Od tetke iz Kanade do ujaka iz Moskve

Sve je, dakle, u redu: novopostavljeni direktor Bezbednosno–informativne agencije (BIA) Aleksandar Vulin podneo je ostavku na mesto lidera Pokreta socijalista i zamrzao funkciju u stranci, o čemu nas je u ponedeljak obavestio poslanik te partije Đorđe Komlenski. Vulin je, prema tom izvoru, ostavku podneo 30. novembra, tako da u danu postavljenja na novu funkciju, 1. decembra, nije bilo kršenja Zakona o BIA, koji ne dopušta direktoru i zaposlenima u agenciji članstvo u strankama. Problem je samo što formalna ispravnost odluke kojom je obavljena rotacija Vulina, bivšeg ministra unutrašnjih poslova i Bratislava Gašića, prethodnog, takođe „stranački zamrznutog“ šefa BIA, ne čini novo Vulinovo postavljenje ništa manje suštinski spornim. Pre svega, zbog činjenice da je sada princip vladavine „jer tako ja hoću“ odvrnut do maksimuma: važna institucija, koja bi trebalo da brine o bezbednosti građana, više nije samo zloupotrebljena u partijske svrhe, već se, sasvim očigledno, prešlo na kriterijum lične bliskosti sa najmoćnijim čovekom u državi, Aleksandrom Vučićem. Ima, doduše, onih koji veruju da je „prekomanda“ Vulina - na koju je morao malo i da sačeka - zapravo, neka vrsta sklanjanja izrazito zapaljivog saradnika, koji, u novim uslovima, sve više postaje smetnja ostvarivanju čuvene politike „vrdanja“. Na novoj funkciji, naime, Vulin više neće moći baš sa onakvom lakoćom da daje pompezne ratoborne izjave, a ipak će, kao važan prijatelj, biti „namiren“ time što će i dalje imati osećaj moći i zaštićeni status. S obzirom na bogatu Vulinovu biografiju i specifičan minuli rad, postoje, ipak, jaki razlozi za strah da bi odluka o stavljanju posebno osetljive službe pod njegovu komandu mogla dovesti do pogoršanja kako unutrašnjopolitičkih, tako i spoljnopolitičkih okolnosti, u kojima se ionako s mukom koprcamo. Jer, sve one ocene koje idu u pravcu očekivanja raznih oblika odmazde prema kritičarima vlasti, sve do mogućih hapšenja, i te kako imaju pokriće u dosadašnjem, trodecenijskom Vulinovom političkom delovanju. Teško da, recimo, postoji neki borac protiv autokratskog režima iz devedesetih, da nije zauvek zapamtio Vulinovu rečenicu „zar je trebalo da ih polivaju toplom vodom“, kojom je odgovorio na kritike zbog policijske upotrebe vodenih šmrkova protiv demonstranata u zimu 1997. A politikolog Cvijetin Milivojević setio se ovih dana i dela iz autobiografije Mirjane Marković, u kome tadašnja šefica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića govori upravo o tromesečnim protestima zbog izborne krađe 1996/97. i seća se sastanka organizatora kontramitinga, održanog u hotelu Moskva. „A onda ulaze naši bojovnici, naoružani, Vulin i Željko Mitrović“, svedočila je, prema rečima Milivojevića, tadašnja Vulinova politička mentorka o događajima koji umalo nisu doveli do građanskog rata. Nije, pritom, reč ni o kakvoj slabosti iz mladosti, eliminisanoj u dobu zrelosti: o kontinuitetu Vulinovog odnosa prema političkim protivnicima govore brojni njegovi nastupi iz aktuelne, naprednjačke ere, njegova retorika („strani agenti“, „neprijatelji Srbije“), ali i odnos policije prema demonstrantima u vreme kada je bio na poziciji ministra unutrašnjih poslova. Osim što je dovelo do ocena o „srljanju u diktaturu“ (termin je upotrebila Marinika Tepić), Vulinovo novo postavljenje dovelo je i do tumačenja o definitivnom zauzimanju proruskog kursa i posledičnom odustajanju od još uvek zvaničnog, evropskog puta Srbije. Jer, nije Vulin samo tvorac pojma „srpski svet“ koji neodoljivo podseća na „ruski svet“ Vladimira Putina, već je, recimo, poznat i po tome što je, u maju prošle godine, u vreme kad je bio ministar unutrašnjih poslova, organizovao praćenje ruskih opozicionara dok su boravili u Beogradu. Dotični materijal je, prema rečima ruskog novinara i opozicionog aktiviste Vladimira Kara-Murze, sredinom maja, predao ruskom sekretaru Saveta za nacionalnu bezbednost Nikolaju Patruševu, sa kojim je formirao i Radnu grupu za borbu protiv obojenih revolucija. Već krajem istog meseca, jedan od prisluškivanih protivnika vlasti u Kremlju je uhapšen. Osim sa Patruševom, Vulin se u poslednje dve godine, uprkos nepodudarnosti funkcija koje su obavljali, sretao i sa ruskim ministrom odbrane Sergejom Šojguom, a krajem avgusta skoknuo je do Moskve i da bi razgovarao sa ruskim šefom diplomatije Sergejom Lavrovom – što mu je donelo i nezvaničnu titulu „oficira za vezu s Moskvom“. „NJegovo imenovanje na tako osetljivo obaveštajno mesto se vidi kao još jedna uvreda Zapadu i