Gnev uprkos pogubljenjima

Pobeda engleske reprezentacije nad iranskom na Svetskom prvenstvu u fudbalu nije bila neočekivana, ali u rezultatu 6:2 bilo je nečeg više od superiorne igre favorita. Iranski igrači doputovali su sa dodatnim opterećenjem nemira koji potresaju njihovu zemlju i sa željom da pruže podršku svojim sunarodnicima koji demonstriraju već više od dva meseca. Na utakmici kojom je otvoreno prvenstvo nisu pevali himnu, bio je to, kako su kasnije objasnili, izraz saučešća porodicama poginulih. Poginulih i uhapšenih je sve više, prošle nedelje izrečena je i prva smrtna kazna, zbog remećenja javnog reda i mira, zbog aktivnosti protiv nacionalne bezbednosti, zbog nereda i zbog rata protiv Boga, kako je formulisana optužnica. Bar još desetoro demonstranata dobilo je optužnice slične ovoj, koje bi mogle završiti sličnim presudama, a petoro je dobilo zatvorske kazne do deset godina. DŽeremi Lorens, portparol visokog predstavnika UN za ljudska prava, upozorio je da se smrtne kazne mogu izreći samo za najteža dela i pozvao iranske vlasti na dijalog sa demonstrantima, ali za vladu u Teheranu takva upozorenja znače daleko manje od pretnje koju je donelo nezadovoljstvo demonstranata. Nemiri su počeli 16. septembra, kada je dvadesetdvogodišnja Mahse Amini preminula u pritvoru, tri dana pošto je uhapšena zbog toga što nije pravilno nosila hidžab. Policija za moral, koja je zadužena da prati da li se poštuju kodeksi oblačenja namenjeni pre svega ženama, privela ju je i po svemu sudeći pretukla. Na njenoj sahrani, koja je obavljena uz prisustvo policije zbog velikog broja ljudi, žene su u znak protesta skidale hidžab. Tako je počela pobuna koja je dovela do sukoba sa vlastima, koji još uvek traju. Kada je objavljeno da je državni patolog zaključio da je ona umrla od cerebralne hiporeksije, uzrokovane operacijom na mozgu u detinjstvu, a ne od udaraca, to je dodatno razljutilo demonstrante, a potom i organizacije za ženska i ljudska prava širom sveta. U samom Iranu, nemiri su zahvatili oko 140 mesta, žene su počele da skidaju hidžab i seku kosu, bacajući pramenove u znak protesta. Koliko je tačno ljudi do sada poginulo, koliko privedeno, ne zna se pouzdano, prvobitne vesti koje su se proširile preko mreža govorile su o 15.000 uhapšenih, što je brzo permutovano u 15.000 osuđenih na smrt. To je izazvalo reakcije mnogih javnih ličnosti, pa i političara, koji su potom morali da se ispravljaju. Sada se sa više opreza barata procenama, trenutno se govori o 378 poginulih u neredima i 47 dece koja su, takođe, stradala na ulicama, uz napomenu da podaci nisu sasvim pouzdani. Iranski zvaničnici ne objavljuju ovakve podatke, za sada se iz njihovih izvora može saznati da je na ulicama život izgubilo 40 pripadnika snaga bezbednosti. Demonstracije su uveliko nadišle početni gnev zbog strašne sudbine jedne devojke, borba se vodi i protiv pravila o oblačenju koja su, uprkos naporima aktuelnog predsednika Ebrahima Raizija koji je postavio kamere po ulicama ne bi li olakšao sprovođenje zakona, uveliko prevaziđena u iranskom društvu u kome žene osvajaju sve više slobode. Protestuje se i zbog ekonomske krize i zbog pada životnog standarda i zbog unutrašnjih i stranih pritisaka koji opterećuju iranske građane. Iranski fudbalski tim došao je u Dohu posle susreta sa Raizijem i zato ih je iz zemlje ispratilo nezadovoljstvo demonstranata. To što nisu pevali himnu nije mnogo pomoglo, u Teheranu su ovoga puta mnogi navijali za suprotnu stranu. U tome, moguće, leže i neki odgovori na pitanje o prirodi nemira u Iranu. Ivana Janković