Zatiranje živog sveta

Specijalni rezervat prirode „Uvac“, stanište je oko 200 vrsta ptica, pa i beloglavog supa, jedine vrste lešinara koja se gnezdi na području Srbije. SRP „Uvac“ je i stanište 24 vrste riba, i 219 registrovanih taksona flore, među kojima su tri na Crvenoj listi ugroženih vrsta biljaka. I sam predeo je veličanstven, što ovom zaštićenom javnom dobru I kategorije povećava značaj. Sve to zahteva konstantno praćenje pokazatelja ekološke ravnoteže i genskog fonda, u cilju očuvanja prirodnih odlika. Međutim, država često štedi na novcu za naučna istraživanja, pa umesto da je „Uvac“ pod stalnom stručnom prismotrom, analize se sprovode sporadično. Takođe, čak i kad monitoring Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“, sproveden 2021, pokaže da je indikativni potencijal uvačkih vodnih tela tri veštačka jezera sa pritokama - „generalno umeren do slab“, ne žuri se sa otkrivanjem uzroka, a tako ni s njihovim otklanjanjem. „Na osnovu sveobuhvatne analize, detaljnog pregleda zajednice makrobeskičmenjaka, silikatnih algi (fitobentosa), fitoplanktona, kao i pratećih podataka (fizičko-hemijskih parametara, koncentracije hlorofila i drugih terenskih zabeležaka, može se zaključiti i da pojedini delovi sliva spadaju u treću, četvrtu, pa čak i petu kategoriju kvaliteta“, tada su potvrdili stručnjaci. I preporučili da je neophodno preduzeti mere, uz angažovanje svih aktera – lokalnog stanovništva, upravljača zaštićenim područjem, istraživačkih institucija i, naravno, nadležnih organa opštine, regije i Republike. Sadržaj i obim zahtevanih mera nije moguće utvrditi bez dodatnih istraživanja, što nas vraća na početak nužnih aktivnosti. Monitoring iz 2021. pokazao je da su pritisci na biološku raznovrsnost, ugroženu prema zaključcima naučnika, mahom antropogeni, sve iako se promena klime, sa sve češćim i dužim sušama - pripiše „normalnim“ prirodnim ciklusima. „Naša je bezuslovna krivica što vodu prekomerno trošimo i zagađujemo je ispuštanjem neprečišćenih otpadnih materija iz naselja, poljoprivrede, stočarstva i industrije“, napominje biolog Momir Paunović, pomoćnik direktora Instituta „Siniša Stanković“. Na Uvcu, konkretno, odgovornost je oličena u nelegalnoj gradnji objekata sa neregulisanim ispustom fekalija. Naruku zagađenju ide i ekspanzija malih industrijskih pogona - pilana, mlekara, farmi stoke, klanica, što otpatke iz proizvodnje nekontrolisano bacaju ili ispuštaju, i kojih je najviše na teritoriji Sjenice. Stoga je Grabovica, jedna od četiri reke što pune Uvačko (Sjeničko) jezero, sezonski bela ili crvena, zavisno od povećanog prisustva surutke ili krvi. Iz Sjenice dolaze i toksične materije iz rudnika uglja Štavalj. Divlja smetlišta, takođe pogubna, prave građani, čiju neodgovornost smanjuje to što ne radi deponija Banjica, na granici Nove Varoši i Priboja, za čije otvaranje je pare dala EU. NJena privremena zamena - deponija na lokalitetu Goveđak u Sjenici, potencijalni je veliki zagađivač uvačkih akumulacija, iako nije u granicama Rezervata. Krivicu za „generalno umeren do slab“ kvalitet vode snosi i sve promptnija seča šuma, koja završava u drvnoj industriji. Neke su stavke teško popravljive, iako najdrastičnije deluju na vodeni ekosistem, menjajući ga trajno i nepovratno. To je prvenstveno intenzivna izgradnja brana i pregrada različitih namena, kao i objekata za zaštitu od poplava i erozivnih nanosa, koja bi trebalo da se dešava planski i uzimajući u obzir realnu opravdanost. Više računa se može voditi i da se akumulaciona jezera ne prazne preterano, kako naglašava Zoran Stevanović, penzionisani profesor hidrogeologije sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. „Ograničavanje volumena vode koja će se iz akumulacionog prostora koristiti ili u njima zadržati, kao i količine vode kojom se obezbeđuje tzv. ekološki protok za ekosistem i korisnike nizvodno od brane, u Srbiji nije regulisan propisima, za razliku od, na primer, Hrvatske i BiH“, ističe Stevanović. Kad bi bila doneta jasna pravila, umanjio