Loši čvarci i rđavi đaci

Iz štampe mi je izašao devetnaesti roman, ali moji romani biće među Srbima slavljeni za trideset, pedeset godina. Ako tada Srbi, uopšte, budu postojali! A u ovom poslednjem, pikantnom epistolarnom romanu Prepiska Hajdeger - Hitler, bavim se antičkim Srbima, tačnije pokazujem da su gotovo svi filozofi presokratici bili Srbi! Dovoljno je da se pročita Hajdegerova uvodna napomena na početku romana, a ona glasi: „Povratak mogu slobodno nazvati povratkom u stari zavičaj! Pre svega, u zavičaj mišljenja. Dozvoliću sebi da kažem kako presokratike razumem bolje nego što su oni sebe razumeli. Ako ću slikovito, presokratike doživljavam kao neku meni dragu decu. Presokratici, ta moja deca, daju mi neverovatno snagu i moć koju srećem samo kod Ničea! Što više razmišljam o mojoj opsednutošću presokraticima, sve više mi se čini da sam njihov, to jest da sam u stvari presokratik, Srbin!“ E sad, ne mogu se baš zakleti da je ovo Hajdeger rekao ili sam sve to izmislio. Ali, Hajdeger je, zasigurno, u jednoj fusnoti, povodom pogovora Platonovom Fedonu napisao da „reč logos, etimološki, dolazi od srpske reči razlog“! To me je i navelo da napišem Prepisku Hajdeger - Hitler. I, već znam, neki će zinuti, na sav glas, kako veličam Hajdegera koji je 1933, na preporuku samog Hitlera izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Ali, on će, posle samo godinu dana, dati ostavku na tu funkciju zato što su nacisti u univerzitetskom dvorištu počeli da spaljuju knjige filozofa jevrejskog porekla. Pritom, Hajdeger je za ljubavnicu imao Jevrejku, studentkinju Hanu Arent... Hajdeger je ostao u dobrim odnosima sa Hitlerom i nagovarao ga je da se na berlinskom Univerzitetu otvori katedra za srpski jezik, i firer je na to pristao. Ali, onda su, posle potpisivanja pakta u Beču, nastupile martovske demonstracije u Beogradu i Hitler je poludeo od besa i 6. aprila bombardovao našu prestonicu... Ali, to su Srbi! Sluđeno stado ovaca, što se lepo vidi i u filmu Vera. A kako je bilo tada, uoči Drugog svetskog rata, tako je i sada, naročito posle Katara. I to se vidi ne samo na fudbalskim stadionima, već i po školama. Jer, od početka ove školske godine, Ministarstvu prosvete je prijavljeno 256 slučajeva najdrastičnijeg nasilja po školama. Eeej, izmaći stolicu nastavnici u Trsteniku i snimati je dok pada pod katedru i taj snimak širiti po društvenim mrežama?! Eto, dokle je stigla Srbija?! Uz to, tu rđave đake štite roditelji koji su ili sitni kriminalci ili su u krupnom državnom kriminalu. Elem, srpsko društvo je potpuno kriminalizovano, te je i školsko nasilje potpuno razumljivo. A nekad, u moje vreme, u školu se ulazilo kao u crkvu, manastir, a nastavnik je bio nešto kao svetitelj. I pomislićete da sam odlepio, ali slom srpskog društva povezao sam sa – čvarcima! Sećam se, čvarci moje mladosti bili su masni, slaninjavi, topili su se u ustima! A danas?! Da li su ovo čvarci?! K. G. Jung, moj guru iz Švice, na to kaže: „Sami ste vi, Srbi, krivi što jedete loše, nikakve čvarke! Nametnuli su vam da izvozite svinje, ne teže od 150 kilograma, a da uvozite roštiljsko meso i čvarke, koji su samo za kontejner. Treba li ja, Švajcarac, da vam objašnjavam da tek od svinje koja teži 250 kilograma mogu da se prave čvarci tvoje mladosti?“ A moja Crna je ljuta na Junga što nijednom rečju nije pomenuo presokratike, pa će da kaže: „Mene, baš, zanima da li su antički Srbi jeli čvarke? I ako jesu, onda mi je jasno zašto su njihove genijalne filozofske ideje spakovane u nezaboravne stihove.“