НИН online

Нема предаје, а шта остаје

Вучић ће морати да се суочи са чињеницом да је на очекивањима, а не на резултатима на Косову грађен рејтинг његове власти. Самим тим и разочарање ће бити веће

Разумевајући што неке, а посебно председника Србије Александра Вучића, политика косовског премијера Аљбина Куртија, сасвим могуће повремено и оправдано доводи до беса, стварање стратегије базиране на том бесу не чини их светом, са моралним бефелом за било шта, нарочито не за акцију која подразумева опасност. Уместо тога, чини их таман онаквима какви су Србе на Косову недавно извели на барикаде – или безнадежним глупацима или, што је још горе, безнадежним покварењацима. И томе не може помоћи ни вешт протестни дискурс у коме је тражено пуштање на слободу тројице Срба, доскорашњих полицајаца, и потпуно повлачење дугих цеви и оклопних возила са севера. Ако бисмо ствари процењивали по Вучићевим налозима о подизању борбене готовости, захтеву за повратак до 1.000 српских војника на Косово, или изјави да би „нам требало тридесет минута да преоремо целу њихову једну базу“, председник би комотно могао у ове прве. Само што то нема везе са памећу. Тешко да је он намеравао, а још мање смео да употребљава хаубице или шаље војску преко административне линије. И колико год да смо свикли на то да будемо овце, Вучић у виђеном игроказу није био вук. И тешко да ће бити било када.
Овог пута перформанс је осмишљен тако да Срби са севера постану стални таоци Вучићеве подмукле намере да за потенцијални губитак Косова оптужи Албанце, европске посреднике, „српски олош за дна каце“... И на страну сад то што дежурни дворски аналитичари могу да пропусте све, осим да добровољно пристану да буду будале, и уклањање барикада прогласе још једном великом Вучићевом победом - шта се заиста добило од онога што се тражило? Да, Срби су пуштени из притвора, али су косовска полиција, дуге цеви и оклопна возила и даље на северу Косова. Отуда је „случај“ са барикадама посебно бескрупулозан, јер је формацијски конципиран да грађане учини заточеницима стратегије која подразумева пуку куповину времена до испуњења обећања датог странцима још оног дана када је долазио на власт. Без обзира на то колико цену Срби са Косова платили због тога. И зато, јамачно, Вучић спада у ову другу фелу.
Има, ипак, једна ствар у којој Вучићу треба дати за право. Он, може бити, није ни свестан какву истину изговара када испаљује јефтину кабинетску досетку: „Нема предаје!“ Ништа логичније од тога, јер се више нема шта предати, Вучић је већ предао све што је могао. Бриселским споразумом укинуо је српску полицију, судије и тужиоце је препустио косовском правном систему, сагласио се да се локални избори одржавају по косовским законима, препустио Албанцима телекомуникације и Газиводе и Валач, дакле, енергетски систем, пристао на тачку 14. која предвиђа да две стране неће ометати једна другу на путу европских интеграција. Све је запечатио наредбом Србима да напусте институције, остављајући Албанцима брисани политички простор у четири општине на северу. Па шта још има да преда? А, да, ту су још регистарске таблице...
Опет, ако Вучић заиста имало верује у то да се Албанци нису залетели на српске барикаде јер су били свесни да би, како каже, наишли на жесток отпор народа и озбиљан одговор државе Србије, морао би знати да рат до кога може доћи за Србију подразумева невољу, која лако почиње, а тешко се завршава. У таквим ратовима, чак и кад међу малим народима има победника, нема добитника и оних који из њега излазе моћнији него што су у њега ушли. Посебно када се зна да Курти, ма како то изгледало, политику не води на своју руку, а да је руско-амерички детант из Трамповог времена рат у Украјини претворио у прах и пепео.
Оно што је још важније, а чега би Вучић, такође, морао да се окане јесте уверење да је у природи сваког рата да буде реванш за претходни. Јер, то је директан пут у нову катастрофу.
И шта можемо очекивати? Па да до пролећа Лајчак и Борељ организују нешто што би могло да личи на политички дијалог на апаратима у покушају да реализују доскора француско-немачки, а сада план ЕУ за Косово. Курти ће, сасвим сигурно, чекати нову прилику да демонстрира сувереност у одлучивању. А Вучић? Он ће морати да се суочи са чињеницом да је на очекивањима, а не на резултатима на Косову грађен рејтинг његове власти. Самим тим и разочарање ће бити веће. Али и Срби на Косову знају да је он већ све предао.

Зоран Прерадовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар