Zatočenici fanatizma

Prošlo je više od petnaest meseci otkako su talibani ušli u Kabul, a dve nedelje kasnije američka vojska napustila avganistansku teritoriju prepuštajući je snagama protiv kojih je ratovala dve decenije. Rečeno je tada da će nova vlast morati da pokaže da je spremna na saradnju, da može da pomiri različite etničke grupe koje su u zavadi, da donese prava, mir i toleranciju, te da tako zasluži i međunarodnu pomoć i pristup novcu koji je ostao blokiran u zapadnim bankama. To je trebalo da opravda povlačenje i da osigura bezbednost prozapadnoj vladi koja nije uspela da donese stabilnost i za čije se članove strahovalo da bi mogli biti meta odmazde. Kao što se i dogodilo. Talibanska vlada, koja je obećala da će se držati svih dogovora i svega što je potpisano pre povlačenja, sastavljena je od najistaknutijih boraca i verskih lidera. Vrhovni vođa postao je Mavlavi Haibatulah Akundžada, nekadašnji predsednik šerijatskog suda, a potom vođa Islamskog emirata Avganistana, verska figura ogromnog autoriteta i čovek koga smatraju zaslužnim za potpisivanje sporazuma iz Dohe, kojim je dogovoreno povlačenje zapadnih snaga. Ali, dogovori su, najpre, prekršeni u obračunu sa neistomišljenicima, posebno sa onima koji su sarađivali sa bivšom vladom, a ubrzo i u restrikcijama nametnutim ženama. Devojčicama je dozvoljneo školovanje, ali su, tek što su ušle u učionica, opet izbačene, ženama je naređeno da nose hidžab, one koje su radile morale su da napuste posao, više nije bilo ni slobode kretanja, na putovanja mogu samo uz pratnju muškog člana porodice. Najzad, ovog meseca, Akundžada je naredio sudijama da rade po šerijatskom zakonu, koji uključuje i kazne javnog odsecanja udova i kamenovanje. Avganistan je sve dalje od mira, talibanska vlast steže stanovništvo sve rigoroznijim merama, zapadne sile odgovaraju na isti način. Pomoć je uskratila i Svetska banka, a i Međunarodni monetarni fond, što nije uzdrmalo vlast, ali jeste stanovništvo. Međunarodna pomoć činila je oko 40 odsto BDP-a, blokadom tih sredstava ekonomija je počela da tone. Centralna Da Avganistan bank (DAB) nije mogla da povrati devet milijardi dolara, koliko je i danas uglavnom u američkim bankama. Život je postao teži sa većinu, bez posla, bez pomoći, uz hiperinflaciju, sa nerešenim problemima raseljenih lica, kojih prema podacima UN ima oko 700.000, a više od polovine stanovnika potonulo je u siromaštvo. Na sve to došla je i neuobičajeno duga suša, a više od dve trećine stanovništva živi od poljoprivrede. Dakle, uz sve nove nevolje, stigla je i glad. Niko do sada nije priznao talibansku vlast, ali se polemike vode oko toga da li je trebalo da zapadne vojske napuste avganistansku teritoriju i prepuste je talibanskoj vlasti. U izveštaju specijalnog generalnog inspektora za obnovu Avganistana (SIGAR), koji predstavlja nadzorno telo američke vlade, pod upit se stavlja odluka o povlačenju vojnih snaga i sporazum koji je pre dve godine potpisan sa talibanskom stranom, kojim im je data uprava i sloboda da čine šta hoće, uz jedinu meru u obliku sankcija, koja u zemlji krijumčara droge, oružja i još koječega, zapravo ne pogađa one koji drže vlast. Na unutrašnjem planu američki zvaničnici međusobno se optužuju oko toga je li problem u tome što je sporazum iz Dohe dao prostor talibanima da marginalizuju druge grupe ili je, kako tvrde oni koji su učestvovali u pregovorima, krivica na prethodnoj avganistanskoj vladi, pre svega predsedniku Ašrafu Ganiju. NJemu se zamera što je napustio zemlju i što nije pokušao da sarađuje sa novim snagama. Po svemu sudeći, kako su talibani shvatili vlast, Gani bi sada verovatno bio među žrtvama pobedničkih linčovanja, a sigurno ne bi bio u vladi kakva je zamišljena sporazumom, ali nikada nije ostvarena. Najzad, Avganistan je sve ređe tema međunarodnih skupova, čak i kada stignu vesti o gladi, umiranju ili kaznama sakaćenjem, čak i kada UN pozove na neophodnost hitne pomoći. Ipak je račun politike koja je osvajanja volela da nazove demokratizacijom, bio prevelik. Ivana Janković