bi se negativni uticaj hidrotehničkih zahvata, koji, načelno, deluju na više sfera – ekonomiju, životnu sredinu, vodoprivredu, biološku raznovrsnost, predeoni diverzitet, ali i na vizuelni identitet prirode, što takođe nosi loše posledice. Današnji (žalostan) izgled Zlatarskog i Uvačkog jezera samo je vidljivi pokazatelj onog što se dešava u dubinama. Biodiverzitet opada do mere da više nije moguće identifikovati i primeniti mere za vraćanje zajednica riba, vodozemaca, mikroorganizama u stanje blisko prirodnom, uz ekonomski i socijalno prihvatljive uslove, kako primećuje Paunović. „Naglo i neprirodno kolebanje vodostaja akumulacija, koje zavisi od režima rada elektroenergetskog sistema Uvca, predstavlja pritisak na vodene organizme. Niska raznovrsnost je, dakle, uslovljena kombinacijom zagađenja i promena u karakteristikama samog vodenog sistema“, zaključuje biolog. Ponegde su i u prirodnim vodotocima negativni pritisci veći, kao što je u Kladnici, na čijem se ušću u akumulaciju beleži intenzivna sedimentacija. Dominantni uzrok je erozija zemljišta, nestabilnog usled uklanjanja vegetacije, pre svega šuma, zbog čega se voda ne zadržava, već brže otiče i stvara intenzivnu eroziju, kao i bujice u obližnjim vodotocima. Zato šuma, ako mora, treba da se seče planski, kako ovaj stručnjak ponavlja. U rečnom talogu ima i čvrstog otpada, uključujući i plastiku, čiji uticaj na životnu sredinu nauka još nije dovoljno istražila, ali joj je poznato da će sve što je od tog materijala proizvedeno za ovih sto i kusur godina, ostati na Planeti za života narednih 15 generacija. Tek je leti teško vodenim bićima, jer im nedostaje kiseonika, posebno na većim dubinama. „Ovo je rezultat procesa unosa biogenog materijala, koji uzrokuje i razvoj biljnog i životinjskog planktona, zbog čega se voda zamućuje, a nivo kiseonika smanjuje“, kaže Paunović. Sve to remeti normalan ciklus i zakonitosti u lancu ishrane, čemu naročito pogoduju visoke temperature, kada se slojevi vode minimalno mešaju. Taj proces je deo starenja akumulacija i nauka ga zove eutrofikacijom, a laici eufemistički – „cvetanjem vode“. Eskalacijom ovog problema dolazi do zatiranja života (čemu je primer Palićko jezero), dok je deo rešenja upotreba postrojenja za prečišćavanje. O tome se na Uvcu tek razmišlja, budući da Opština Sjenica priprema projekat tog spasonosnog pogona. „U sklopu programa Čista Srbija, već smo realizovali snimanje kompletnog gradskog područja u cilju prikupljanja potrebnih podataka za projektovanje i izgradnju kanalizacione mreže. Izrađen je i tzv. katastarsko-topografski plan, odabrana je projektantska kuća koja je do sada izradila projekte za oko jednu trećinu nedostajuće fekalne kanalizacije. Ta dokumentacija je pred nadležnim opštinskim organom u postupku dobijanja građevinske dozvole“, kaže arhitekta Munib Mujagić, predsednik opštine Sjenica. Ukoliko se do proleća izradi i nedostajuća tehnička dokumentacija, Sjenica će ući u izgradnju sistema kanalizacije. Takođe, predložena je i lokacija za filtersko postrojenje sa pratećim sadržajima, kao što su pumpne stanice za prepumpavanje, jer teritorija grada pripada slivu dveju reka - Grabovice i Uvca“, Mujagić ističe. Očekivani benefiti su „ogromni i višestruki“, a kroz rešavanje pitanja zagađenja vodotoka, „što u krajnjem znači i zaštitu nadaleko poznatih meandara Uvca“. Navedeni projekat doprineće i zamahu dva najveća sjenička potencijala, poljoprivredi i turizmu, što će privući mnoge investitore, zainteresovane za ulaganje u ovim oblastima, kako priželjkuje Mujagić. Nije teško zaključiti da bi preuzimanje odgovornosti i stroži propisi bar usporili zagađenje. Ali, da bi se mere zaštite pripremile i primenile, potrebni su pouzdani podaci, planovi, monitoring, kao i jasno definisane nadležnosti za upravljanje. Odnosno, nužna je „intenzivnija saradnja nauke, struke i donosilaca odluka, ali i uključivanje nevladinog sektora“, kako ističe Paunović. Ovo na terenu izostaje, kako smo već izvestili u prethodnim tekstovima. Opština