Stvorenja koja progone

Euripid Laskaridis pripada grupi savremenih grčkih umetnika za koje bi se moglo reći da danas vladaju svetskim pozornicama. Prošle godine smo gledali Laskaridisa na Beogradskom festivalu igre u jednoj solo predstavi, gde je uz pomoć jednostavnih elemenata i sredstava, na svega nekoliko metara od publike, kreirao magiju. Sledeće što ćemo videti jeste predstava Elenit, koja se namešta tri dana, a kada se konačno digne zavesa, deluje kao lavirint naseljen čudnim likovima, prodavnica antikvitetnih drangulija... Tada počinje putovanje kroz nepoznati pejzaž; devastiran i razrušen, u isto vreme neodoljivo fascinantan. Laskaridis nudi briljantan, pomalo duhovit, a ponajviše ironičan pokušaj razumevanja našeg monstruoznog sveta. Inače Elenit je bila čuvena fabrika cementa i građevinskog materijala. Takozvani industrijski tigar, zgažen i zaboravljen nakon afere koja je dugo potresala grčku javnost. Na 19. Beogradskom festivalu igre predstavili ste Relikviju, a već sledeće godine ćemo gledati Elenit. Obe predstave su zasnovane na kritici društva u kome živimo. Koliko se razlikuju? Relikvija je prvi komad koji sam podelio sa srpskom publikom i srećan sam što je baš taj rad izabran. To je solo koji se može smatrati uvodom u moj univerzum. Elenit je iskorak, jer je to predstava koja je prikazana četiri godine nakon Relikvije, dok je između bio komad Titani. Postoji napredak u ovom nizu koji vodi do Elenita, najveće predstave, koju će ovog puta gledati beogradska publika. Generalno, nijedan od svojih radova ne doživljavam kao direktnu kritiku društva. Pristalica sam otvorenih značenja i želim da publika razvije sopstveno razumevanje mojih predstava, bez unapred nametnute ideje o tome šta će doživeti. Jednom ste rekli da svoj stvaralački proces započinjete kostimima i scenografijom. Kakav je bio proces stvaranja Elenita? Često koristim kostime, scenografiju i mnogo perifernih elemenata kao polaznu tačku svog stvaralačkog procesa. Ipak, moram da istaknem da prva iskra dolazi obično od centralnog lika koji zamišljam. U slučaju Elenita, na primer, slika niskog, nervoznog stvorenja, s plavom kovrdžavom kosom, ušla je u sferu moje kreativne imaginacije. Držao je malu gitaru, pevao je smešnim glasom, dok je kasnije, u periodu proba, ovo stvorenje odraslo i razvilo se u nekoliko verzija. Okolina koja ga je okruživala počela je postepeno da se razvija, pa je oživelo još nekoliko drugih stvorenja i likova, u raznim ekstravagantnim kostimima i scenografskim elementima. U početku mi takva stvorenja padaju na pamet i „progone“ me, a onda polako – a opet sigurno – jedan po jedan, svi elementi koji ih okružuju počinju da nailaze. Zvuci, svetla, kostimi, celokupna scenografija... Ovaj proces se završava sa probama koje obično traju oko četiri meseca, dok faza istraživanja može da traje i do dve godine. Premijerno prikazan 2019. godine, Elenit je oličenje haosa u kome živimo danas. Vidite li neko rešenje za naš svet i kako ova situacija utiče na vas kao umetnika? Još 2017. godine, kada sam sastavljao predlog za Elenit, moj prijatelj je smislio jednu frazu koja do danas pogađa suštinu ove predstave. Ona glasi „stvari koje mislimo da smo razumeli sada su iza nas“. Iz razloga koji mi je još uvek nepoznat, pre nego što sam započeo probe, osećao sam da ova fraza odgovara Elenitu. Nakon što smo ga premijerno izveli u novembru 2019. godine i krenuli na međunarodnu turneju, omela nas je pandemija. To je bio momenat kada je ova fraza postala relevantna, jer je mnogo stvari za koje smo nekada znali, zaista ostalo iza nas. Ali opet, u smislu kontekstualizacije mog rada, ne