Isus iz Tronoše

Ne mogu da verujem ušima! Dvadesetak njih iz belopalanačkog lovačkog društva krenulo je put Apatina da traži crnog pantera! Ali, u Festini čujem da su lovci iz cele Srbije krenuli do Subotice. A čujem u kafani, to je kao provereno, da je crni panter na sever Srbije dospeo, brale, iz Jovanjice?! Zvuči šašavo, ali nije li iz Ukrajine ruska raketa „zalutala“ u selo, tik uz granicu sa Poljskom i zamalo izazvala svetski nuklearni rat. I žao mi što nisam pošao sa belopalanačkim lovcima da tražim crnog pantera, a koji je, to osećam, u nekom krvnom srodstvu sa mojom Crnom. A mačke su, oduvek, bile moja slabost, pa tako i beli lavovi iz beogradskog Zoološkog vrta. Sećam se, kada je Vuk Bojović nabavio par belih lavova nisam ga ostavljao na miru dok me nije pustio da uđem u kavez kod njih. I moj drugar Vuk nije imao kud. Jer, pre mene je Legija, kad god bi zaželeo, ulazio u kavez kod tigrice Cice. U kavez kod belih lavova ušao sam slobodno i odmah počeo da češkam lavicu ispod čeljusti, jer sve mačke u tome uživaju. NJen mužjak Volga je nervozno šetao oko mene da bi me na kraju očešao, čime mi je stavio do znanja da mu se ne dopada što mu češkam ženku. Kada to nisam ozbiljno shvatio, Volga se uspravio na zadnje noge i prednje šape stavio mi je na grudi gledajući me prodorno plavim očima kao što su ove moje. Onda me, blago, šapom, bez ispruženih kandži, ošamario i stavio do znanja da treba da napustim kavez. To sam smesta učinio, ali ne okrećući leđa Volgi, jer to bi moglo da ga izazove da skoči na mene...Ah, prišao bih i crnom panteru iz Jovanjice, pardon iz Subotice, samo kada bi bilo prilike. Nego, ljudi moji, sve manje je Srba! Po tek završenom popisu stanovništva, manje nas je za 700.000 u poređenju sa 2011. Ima nas samo 6,5 miliona, a po procenama Ujedinjenih nacija do 2050. biće nas svega pet miliona! A kako da nas bude više kada na svako novorođenče bude, abortusom, ubijeno 25 dece?! I šta reći kada je Maja Marinković, šokirajući cimere iz Zadruge priznala da je imala 19 abortusa! Tu, jednostavno, mozak staje i slaba je uteha što u srpskim selima oko Gnjilana porodice imaju od troje do sedmoro dece. Znajući šta me muči, Aleksandra mi je iz manastira Tronoša na vajber poslala sliku Isusa koji kleči i nagnut plače držeći u rukama dete ubijeno abortusom. I, ništa me skoro nije toliko uznemirilo! K. G. Jung, moj guru iz Švice to, ovako, komentariše: „I ti, dečače, tvrdiš da su Srbi narod najstariji. E, pa, ako ste najstariji, nije li onda vreme da, polako, izumrete?! Tim pre što u vašem srpskom arijevskom genu ima nešto samoubilačko. Oduvek ste voleli da srljate u smrt, i kad treba, i kad ne treba! Treba li da te podsećam na vaše samoubilačko ludilo u Prvom svetskom ratu? Eej, ubiti austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu?! A, i ti, dečače, šta hoćeš da postigneš svojom pričom o Isusu iz Ohrida?! To ti neće proći ni kod Srba!“ Čitam u tabloidima da, od prošle nedelje, u svetu ima osam milijardi stanovnika. Antonio Guteres iz UN zabrinuto saopštava da je bilo potrebno samo 12 godina da se broj ljudi na planeti poveća za milijardu i da to predstavlja „veliki rizik za čovečanstvo“, jer populacija će nastaviti da se uvećava i u narednim decenijama. Naravno, bez Srba. Kuvam čorbu od smrznutog povrća, dodajem joj pršute iz Prijepolja, a drobim u čorbu i malo svrljiškog sira iz Beloinja. A moja Crna mi se oko nogu mota, pa kaže: „Ne bih imala ništa protiv da dovedeš, ovde, u Vidovo, onog crnog pantera iz Apatina. Jer, zaista smo neka dalja rodbina!“