dovoljno da ostaci rakete padnu na teritoriju Poljske, uz granicu sa Ukrajinom, da se svet uzbuni i pomisli da je pred nama rat Rusije i NATO. Ovakve strepnje dodatno su podgrejale međusobne optužbe Kijeva i Moskve. Postoji uverenje, pa i strah, kako je u tom ratu moguć samo nuklearni „izlaz“. Na dva bloka (Varšavski pakt i NATO) od postanka, ni ostaci raketa nisu padali. Zato su misli bile usmerene na mogući konflikt Rusije i NATO-a, i kako ga izbeći. Ako Moskva redovno „servira“ iznenađenja, zašto ispod ratnih radara ne bi moglo promaći raketiranje Poljske, koja je mnogo „žulja“? Ministarstvo odbrane Ruske Federacije hitno je demantovalo da je reč o ruskoj raketi, ali se na Zapadu tome nije mnogo verovalo. Zato su izjave DŽozefa Bajdena, zvaničnika NATO, racionalne poljske vlade i predsednika Andžeja Dude, umirile svet i objasnile pad rakete naglašavajući da je incident verovatno posledica aktivnosti ukrajinskog sistema PVO protiv ruskih raketa, i slučajne greške za koju Ukrajina nije kriva. Zapad ne želi rat sa Rusima. Pokretanje čuvenog petog člana Alijanse („svi za jednog – jedan za sve“), i četvrtog (konsultacije), otpalo je. Ali ne i sumnje sve dok se neupitno utvrdi da raketu nisu ispalili Rusi. Sumarna saveznička ocena događaja u Poljskoj jeste da je incident posledica direktne agresije Rusije na Ukrajinu. Đorđa Meloni, premijerka i novo lice italijanske politike, izjavila je da je Moskva jedini krivac za ovaj događaj. Još oštriji je bio novi britanski premijer Riši Sunak: „Ništa od toga se ne bi desilo da nema ruskog upada u Ukrajinu. Mi ne možemo zavisiti od država otpadnica. Putin je poveo krvavi rat, on je opasnost za druge zemlje, on podriva svetsku ekonomiju, a osvajački rat je nespojiv sa današnjim vremenom.“ „Da budem jasan“, rekao je Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO, „Ukrajina nije kriva. Rusija snosi konačnu odgovornost nastavljajući krstaški rat protiv Ukrajine“. Nema naznaka da je projektil namerno lansiran, ili da Rusija priprema ofanzivne vojne akcije protiv NATO-a, kazao je Stoltenberg. Nepoverenje prema krajnjem krivcu, prema Rusiji, ostaje. Ona je povela rat suprotan duhu evropskog poverenja decenijama gajenog između njegovog zapada i istoka. Ukrajina pak tvrdi da može pružiti dokaze o „ruskom tragu“ rakete. Naime, ruske snage su najveći deo raketa tog spornog 15. novembra lansirale prema zapadu Ukrajine. Ukrajina se branila od najmasovnijeg raketnog napada (posle 84 rakete ispaljene 10. oktobra), od 96 krilatih raketa H 101, H 555, dronova kamikaza šahed i drugih bespilotnih letilica. NJen PVO uništio je čak 75 raketa, 10 šehida i drugih letilica. Ta kampanja poslužila je američkom ministru odbrane Lojdu Ostinu da osvetli stoprocentni uspeh američkog PVO sistema NASAMS na kontaktnoj grupi Ramštat 6, gde se dogovaralo dalje naoružavanje Ukrajine. Stalni ruski udari na stambene četvrti, infrastrukturu, posebno energetsku, gde je uništeno skoro 50 elektroenergetskih kapaciteta, te na druge nevojne objekte, jesu humanitarni zločin. Putin je svojoj „braći Ukrajincima“ obećao da će ih vratiti u kameno doba, ostavljajući milione bez struje, vode, grejanja, gasa, hrane, pokušajući da im slomi duh i ponos. Da je tako, Kremlj ovih dana jasno poručuje da je razlog masovnog raketiranja ukrajinske infrastrukture, koje će se nastaviti, da se Ukrajina natera na „pregovore“ po moskovskom ultimatumu, da zaustavi rat i kapitulira. Ali ishod rata se rešava na bojnom polju, a ruska propaganda očajnički pokušava da načne ukrajinsko jedinstvo. Devet meseci od invazije na Ukrajinu, pobeda napadnutog postaje izgledna (posle Kijeva, „crnomorske flote“, krimskog mosta, Harkova, Hersona...), a pobede ukrajinskih vojnika u bitkama nose pobedu u ratu. Iza frontova, proradila je diplomatija, nekakvi kontakti Vašingtona i Moskve su uspostavljeni, posebno se nadzire ruski nuklearni arsenal. Nema „jaltskih“ ili hladnoratovskih dogovora, što želi Rusija. Zato Bajden jasno poručuje da „bez Ukrajine nema razgovora o Ukrajini“, te da ona određuje kada je vreme za pregovore. Putinu gori pod nogama, forsira mirovne „pregovore“ („bez preduslova“), ali polazeći od realnog stanja na terenu. U tome mu svesvrdo pomaže četa „mirovnjaka“ na čelu sa Taipom Erdoganom, jedinim beneficijarom rata u Ukrajini. Pregovore skorije ne treba