Pobuna stiže iz mirovanja

Treći roman sudije Apelacionog suda i pisca Miodraga Majića Rudnik (Vulkan izdavaštvo) pisan je s namerom koja je od prve rečenice očigledna – ispovest Bogdana Banjca možda je istinita, možda je i plod traumatizovane mašte, ali je u svakom slučaju verodostojna sećanju glavnog lika. Čitalac tako postaje njegov saveznik čak i kada ne (po)veruje da se predmet pripovedanja zaista desio; naime, da je Banjac u središtu kompleksne mreže interesa krupnog kapitala, politike i institucija, te da je jedan rudnik bogat kobaltom u selu njegove babe možda prolaz ka nekom drugom, stravičnom svetu – koji, valja reći, predstavlja tek sublimaciju užasa koji se dešavaju u ovom, našem. Na sredokraći između ta dva nivoa stoji psihijatar Anastas Levi, Banjčev verni sagovornik nejasnih motiva u čijim je rukama ne samo odluka je li Banjčevo sećanje konfabulacija ili ne, nego i šta bi od ta dva bilo gore. Pitanje koje će izvesno ostati u čitaocu kada knjigu završi. „Za razliku od prethodna dva romana, ovaj nije vezan za konkretne događaje i ljude, iako korespondira s današnjicom, i utoliko je bilo teže napisati ga. Tema individualnog i kolektivnog potiskivanja trauma je dugo boravila u meni i mislio sam da bi bilo zanimljivo ispričati je kroz igranje sa čitaocem – prvo mu treba predstaviti neku očiglednost, u ovom slučaju priču o rudniku i propratne ekološke narative, a na kraju mu pokazati dublje razloge naše nesreće i, uz malo sreće, potaknuti ga na preispitivanje da li je ono što mu se servira kao očitost i ono što na osnovu toga prvo zaključi zaista tačno“, kaže Majić za NIN. Da li bismo uopšte govorili o mogućnosti rudarenja kobalta, odnosno litijuma, o realizaciji projekta GMG, odnosno projekta „Jadar“, da smo manje traumatizovano društvo? Da li bismo razgovarali o ceni po kojoj je prihvatljivo žrtvovati sopstvenu budućnost? Banjac u početku u više navrata traži objašnjenja onoga što mu se dešava pipajući po mraku, jer informacija nema dovoljno i pod velom su nekakve tajne, da bi na kraju svog psihijatra pitao zašto se ovde zlo ciklično ponavlja. Odgovor na vaše pitanje je u tom pitanju. No, eventualne poruke romana primenjive su i u drugim područjima, čak i u drugim istorijskim periodima, zbog čega, recimo, u njemu nema eksplicitnih toponima. Ako je njegova krovna tema ponavljanje zla i neobrađivanje traumatičnih iskustava, ona je posredovana nepouzdanim pripovedačem, posredno i pitanjem poverenja, kako između likova, tako i između čitaoca i dela. Da li smo kao društvo u ogromnoj krizi poverenja – međusobnog, u institucije?... Kada smo izloženi toj količini sistematski kreirane neistine, i to ne odskora, ali u poslednjoj deceniji koncentrisanije nego ikada dosad, prirodno je da se čovek zapita da li je lud. To je pitanje nesigurnosti i većina nas je iznašla načine da u njoj živi. Ili da se pravimo ludi ili da se pravimo da ne primećujemo očigledno. Nisam psiholog, ali sam po prirodi osnovnog posla morao i time da se pozabavim, i mehanizmi samoobmane u stručnoj literaturi već su obrazloženi. Jedan od načina borbe s graničnim situacijama je minimiziranje njihovih uticaja na čoveka, kroz relativizaciju, kroz zatvaranje očiju, jer, kažu psiholozi, čovek ne bi mogao da podnese da bude bez iluzija permanentno izložen istini. Čak i u uslovima rata i stradanja, on se trudi da živi što je normalnije moguće. Mi živimo u manje stresnim, ali i dalje nenormalnim okolnostima koje neki nazivaju zarobljenim društvom, pa opet pristajemo na to da su ljudi koji za sobom vuku kriminalne afere ipak nekakvi naši predstavnici koji se bave politikom i da to tako treba da bude. I što građani više veruju u opsene zvaničnika, to zvaničnici više veruju u sopstvene laži, da su stvorili demokratsko društvo, da nisu eksponenti autokratije i da stvari uopšte ne stoje toliko loše. Stvara se mehur paradoksa koji i društvo i vlast drži kao taoce. U romanu