vidim to kao pretpremijeru haosa u kome živimo danas, ili životnih uslova bilo kog vremena. Očaran sam ljudskom prirodom i večnim pitanjima koja muče čovečanstvo, kao što su život, smrt ili ljubav, i pokušavam da ih koristim kao inspiraciju za početak razmišljanja o krhkosti našeg postojanja, u nadi da će mi se publika pridružiti na tom putovanju. Vaše predstave su ekstravagantne i provokativne. Kakve su reakcije na njih u Grčkoj, a kakve na drugim mestima širom sveta? Imam dosta sreće što moja dela putuju. Nisam primetio neke velike razlike između različitih publika, posebno u Evropi. Pretpostavljam da to ima veze sa činjenicom da svoj rad predstavljam uglavnom na različitim festivalima, na kojima je publika upoznata sa scenskom umetnošću. Bez obzira na to, primetio sam male razlike u doživljavanju mog rada van Evrope, gde su kulturološke razlike, pa samim tim i način na koji publika razume moj scenski jezik, više istaknute. Za Relikviju, ali i za Elenit izrazili ste posebnu zahvalnost Dimitrisu Papajoanou, čiji rad je takođe predstavljen na BFI. Često vas upoređuju s njim. Da li je ovo za vas privilegija ili neka vrsta ogromne odgovornosti? Od kad sam prvi put video njegove predstave, kada sam još bio učenik dramske škole, Dimitris je imao ogroman uticaj na moj rad. NJegov izuzetan talenat je bio očigledan i brzo me je pretvorio u njegovog obožavaoca. Od 2005. godine sam imao dovoljno sreće da sarađujem sa njim, kao izvođač. Biti deo njegovog kreativnog procesa, pažljivo posmatrati njegov umetnički pristup i biti svedok njegovom neobičnom talentu da osmisli ceo svet na sceni primenjujući minimum sredstava na najvišem estetskom nivou, bio je ne samo blagoslov, već i veoma prosvetljujuće iskustvo. NJegov univerzum je jedinstven i, iako postoji mnogo razlika između mog i njegovog umetničkog univerzuma, postoji i „nešto“ suštinsko što nas povezuje, a što možda ima veze sa ljubavlju koju delimo prema detaljima, kao i sa našom upornošću u pokušaju da otkrijemo pozorišne elemente koji mogu da transformišu pozorišni čin u živopisan momenat. Poslednji put smo vas videli samog na sceni, iako su vaši saradnici i asistenti bili svuda okolo, čineći predstavu magičnom. S kim ćete ovog puta deliti scenu? Tim Elenita koji je na sceni čini deset ljudi, uključujući i mene. Svi dolazimo iz različitih disciplina, kao što su muzika, igra, performans, pozorište... Imam sreće da scenu delim s grupom supertalentovanih ljudi. U slučaju većine njih, još i pre nego što smo prvi put sarađivali, nailazili smo na radove jedni drugih u Atini, divili se međusobnim vizijama i želeli smo da radimo zajedno. Stvorenja i ličnosti koje prikazuju su oni kreirali, uz moje smernice. Oni su ih oživeli u studiju za probe, dok je moj posao bio da olakšam proces. Ali primarni materijal je njihov i to je jedan od glavnih razloga zašto još uvek mogu da izvode, razvijaju i podmlađuju svoje likove – a samim tim i sebe kao umetnike – nakon tako dugog vremena od prvobitnog stvaranja predstave. Drugi put dolazite na BFI. Kako vas je publika ovde primila? Beograd je bio fantastično iskustvo. Bili smo oduševljeni pozitivnim odzivom i sveukupno fascinirani otvorenim, gostoljubivim i velikodušnim pristupom predstavi i celom umetničkom timu. Veoma sam zahvalan na tome i srećan što se vraćam i donosim Elenit. Ovog puta sam još više radoznao da vidim kakva će biti povratna reakcija takve publike, koja je već dugi niz godina izložena izuzetno visokom standardu savremenog performansa, pa stoga poseduje kritičko mišljenje i sposobnost da duboko razume i ceni takvu vrstu spektakla sa kojim se susreće. Sava Blagojević