Između straha i gneva

Ruska invazija na Ukrajinu je u velikoj meri proširila spektar instrumenata koje Kremlj smatra prihvatljivim kada je reč o vođenju spoljne politike. S obzirom na to da ruska vojska bombardovanjem pretvara ukrajinske gradove u ruševine i njihove stanovnike ostavlja bez grejanja i struje na ledenoj hladnoći, teško se može očekivati ​​da će Moskva pokazati humanost kada je reč o ostalim međunarodnim pitanjima. Kremlj je, sada više nego ikada, spreman na najrazorniju vrstu destrukcije ukoliko se njome postižu ciljevi u Ukrajini. Sa druge strane, Rusija je izuzetno mirna kada se radi o Zapadnom Balkanu. Zbog čega je to tako? Zapadni Balkan se često smatra lakom metom za nepromišljeno ponašanje Moskve. Uvek nestabilan a geografski prilično blizu Evropske unije, region sa Rusijom održava jake veze. Stiče se utisak da ova kombinacija Kremlju nudi zgodnu priliku da tu izazove neki problem, kako bi pažnju i resurse Zapada odvratio od pružanja pomoći Ukrajini. Rat traje već devet meseci, ali se Moskvi izgleda ne žuri da iskoristi ovu priliku. Dok u većini balkanskih država rastu tenzije, ona uglavnom ostaje po strani držeći se svojih starih taktika i diskursa, kao da 2022. godina uopšte nije izmenila geopolitiku i geoekonomiju većeg dela Evrope. Opreznost Kremlja može da deluje kontraintuitivno, ali ne ako se bolje pogledaju dugotrajna ograničenja ruske politike u regionu, koja su se ratom dodatno pojačala. Kontrast između agresivnosti Moskve u Ukrajini i suzdržanosti na Balkanu proizlazi iz činjenice da ona u velikoj meri zavisi od balkanskih političara. Direktno prisustvo Rusije u regionu uvek je bilo ograničeno, ali su brojni lokalni akteri svesrdno podsticali njenu vidljivost i uticaj. NJihova agenda se tek unekoliko razlikovala od moskovske - obe su nastojale da dovedu do odugovlačenja proevropskih reformi, izvlačile korist od antizapadnog raspoloženja i pothranjivale međuetničku netrpeljivost. Ova sličnost ih je učinila prirodnim partnerima koji su svoj afinitet preuveličavali kako bi jedni drugima jačali uticaj. Ipak, bez obzira na to koliko su se neki balkanski političari zdušno predstavljali kao pouzdani saveznici Rusije, kada je reč o delovanju - ostali su samostalni. Moskvi je dozvoljavano da se pretvara da vodi glavnu reč kada su joj se prioriteti poklapali sa prioritetima njenih lokalnih saveznika, ali teško da je ikada bila u poziciji da u zajedničku agendu unese jednostrane promene. Lokalni političari možda jesu glumili nepromišljene proruske radikale, ali je njihov radikalizam u stvarnosti bio uglavnom lažan, i usmeren isključivo na otpor bilo kakvoj promeni koja bi mogla da im ugrozi moć i privilegije. Smislene reforme i konačno rešavanje balkanskih sukoba predstavljali su korisniju pretnju, ali su i Rusija i njeni saveznici u regionu shvatali da bi prekomerno držanje stvari na ivici takođe moglo da napravi problem, jer bi zahtevalo snažan odgovor Zapada. Tako su se držali statusa kvo, primenjujući svoj radikalizam odmereno - više da bi sprečili pozitivnu promenu, nego da bi izazvali negativnu. Čak i ako je rat izmenio računicu Moskve i podstakao njen apetit za destabilizacijom, to nije slučaj sa njenim ključnim saradnicima na Balkanu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, lider bosanskih Srba Milorad Dodik, proruski političari u Crnoj Gori i ostali njima slični i dalje cene svoj trenutni privilegovani status, koji nemaju želju da ugroze zarad geopolitičkog avanturizma Moskve. Ako Kremlj rizikuje i pokuša da ih na to prisili, taj će se pokušaj najverovatnije izjaloviti jer će lokalni političari jednostavno odbiti podsticaje Moskve. Međunarodni ugled Rusije je tokom proteklih meseci već ozbiljno narušen, i poslednje što joj sada treba je još jedan ponižavajući udarac koji bi otkrio koliko malo uticaja Moskva ima na dešavanja na Balkanu kada joj se prioriteti ne podudaraju sa prioritetima njenih saradnika. Nije ni čudo što se Moskva radije pridržava starih pravila svojih regionalnih saveza, čak i kada to ne odgovara u potpunosti njenoj novoj ratobornoj agendi. Rat je izmenio i postupak donošenja odluka u Moskvi, potkopavši joj sposobnost da vodi aktivnu spoljnu politiku na više frontova istovremeno. Predsednik Vladimir Putin, vrhovni autoritet Rusije za sva međunarodna pitanja, postao je još povučeniji i nerado svoje planove deli sa podređenima ili im odobrava delovanje na sopstvenu inicijativu. Odluke su mu postale nepredvidive, čime ruski državni aparat drži u neznanju o tome kakav bi mogao da mu bude sledeći korak. Ova realnost u velikoj meri onemogućava samostalno delovanje na nižim nivoima ruskog spoljnopolitičkog establišmenta, uključujući i onaj deo koji se bavi Zapadnim Balkanom. LJudi koji su u Moskvi zaduženi za Balkan strahuju da bi njihovi novi samostalni poduhvati mogli da odudaraju od očekivanja predsednika i da im naprave probleme. Stoga radije igraju na sigurno i slede stara i proverena uputstva, bez obzira na to koliko ona sada deluju zastarelo. U međuvremenu, malo je verovatno da će se u skorije vreme pojaviti neki novi smer, jer se stiče utisak da je ruski predsednik u potpunosti zaokupljen invazijom Ukrajine. Kao rezultat toga, ključni pokretač trenutne ruske politike na Zapadnom Balkanu je rastuća bojazan da bi rat u Ukrajini mogao da podstakne Zapad da na balkanske sukobe primeni brza rešenja i time potpuno eliminiše Rusiju iz regiona. Veliki neuspeh u Srbiji ili Bosni i Hercegovini skrenuo bi Putinovu pažnju na balkanska pitanja i one koji su zaduženi za ovaj region izložio predsednikovom gnevu. Kako bi to izbegli, oni izbegavaju iznenadne poteze i nadaju se da će ruski partneri u regionu i dalje biti u stanju da izdrže sve veći pritisak Zapada kako bi održali status kvo. Sa tim ciljem, Rusija ponavlja svoju punu podršku Vučićevom nepopustljivom stavu o Kosovu i blagovremeno poziva Dodika u Kremlj kako bi mu pomogla pri ponovnom izboru za predsednika Republike Srpske. Ali evidentno je da se Moskva u regionu povlači, i da teret pružanja otpora Zapadu prepušta lokalnim političarima. S obzirom na arbitrarnost mnogih Putinovih nedavnih odluka, teško da može da se garantuje da predsednik Rusije u nekom trenutku neće smisliti neku novu geopolitičku smicalicu usmerenu na ranjivost Zapada na Zapadnom Balkanu. Ali za sada ima više naznaka da će se raditi o scenariju inercije, gde će Rusija pustiti da joj tvrdoglavost lokalnih političara sačuva obraz u regionu. Maksim Samorukov gostujući istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i saradnik Karnegi zadužbine za međunarodni mir