Sviraj to ponovo, Sem

U poslednjih nekoliko meseci Aleksandar Vučić je više puta Srbiju poredio sa Kazablankom iz vremena Drugog svetskog rata. Nekako mu se baš dopala ta metafora. „Kad su tu gosti iz Rusije, oni iz zapadnih službi ih prate u stopu, a isto je kada su tu ljudi sa Zapada – prate ih sa Istoka“, izjavio je predsednik Srbije na dan Bezbednosno-informativne agencije, pre dva meseca. A onda je, dan posle Božića, dodao da je Beograd za Novu godinu, pa sve do 5. januara, bio kao Kazablanka jer u privatnim smeštajima, hotelima, kućama, zgradama i vilama, takav broj špijuna nije zabeležen od Drugog svetskog rata. Glavni grad Srbije, stecište belosvetskih špijuna! Samo nedostaju Rik Blejn koji u čuvenom filmu Kazablanka, usred rata, drži noćni klub i kockarnicu, Semov klavir i neprevaziđene ljubavne scene sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama. Ali, moderna su vremena, pa nisu ni ovdašnji špijuni kao oni iz 1942. Drugačije je to, pojasnio je i Vučić kad su ga novinari Insajdera pitali da li su, kad sve to znaju, nekog opasnog špijuna i uhapsili. „To se samo tako kolokvijalno kaže. Pa šta da radite s tim, da tako izbacite stotinu njih ili dvesta. Došli ljudi različitim obaveštajnim poslovima, drugačije je to nego u neka stara vremena“, objasnio je Vučić. Epizoda sa modernim špijunima ipak nije mogla da pokvari pravu asocijaciju na sličnost Srbije i Kazablanke kao stecišta trgovaca oružjem, kockara i šićardžija, profitera, dobrovoljaca i izbeglica, agenata na specijalnim zadacima i tajne politike, gde psi rata uspevaju da namirišu plen. Pa šta je drugo tekst na sajtu RT: „Vagnerovci objavili oglas za dobrovoljce, uslovi više nego primamljivi”, koji se naslonio na preovlađujući proputinovski narativ u Srbiji koji se svakodnevno medijski neprimereno bustuje i na jačanje ekstremne desnice koja priziva ideologiju krvi i tla. Ni reč od predstavnika vlasti i države nismo čuli na pozive privatne vojne kompanije Vagner, ruskog biznismena Jevgenija Prigožina, da se jave dobrovoljci iz Srbije između 20 i 50 godina, zdravi, jaki duhom, spremni da direktno budu poslati u zonu specijalne vojne operacije, za platu od 3.200 evra, moguću dodatnu naknadu za zasluge u ratu od 13.000 evra, i odštetu porodici u visini od 66.000 evra za slučaj pogibije. O ovim stvarnim plaćenicima, koji su od decembra prisutni u Srbiji, a po njihovoj objavi i formirali rusko- srpski rezidentni kulturno-informativni centar prijateljstva i saradnje, ni predsednik nije imao šta da kaže, osim opet kolokvijalnog: „Da se udvaram Vagneru? Neću nikome da se udvaram, nemate šta da radite u Srbiji.“ Da bi potom rezignirano rekao: „Nije fer da nam to rade, a mi jedini nismo uveli sankcije.“ I na tome se završilo. Iako srpski zakon iz 2015. godine sankcioniše odlazak državljana Srbije na inostrana ratišta, predviđa kazne za pojedinačne i grupne odlaske i one koji vrbuju ili podstiču druge da idu na ratišta. I sve bi to, da ironija bude kompletna, trebalo da istražuje i BIA, odnosno Aleksandar Vulin, koji je kao ministar unutrašnjih poslova zaključio protokol sa Ministarstvom unutrašnjih poslova Rusije o borbi protiv „obojenih revolucija“, koga prati afera oko prisluškivanja ruskih opozicionara u Srbiji i nošenje transkripata njihovih razgovora u Moskvu, o čemu je svedočio Vladimir Kara-Murza, ruski opozicionar, blizak Borisu NJemcovu. Vulin treba da bude garant sigurnosti za 140.000 Rusa koji su zatražili privremeni boravak u Srbiji bežeći od rata, mobilizacije, diktatorskog Putinovog režima i militantne grupacije Vagner, koja je za njih sinonim za smrt. Cinizam je da bi Vulin, koga doživljavaju kao Putinovog agenta u Srbiji, trebalo da garantuje njihovu bezbednost. Da li je onda čudno što je savetnik američkog Stejt departmenta Derek Šole izrazio zabrinutost zbog delovanja ruske paravojne grupe Vagner u Srbiji. A američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil saopštio Ivici Dačiću da će saradnja s BIA u narednom periodu biti „duboko zamrznuta“ jer su njihova „kadrovska rešenja“ veliki problem za Sjedinjene Američke Države. Problem su, doduše, i za Srbiju jer je na čelu BIA čovek koji bi trebalo da otkriva – u što niko ozbiljan ne veruje - veze predstavnika vlasti sa kriminalnim grupama i poslovima. Kao u Kazablanki. Samo što u ovoj našoj priči nema ničeg romantičnog.