ignorisanje njegovih poziva Srbiji da se uskladi sa spoljnom politikom EU ako zaista želi da se pridruži bloku“, ocenila je, recimo, agencija AP u tekstu o imenovanju Vulina na mesto šefa BIA. I još je podsetila da Vulin govori da bi Srbija trebalo da odustane od članstva u EU i da se okrene Moskvi, da često kritikuje susedne države i njihove vođe i naziva ih pogrdnim imenima, te da mu je zabranjen ulazak u Hrvatsku, članicu EU. I zvanična srpska verzija imenovanje Vulina dovodi u vezu sa Zapadom, doduše na drugačiji način. Potpuno nesvesna činjenice da, prema zakonu, direktora BIA postavlja Vlada, a ne predsednik države, premijerka Ana Brnabić pokušala je, naime, da nas ubedi da su „zapadne zemlje mnogo pomogle u imenovanju“, jer „Aleksandar Vučić funkcioniše na način da ako bilo koja strana država hoće da kadrira po Srbiji, obično se desi suprotno“. Sva je prilika, ipak, da će ta verzija, koja podrazumeva potpuno odsustvo uticaja javnosti dobro poznatog „ujaka iz Moskve“ na Vulinovo postavljenje, biti jednako uverljiva kao ona prema kojoj je nevidljiva „tetka iz Kanade“ obezbedila onih 200.000 evra za rešenje stambene situacije skromnog levičara. Pa je on, onda, sukcesivno, u zemlju unosio po 9.900 evra, strogo vodeći računa o poštovanju zakona. Čudni put „kanadskog“ novca nije, pritom, jedina tema koju bi Vulin, u nekoj zemlji slobodnih institucija, teško objasnio: da ima ko da ga pita i proveri odgovor, u najmanju ruku bi se morao dobro preznojiti govoreći o svom slikanju sa vođama navijačke grupe FK Rad, poseti plantaži marihuane u Jovanjici, brojnim neprijatnim navodima optuženih članova Belivukove kriminalne grupe, za koje u provladinim medijima nije bilo mesta... Današnja Srbija je, međutim, jedno sasvim drugačije carstvo, u kome, za krug odabranih, i te kako caruje drugarstvo. A ono koje vezuje Vulina i Vučića mnogo je dugotrajnije od aktuelne naprednjačke ere, u kojoj se predstavljaju kao „saborci“ - što objašnjava njegovu neformalnu poziciju „čoveka za specijalne operacije“, i činjenicu da se, neopterećen adekvatnom biografijom, prošetao od funkcije direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju (2012-2013), preko ministra bez portfelja zaduženog za Kosovo i Metohiju (2013-2014), ministra rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja (2014-2017), ministra odbrane (2017-2020) i ministra unutrašnjih poslova (2020-2022). Sam Vulin jednom je objasnio da je imenjaka sa tadašnje radikalske strane političkog spektra upoznao još 1993, kada su, posle TV duela na Studiju B, otišli na piće. „On je tada bio u SRS-u, ja u Savezu komunista. I tu se nekako ljudski prepoznamo. Različite ideologije, različita shvatanja sveta, ali neke životne stvari potpuno iste. I počnemo da se družimo.“ Biće da tada nisu mogli ni da naslute kako će plodonosno biti to prijateljstvo i koliko će iskušenja pobediti. Na primer, dugokosi Vulin (1972, Novi Sad) tada je, sa generalom Stevanom Mirkovićem, još bio u Savezu komunista – Pokretu za Jugoslaviju, među čijim osnivačima je bio još kao osamnaestogodišnjak, 1990. Godinu dana posle „prepoznavanja“ sa Vučićem, 1994, učestvovao je u osnivanju Jugoslovenske levice (JUL) koju je predvodila Mirjana Marković, čije je ogromno poverenje uživao i postao njen zamenik. Ipak, i stranku i mentorku je napustio 1998, upravo zbog – prema jednoj od verzija koju je ponudio – ulaska u koaliciju sa Šešeljevim radikalima, čiji je Vučić bio generalni sekretar. Pojavile su se, kasnije, ocene da je ta ostavka bila pokazatelj dobrog političkog njuha – prilikom pada Miloševićevog režima 2000, Vulin nije bio u prvim redovima, pa se, iste godine, na scenu lako vratio, formiravši Partiju demokratske levice (PDL). Dve godine kasnije, tu stranku je „utopio“ u SPS (zajedno sa partijom Milorada Vučelića). Tesno mu je postalo 2006, posle „afere kofer“, pa je napustio SPS, da bi 2008. sa profesorom Mihajlom Markovićem formirao Pokret socijalista. Ta, još uvek aktuelna stranka, u novembru 2010. stupila je u koaliciju sa tada dve godine starim SNS-om, Novom Srbijom i Pokretom Snaga Srbije Bogoljuba Karića (protiv koga je Vulin „ratovao“ 2004, dok je bio u SPS-u). Ima renesansni Vulin, diplomirani pravnik sa kragujevačkog Univerziteta, čak i radno iskustvo: obavljao je razne funkcije u poslovnoj imperiji Roberta Čobana, bio odgovorni urednik Vučelićevog Pečata, kolumnista radikalske Pravde... Objavio je i romane Opadanje, Mrak i Lepota, ali je, izgleda, zaključio da mu više odgovara usmeno stvaralaštvo specifičnog, patetičnog, kičastog stila. Vera Didanović