Gospodar bespuća

Neuspeh fudbalske reprezentacije Srbije na svetskom prvenstvu u Kataru pokazao je mentalno i fizičko stanje nacije. Ne može se preko vlastitih granica, posebno u našem slučaju kada i ne znamo gde se one nalaze. Nerealna su bila očekivanja, ali takva nam je genetika otkako je pre tri desetljeća započeo proces otcepljenja drugih od nas. Taj proces još uvek traje, jer drugi postoji i unutar nas samih, onaj drugi koji ni po koju cenu ne pristaje na licemerje, korupciju i laž. Istina, još uvek je slab da se nametne kao dominantni subjekt. Da bi se to dogodilo potrebno je anulirati trideset i pet godina kretanja pogrešnim smerom sa ekipom razbojnika na vlasti, sa izuzetkom kratke Đinđićeve vladavine. Za početak, osloboditi medije! I naravno, potrebna je povoljnija geopolitička situacija u svetu. Ukoliko do toga ne dođe, naći ćemo se u jednoj drugačijoj geografiji, gde su satrapije uobičajeni oblik vladavine, područja kojima upravljaju namesnici u vazalnom odnosu prema vladarima. Ne bi trebalo zaboraviti da je Putin i dalje najomiljeniji lider u Srbiji. Istraživanja marketinških agencija su svojevremeno pokazala da je popularniji i od našeg predsednika. Međutim, ta popularnost se knjiži na Vučićevom računu. Šta god da se dešava, njegov profit je najveći. On je kao crna rupa koja uzima energiju i usisava sve oko sebe. Protekle nedelje bio sam na Sajmu knjiga u Puli. Mislio sam da ću se barem za nekoliko dana izbaviti malignog ozračja naprednjačke stvarnosti. Ali, i tamo su se komentarisale izjave srpskog predsednika. On u Hrvatskoj ima status pripadnika formacije Alana Forda. Iako i naši susedi imaju svoja domaća divna stvorenja, teško je u čitavom regionu naći konkurenciju srpskom kapitalcu koji brzinom kaćuše ispaljuje budalaštine rečnikom na nivou poslednjeg uličara. Aleksandar Vučić je najveće poniženje za svakog normalnog građanina Srbije. Pod vlašću naprednjaka Srbija je postala endemski prostor nekompatibilan ostatku civilizacije. Kakav transfer blama doživljava srpski građanin kada se nađe negde u normalnom svetu suočen sa Vučićevim biserima. Ne postoji dan, a da Vučić ne izvali kakvu glupost, da se ne benavi na nivou desetogodišnjeg derana, da ne kuka, zapomaže i preti, pa se čovek zapita da li je on mentalno zaista čist, ili je bolest uzela maha do nekog višeg stadijuma? Da li doliči predsedniku da se hvali kako je premašio predviđenu minutažu prijema kod norveškog kralja za čitavih deset, petnaest minuta, kao što se onomad hvalio hemijskom olovkom koju mu je lično poklonio Tramp, a za koju se kasnije ispostavilo da je američki predsednik udeljuje svakome na kraju audijencije. Kome se to obraća Aleksandar Vučić? LJudima sužene svesti? Da li je to većina? Ili, njegovi izraelski savetnici znaju kako se po svaku cenu, gebelsovskim metodama, a o trošku srpskih poreskih obveznika, opstaje na vlasti? Većina je zarad vlastite koristi odustala od čoveka u sebi, svako u svom socijalnom razredu, i prema vlastitim mogućnostima. Posebno su zanimljive metamorfoze nižih djelatnika u kulturi, koji se između sebe časte doktorskim titulama. Ima ih koji su karijeru započeli u Beogradskom krugu, poneseni verom u strane donacije. Brzo uvidevši da među mondijalistima slabog mrsa ima, ekspresno su se katapultirali u radikalsku jazbinu. Na vreme su shvatili da se tu najlakše može biti patriota na plati. A pored plate ide i sinekura, pa i karijera po raznim komisijama, fondovima, odborima... Manjina, koja ima hrabrosti da se suprotstavi ovoj korumpiranoj vlasti, ogrezloj u zločinu magbetovskih razmera, biće u sve težoj situaciji. U skupštinskim klupama sedi dovoljno naprednjačkih brojlera čiji je jedini zadatak da u određenom trenutku izrecituju „spontani glas naroda“, svejedno da li predlažu da se Vučiću dodeli status doživotnog predsednika, ili da se oštro sankcioniše svako ko ga javno kritikuje. Šta je sledeće? Možda da se, ipak, uvede moralna policija dok se ne obere urod sa Jovanjice?