Milovan Mića Danojlić

Ovog leta, krajem jula, u jednom televizijskom razgovoru u njegovim rodnim Ivanovcima, Milovan Mića Danojlić je rekao: „U godini kada je obeležena 2000. godišnjica hrišćanstva, dao sam novac od Vitalove nagrade, i još koliko je trebalo, da se sazida jedna mala crkva gore na brdu, gde mislim da me sahrane. Tamo gde sam rođen, tamo i da se odmaram. Taj vrh ima lep pogled, tamo se vidi Rudnik, ovamo je Suvobor, onamo je Bukulja.“ Odatle gde je odredio da počiva, krenuo je 1953. godine u Beograd. Imao je 20 godina kada je objavio prvu knjigu Urođenički psalmi, za koju će kritičari danas reći da je ostala njegovo najbolje pesničko delo. Brzo je dokazao da nije samo pesnik za decu i odrasle, već i prozni pisac, esejista, putopisac… Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku, prevodio je Šekspira, Bodlera, Siorana, Ezru Paunda, Jejtsa, Klodela i Brodskog. Pored brojnih nagrada, 1997. je dobio i NIN-ovu za roman Oslobodioci i izdajnici. Diplomirao je na Odseku za romanistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu (Grupa za francuski jezik i književnost). Pisao je u Borbi, Politici i NIN-u, svoje poslednje tekstove objavljivao je u Pečatu. Bio je najpre inostrani, a potom dopisni pa redovni član SANU. Nije voleo komunističku vlast u Jugoslaviji uz mnoga objašnjenja, pa i zato što je ta vlast „zavela latinicu, i vladalo je nasilje latinice“. Naravno, ta ista vlast ga je poslala za lektora u Francusku, pa je na Bulevaru Sen Žermen kupio pisaću mašinu na ćirilici, nemačke proizvodnje, jer u Beogradu nije imao gde da je kupi! Imao je francusko državljanstvo budući je u toj zemlji živeo pedesetak godina i preminuo, ali se tamo osećao „kao gost u Vrnjačkoj Banji“, kako je sam govorio. Srce mu je bilo uvek tu odakle je otišao u svet: „Peter Handke, koji inače živi severno od Pariza, a ja prema Bordou, poslao mi je jednom pismo tako što je pored imena i prezimena napisao adresu: Poatije, kod LJiga. On je razumeo da ja u Francuskoj i dalje saosećam sa ovim svetom i na ovom jeziku.“ Tvrdio je da će se tek posle trideset godina od njegovog napuštanja sveta, videti da li je valjalo ono što je pisao: „Šta bude tada preživelo, valjalo je. Ovo sada se ne računa.“