je tematizovan i odnos individualne i kolektivne odgovornosti za takvo stanje. Čovek je u stanju da i sebe u privatnoj sferi ubedi u laži, a kamoli kada je deo zajednice. Sve do kraja romana se trauma glavnog lika tek nagoveštava i nije detaljno prikazana, a otprilike u isto vreme vidimo i da društvo svoje nerešene probleme praktično gura ne pod tepih, nego pod zemlju, po cenu njihovog gomilanja. Iz zle, neočišćene zemlje, zli plodovi rastu. Paradoksalno, ako je Bogdan Banjac zaista lud, ako je ono što pripoveda proisteklo iz njegovog otpora prema istini, to bi bio svojevrstan hepiend. Ako nije, onda prisustvujemo teškim posledicama koje suočavanje s istinom mora da proizvede. Poslednji deo romana posvećen je silasku u rudnik, što odražava koliko silazak u traume jednog društva, toliko i silazak u sopstvenu podsvest koja je jeziva onoliko koliko čovek sebe uspe da slaže. Slučajno ili ne, predsednik Vučić je nedavno rekao da bi onoga ko je bio protiv „Jadra“ zakopčao u ludačku košulju… čini se da je istorijski presedan to da je vlast stvorila potpuno paralelno društvo – „Jadar“ je paradigmatičan, jer sad postoji i paralelna struka koja tvrdi da eksploatacija jadarita uopšte ne predstavlja potencijalnu ekološku katastrofu. Kako smo i nauku, nešto što bi trebalo da je jednoznačno – podvojili? U obmanjivanju sebe i drugih nema neprelaznih linija, nema granice. Kao i sa svakom vrstom opijata, kada neistine postanu deo svakodnevice, vi počnete da tražite sve veće doze da biste mogli nesmetano da funkcionišete. Zaista se trudim da izbegavam nastupe naših političara povodom tog projekta da bih zaštitio svoje biće. Jer, laži koje izgovaraju u ovoj fazi obmanjivanja su neverovatne. Ipak, čuo sam izjavu jednog lokalnog zvaničnika koji je otprilike rekao da su oni koji se projektu protive budale, a da se voda, ptice i zelenilo ne jedu i da od njih ništa ne može da se dobije. Čak i ako ništa ne znate o ekologiji, ako nijednog stručnjaka do sada niste čuli, neki prirodni rezon bi trebalo da naloži da se zapitate da li je normalna vlast ili bilo ko u njoj ko vam ideji prirode i nečega starijeg od svih nas, a od čega direktno zavisimo, suprotstavlja ideju progresa, ma kakav on bio. Kakav može da bude napredak ako se zasniva na uništenju vazduha i vode? I čudi me da se predstavnici vlasti to isto ne pitaju. Ili su beslovesni ili su toliko zabrazdili u trci za moći i kapitalom da im je svejedno šta će ostati posle njih. Da li je u procesu obmanjivanja opasnija alternativna istina – poluistina – ili devalvacija istine? Obe su pogubne i jedini put koji vodi van tog procesa su obrazovanje, informisanje i kritičko promišljanje svega što se potura kao očiglednost. U suprotnom dobijete pojedince koji, suočeni s idejom da ne mogu ništa da promene, odustaju od odbrane osnovnih prava i interesa. To je želja svake autokratije, a obeznađivanje ljudi ovde se temeljno priprema i sprovodi. Čak sam uveren da stvari često nisu onoliko strašne koliko se takvima predstavljaju, a da se to preuveličavanje odvija da bi se ljudi potpuno uklonili iz svog i javnog života. Pogledajte koliko je politika ogađena, kao nešto kužno, i to od strane ljudi koji se nikada ničim drugim u životu nisu bavili. Javna stvar, res publica, trebalo bi da na određeno vreme pripadne onima koje preporučuju profesionalni rezultati, a kod nas se događa inverzija te logike. Ako građane predvode ljudi koji su iskustvo i bogatstvo sticali baveći se politikom, i ako ti i takvi ljudi građanima govore da je politika jedna prljava stvar, onda bi građani trebalo da se zapitaju ko su ljudi kojima delegiraju političku odgovornost. Jer, u suprotnom, smeše nam se izjave poput one od pre nekoliko dana koja kaže: zagađenje vazduha se politizuje. A čime politika treba da se bavi ako ne kvalitetom vazduha koji ćemo disati? Presecanjem vrpci i organizacijom predizbornih kampanja? Savršena inverzija gde je crno