očekivati, a „mirovno nadmetanje“ - koje je prihvatio i Kijev - da. Na samitu G 20, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je predstavio ukrajinski mirovni plan za što brži završetak rata (dogovoren na poslednjem samitu G 7). Rusi su odmah reagovali kategorički odbacujući plan kao neprihvatljiv. Ne tražite od nas „kompromis sa savešću“, poručio je Zelenski i označio ukrajinsku formulu mira: obnova teritorijalne celovitosti, povlačenje ruske vojske, kompenzacija ratne štete. Ukrajinska namera nikada nije bila „potpuna pobeda nad Rusijom“, nego oslobađanje okupiranih teritorija, za šta Kijev ima nepodeljenu zapadnu podršku još od 2014. godine. Malo prisutan u javnosti, komandant ukrajinskih oružanih snaga, general Valerij Zalužnji, posle razgovora sa američkim kolegom, generalom Markom Milijem, uverio je skeptike da će se „Ukrajinci boriti do kraja“. „Naš je cilj oslobođenje ukrajinske zemlje od ruskih okupatora. Na tom putu nećemo se zaustaviti ni pred kakvim preprekama. Ukrajinski vojnik neće prihvatiti nikakve pregovore, dogovore ili kompromisna rešenja. Postoji samo jedan uslov za pregovore: da Rusija napusti sve naše zauzete teritorije“, odsekao je ukrajinski načelnik generalštaba. Prioritet Ukrajine u ovoj fazi rata jeste nabavka novih sistema PVO, raketa dugog dometa kao sredstva odvraćanja agresora i odgovora na ruske masovne napade, na raketiranje, zatim aviona F16 za koje su obučene posade, tenkova i drugog ofanzivnog naoružanja koje odgovara predstojećim izazovima i nastavku višemesečne strateške inicijative. Dok su „slučaj“ Poljske i Herson u centru pažnje, na frontovima u Donbasu i južnije biju se teške bitke. Obe strane pokazuju veliku upornost i požrtvovanje i svako oslobođeno mesto je događaj za sebe. Posle osam meseci oslobođena je Makejevka (do rata u ovom gradu je živelo 350.000 stanovnika), mesto bez ijedne čitave zgrade, i otvorena mogućnost napredovanja na svatovskom pravcu u Luganskoj oblasti. I na donjeckom frontu vode se žestoke borbe za svako selo. Rusi se drže strateške odbrane, a Ukrajinci dokazane taktike, korak po korak. Bekstvo Rusa iz Hersona bilo je jedina šansa spasa od opkoljavanja i zarobljavanja. Za jedne najveća pobeda, za druge najveći poraz. Danas su Ukrajinci na vratima Krima. Kompetentne procene govore da bi se to najranije moglo dogoditi najranije krajem ove godine, a prelomni momenat u ratu protiv Rusije na proleće, kako je kazao Kiril Budanov, šef ukrajinske vojne obaveštajne službe. Prema američkom generalu Benu Hodžesu, oslobađanje Krima može početi u januaru 2023. kada ukrajinske snage dostignu pozicije sa kojih mogu krenuti u pohod na poluostrvo. HIMARS i drugi sistemi bojevog ognja sposobni su da efikasno dejstvuju na ruske ciljeve na levoj obali Dnjepra. Optimistička varijanta za Ukrajinu podrazumeva izlazak ukrajinskih vojnika na Azovsko more, preko Melitopolja, i uništenje krimskog mosta. Sada se prebacuju respektabilne snage na levu obalu Dnjepra i rejonu Zaporožja. Ključ je u presecanju kopnenog koridora i otvaranju puta za Krim. A sa Krima (može postati pravi ratni kotao), ljudi masovno beže i u bescenje prodaju imovinu. I o Krimu, kao vojnoj tvrđavi, stvoren je mit, a crnomorske pomorske snage Rusije su najmanje šest puta slabije od turskih. Mnoge strane analize redovno razmatraju održivost Putina i njegove vlasti u ratu koji mu ne donosi uspeh. Rat je za njega sada ušao u kritičnu fazu. Geopolitički uticaj Rusije u svetu nikada nije bio niži, a podrška strateških partnera izostaje. Armija je u ozbiljnim problemima, nezadovoljstvo mobilisanih i njihovih porodica se i te kako oseća, nesagledive su posledice korupcije, Putin više nije nedodirljivi ideolog „ruskog sveta“. Čak i Aleksandar Dugin traži „kaznu za šefa RF“ jer „ne može narodu da donese vojnu pobedu“. Na ekonomskom planu rusku ekonomiju tek čekaju teška vremena. Petog decembra stupaju na snagu ključne sankcije, one na uvoz ruske nafte. Putin je ugrozio izvoz gasa u Evropu, drugi ključni kanal priliva novca. Daleko od toga da je Rusija postigla išta od svojih strateških ciljeva u Ukrajini i da će ih postići. Ona je ušla u decenijski a moguće i duži spor sa međunarodnom zajednicom, što ne može proći bez posledica na unutrašnjem planu u Rusiji. Autor je bivši ambasador i član Foruma za međunarodne odnose EPUS-a