Nova Varoš, kojoj dvotrećinski pripada SRP „Uvac“, i gde je sedište uprave Rezervata, nije baš agilna i ima lošu komunikaciju sa ekološki osvešćenim građanima. Po istom principu, predsednik ove opštine Radosav Vasiljević uporno ne odgovara na pitanja NIN-a, vezana za pobrojane probleme koji muče biljni i životinjski svet najveće tamošnje turističke atrakcije. Divlja gradnja je sve većeg zamaha. Mali industrijski pogoni mravljim koracima popravljaju svoje ponašanje prema prirodi, a neki i ignorišu propise. Šuma se nekontrolisano seče, od poznatih ili anonimnih počinilaca. Vodama jezera cirkulišu gliseri, šumskim stazama – kvadovi, što je u zaštićenom javnom dobru – van svake pameti. Svemu tome suprotstavlja se šačica aktivista, kao i zaposleni u Rezervatu „Uvac“, i tako postaju mete prozvanih, ili „oštećenih“, prema vlastitom sistemu vrednosti. „Rad Rezervata je za svaku pohvalu, ali naprosto nije dovoljan“, upozorava Paunović. I opet skreće pažnju na nužnost stalnih ili češćih monitoringa, koji će bar ukazati na aktuelnu situaciju. „Svoje zaključke iz 2021. smatramo preliminarnim, jer je istraživanje bilo ograničeno finansijskim sredstvima i vremenom. Veći broj iscrpnijih detalja, potrebnih da se preciziraju dalje aktivnosti, dobija se u okviru izrade Plana upravljanja vodama, što se radi na svakih šest godina“, kaže Paunović. Taj period ostavlja dovoljno prostora da se u međuvremenu stanje drastično pogorša. „Uz to, država priznaje jedino analize sopstvene Agencije za zaštitu životne sredine, a ne i drugih institucija koje se bave istraživanjima kvaliteta površinskih i podzemnih voda“, dodaje Stevanović. Rezultati povremenih analiza Agencije, nesistematskog monitoringa ili potpunog odsustva podataka, mogu da dovedu do „šminkanih“ rezultata, primećuje on. „Tako je u radnoj verziji Plana upravljanja vodama RS iz decembra 2021, stanje rizika od zagađivanja organskim materijama, nutrijentima ili hazardnim supstancama na uvačkim akumulacijama, prikazano zelenim, što znači da rizika nema. Međutim, analize Instituta ’Siniša Stanković’ govore da bi stanje moralo biti predstavljeno crvenom ili, u najmanju ruku – narandžastom bojom“, Stevanović napominje. Da je vlastima ekologija poslednja rupa na svirali pokazuje i činjenica da usvajanje Plana, kao krovnog dokumenta za upravljanje vodama u Srbiji za period 2021-2027, uveliko kasni. A da za njim tek treba da slede planovi na nivou manjih rečnih slivova. „Potrebno je i uraditi detaljniju studiju zagađivača i proceniti uticaj drugih pritisaka, da bi se mogle identifikovati i primeniti efikasne mere zaštite“, primećuje Paunović. Neophodno je pažljivo planirati sve aktivnosti, a posebno organizaciju nadležnosti, kao i pospešiti bolju saradnju nadležnih institucija, on dopunjuje preporuku. Do tada – kol’ko para, tol’ko muzike, sve i ako se za druge stvari država zadužuje. Možda bi deo nedostajućeg novca mogao da se skupi od kazni za nepropisno odlaganje čvrstog otpada, za neadekvatno ispuštanje otpadnih voda iz naselja i industrije, za prekomernu i loše planiranu eksploataciju šljunka i peska, često i nelegalnu, pa sve do sankcija za razne vidove difuznog zagađenja nutrijentima, kiselinama i solima, patogenim bakterijama... „Premda bi kazne trebalo da budu oštrije, veći je problem u neefikasnosti njihovog sprovođenja“, ističe Paunović. Kaznena politika, Paunović smatra, nije jedino rešenje ekoloških problema vezanih za protekciju biološke raznovrsnosti. Značajan broj pitanja može da se reši i podsticajima, posebno kada se radi o plastici. Za sve to je prevashodno potrebna dobra volja nadležnih, najdelotvornije izražena u novcu za dodatni angažman na zaštiti neprocenjivog prirodnog blaga. Mora se i beskompromisno insistirati na propisima, pa nelegalnu kuću ukloniti, neekološko gazdinstvo zatvoriti, sprečiti bahatu seču šuma... Zašto se to ne dešava, ostaje na nivou pretpostavki o sveprisutnoj korupciji i dominaciji ličnih interesa, zbog čega se žmuri i na eko-kriminal. Dragana Nikoletić