proglašeno za belo, a ljudima preostaje da žive s tom neistinom u vidu. I pošto su nas ubedili da je leva noga desna, a desna leva, cipele su rasparene, žuljaju nas, stopala nas bole, povremeno se i padne, ali mi cipele ne menjamo. Pa opet, te obeznađene individue su od rušenja u Savamali do ekoloških protesta prošle godine više puta u desetinama hiljada izlazile na ulice. Građani ipak umeju da prepoznaju svoje interese – imaju li kome da se obrate? Jedna junakinja u prelomnom trenutku romana glavnom liku govori: ne potcenjuj ove ljude, meštane sela, ni kada deluje da ništa neće uraditi, jer su kroz istoriju uspevali da napuste svoju zemlju, pa da se u nju vrate, po cenu velikih žrtava, ali su ipak ostali svoj na svome. LJudi s ovih prostora su umeli da iz najdubljeg mira najoštrije odreaguju na nepravdu koja im se nanosi. Okidači su ponekada čudni, za mene nepredvidivi. Treba podsetiti da povod za ekološke proteste nije bio „Jadar“, nego izmene zakona o referendumu i eksproprijaciji. Pobuna bi bila opravdana i bez njih, ali su ih promene zakonskog okvira izvele na ulice. Plašim se da su se naši političari opustili u nipodaštavanju svega i svačega, pa da onda ne znaju istorijske okolnosti koje su nas dovele do demokratskog uređenja kakvo danas poznajemo. Puna su im usta demokratije, a ne shvataju da ona podrazumeva da suverenost pripada građanima, a ne vlastodršcima, te da suverenost obavezno sadrži pravo na pobunu. Suverenost je neotuđiva samo u rukama građana. Ali nisu ovde zaprljani samo pojmovi poput demokratije i politike, zaprljani su i procesi koji te pojmove prate. Pogodan primer su izbori, sve što im prethodi i što im sleduje, od brojanja glasova do ponašanja poslanika u Skupštini. Od čoveka koji želi da se otvoreno upusti u političku arenu se očekuje da bude kamikaza, da bude spreman da strada, da mu razore život, porodicu. Ko će se onda u Srbiji baviti politikom? Ako se ovako nastavi, uzak, nasledni krug pojedinaca koji će se kvazidinastički smenjivati kroz privid demokratskih procesa. Uostalom, pogledajte ko je bio vlastodržac u poslednjih nekoliko decenija i videćete uvek ista lica. Uz to vas posredno i neposredno ubeđuju da politika nije mesto za poštenog čoveka, čak ni kada se svodi na pitanje zagađenosti vazduha koji zajedno udišemo. Ostavite se vi nedoličnih stvari, mi ćemo, dobri smo u tome i jedini to možemo. Lako uočljiva prevara koja ipak uspeva, zahvaljujući medijskoj zatvorenosti, generalnoj nezainteresovanosti i nedovoljnoj obrazovanosti. U romanu se prećutkivanje transgeneracijskih zločina tematizuje kao svojevrstan „praroditeljskih greh“. U kakvoj su sprezi pasivnost i činjenica da nedovoljno razgovaramo o onome što smo preživeli? Recimo, mi na ovim prostorima o ratnim zločinima nikada nismo debatovali, osim kada smo ih umanjivali i relativizovali, od Drugog svetskog rata u ime bratstva i jedinstva, pa nadalje. Kao neko ko se 25 godina osam sati dnevno profesionalno bavi tom temom, mogu da kažem da sam uveren da su te prećutanosti delom bile generator novih stradanja. Jer, ono o čemu se javno ćuti ipak nastavlja da živi, prenosi se s kolena na koleno kao poluistina koja s vremenom naraste do neslućenih razmera i onda dobijete generacije odgojene na mitovima, koje čekaju priliku za osvetu. Zločincima stavljamo zastave u ruke, humkama brojimo krvna zrnca i duboko se bojim da će se slični ciklusi ponavljati. Čitave generacije ovde čekaju pravdu, makar u smislu istinitog prikaza onoga što se desilo, ili ono što pod pravdom podrazumevaju, čekaju da im neko kaže: imao si pravo da se tako osećaš. Siguran sam da mnogi ne znaju da je grad u kojem živimo podignut na nikada prepoznatim i priznatim masovnim grobnicama. Na njima smo gradili stadione i blokovska naselja, praveći se da se ništa nije dogodilo. Ne morate biti vernik da biste pomislili da iz stratišta ne može da nikne prosperitet. Da bismo krenuli napred, moramo se vratiti korak unazad i reći: makar smo prepoznali patnju, pokajaće se ko treba, okajaćemo koga treba. Ali to trenutno nije moguće. Pogledajte kako prođe onaj ko u Srbiji spomene Srebrenicu, a u Hrvatskoj onaj ko spomene Jasenovac ili Oluju, i tako dalje. I dalje reagujemo kao čopor. Ako pobednici tumače istoriju, a mi toliko često menjamo pobednike – šta to govori o nama? Zašto se nijedan narativ – ili nijedna istorija – ne zapati kao neupitno polazište za budućnost? Zato što su uglavnom zasnovani na neistinama ili poluistinama i lako ih je raskrinkati ili makar dovesti u sumnju. Nove vlasti unazad nekoliko decenija ne moraju da smišljaju novu ideologiju kada je nasleđeni nacionalizam odlično pogonsko gorivo. Ovi preko plota su uvek pretnja, i jedni i drugi i treći, i jedva čekaju da nas pobiju, a plot je uvek blizu. U romanu se psihijatrija, pravosuđe, fakulteti, mediji i politički akteri pomalo fukoovski ukazuju kao instrumenti ideološke nadmoći, ali u rukama krupnog kapitala. Da li je on sada, kada smo zvanično oslobođeni u demokratiji, konačni pobednik? Opet, projekat „Jadar“, koji ima svesrdnu podršku Zapada, pogodan je primer… Elementi koje ste pomenuli poluge su moći u autokratskim društvima. Osnovna funkcija demokratskih institucija je da pojedinca i grupu ljudi na vlasti drži pod kontrolom, ali naivno je to očekivati ako su institucije kroz našu istoriju bile zavisne od tuđeg uticaja. Praktično su bile saizvršioci tuđe moći. Pravosuđe kroz donošenje odluka, a tajne službe kroz sada već sjajno dokumentovano praćenje „unutrašnjeg neprijatelja“, a zapravo onog nesaglasnog glasa unutar vladajućih struktura. Moje kolege ne vole da to čuju ili kažu, ali i naše pravosuđe je nastajalo pod dubokim uticajem OZNA i to se i danas vidi. Skoro sve institucije u Srbiji potekle su iz službe bezbednosti i od nje su zavisne. Neki novi vlastodršci, čak i ako bi bili dobronamerni, shvatili bi da je ta višedecenijska inercija državnih i društvenih mehanizama preveliki zalogaj za njih. Ali onaj ko bi joj stao na put napravio bi promenu jednaku revoluciji. Krupnog kapitala što se tiče, on je kao dugo neprepoznati vladar iz senke prisutan i uticajan i u mnogo razvijenijim društvima od našeg. Kad pogledate finansijsku moć najvećih svetskih kompanija, jasno je da raspolažu novcima bitno većim od godišnjih budžeta mnogih zemalja. Ako se ta moć ne umnožava, ona propada i države moraju da iznađu rešenje da se odupru toj velikoj sili. Ali, kada u državama s razvijenim institucijama naiđete na primer korupcije, na raspolaganju vam je čitav sistem mehanizama kojima možete da moć kapitala poništite ili je makar usporite. Bez institucija, nemoćni ste i sve se svodi na odluke jednog čoveka, koliko god on bio genijalan. Nekad vam prosto nije dan, nekad ste umorni, nekad ste rastrojeni. Zamislite da svaki dan odlučujete i o medijima, i o rudarstvu, i o fudbalu, i o vojsci, i o teritoriji, i o zaradi… niko ko je iole racionalan ne bi doneo odluku da se nađe u toj poziciji. Čak se i u sudu odluka donosi unutar veća, jer se pretpostavlja da više očiju i više ušiju vidi i čuje više stvari. Mislim da je ta pretpostavka osnovana. Važan motiv u romanu je i hinduističko i budističko shvatanje samsare – uverenja da karma određuje rezultat reinkarnacije. Ako su buduće generacije prilika da se društvo iznova rodi, da se zanovi, čemu možemo da se nadamo? Neka nas samsara podseti da neokajani gresi prethodnih generacija utiču na život budućih. A mi ljudima koji će nas naslediti ostavljamo mnoštvo grehova. Ostavljamo im razoreno društvo i institucije, zagađene vazduh i vodu, nesređene odnose s komšijama, posvađanost sa svetom. To su problemi čije će posledice oni, a ne mi, morati da trpe. Ali, kao što rekoh, istorijski gledano smo skloni da se iz mirovanja pobunimo protiv neprirodnih, nametnutih stanja. I siguran sam će se to ponovo dogoditi. Stefan Slavković