Parastos za Briselski dijalog

Srbija je spremna da prihvati francusko-nemački plan za Kosovo, ali „smatramo da je krajnje vreme da se formira Zajednica srpskih opština, koja nam je obećana pre deset godina“. To je zaključak još jednog „istorijskog sastanka“, na početku još jedne „prelomne godine“ u rešavanju „najvažnijeg državnog i nacionalnog pitanja Srbije“. Međunarodni posrednici su bili zadovoljni sastankom sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, dok su posle razgovora sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem saopštili da su „očekivali više razumevanja“. „Razgovaramo o tome kako da sever Kosova bude funkcionalniji i bolje povezan sa vladom u Prištini. Mi ćemo to uraditi, a pitanje je u kom će trenutku Kosovo shvatiti da međunarodna zajednica očekuje i zahteva od njih da to urade“, izjavio je američki posrednik Gabrijel Eskobar, dodajući da francusko-nemački plan nije povezan sa Zajednicom srpskih opština. Vučić je, dakle, shvatio, a Kurti - ako shvati, shvati… Francusko-nemački plan zatvorio je poglavlje kosovske istorije zvano Briselski dijalog, započeto sa ambicijom da dovede do „istorijskog rešenja i pomirenja dva naroda“ i bude najvažniji postkonfliktni projekat u Evropi posle Drugog svetskog rata. U Briselu je 2013. potpisan sporazum od 15 tačaka koje se odnose na formiranje Zajednice srpskih opština. Srpska strana je objasnila da je to „formula opstanka srpskog naroda na Kosovu“, dok je vlada u Prištini saopštila da je „sever konačno pod kontrolom Republike Kosovo“. Dva lidera – u Beogradu Aleksandar Vučić i, tada u Prištini, Hašim Tači, slavili su svoje „uspehe“. Sporazum je predviđao da Srbi dobiju ZSO, a da zauzvrat budu ukinuti srpska policija, pravosuđe, izborni sistem, da se omogući članstvo Kosova u Evropskoj uniji... Sve što je dogovoreno i potpisano u Briselu, naravno, držano je daleko od očiju javnosti. Javnosti je objašnjeno - „pobedili smo“. Prvi zadatak iz Briselskog sporazuma, učešće Srba sa severa na izborima po zakonima i Ustavu Republike Kosovo, sproveden je uz „asistenciju“ pripadnika žandarmerije Srbije koji su „obezbedili regularnost izbora“ lomljenjem biračkih kutija i zastrašivanjem onih koji su bojkotovali izbore. Žandarmerija Srbije tada nije smetala kosovskoj vladi ni međunarodnim misijama. Bila je to prva dobro režirana kriza na severu Kosova, u saradnji Beograda i Prištine i uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice. Tako je počela nova praksa u rešavanju „kosovskog pitanja“. Beograd je u kosovski sistem „utopio“ policiju, pravosuđe, energetiku, poštanski broj, telekomunikacije, automobilske tablice… Uvek je „cena“ predaje bila Zajednica srpskih opština. Dok je Beograd ispunjavao obaveze iz Briselskog sporazuma, u Prištini nisu hteli ni da čuju za Zajednicu srpskih opština. Hašim Tači je odložio formiranje ZSO i „predao na razmatranje“ Ustavnom sudu Kosova, koji je ocenio da „nije u skladu sa ustavom“. Nikom nije bio važan Ustav Srbije. Ustavni sud Srbije je odbio da raspravlja o Briselskom sporazumu, jer je reč o „političkom, a ne o pravnom pitanju“. Briselski sporazum je postao mehanizam opstanka na vlasti srbijanskog i kosovskog lidera. Svako „ustupanje nadležnosti“ Kosovu pratila je brižljivo planirana medijska akcija. Dogovori iz Brisela su se mogli sakriti, ali implementacija nije mogla da se drži u tajnosti. Jedino je bilo važno kako poraz „prodati“ kao „pobedu“. Matrica je uvek ista. Po principu – mali problem rešavaš pravljenjem većeg problema, kad god je trebalo sprovesti „dogovor iz Brisela“ inscenirana je kriza na severu Kosova. Maštoviti režiseri „kosovske drame“ su podizali borbenu gotovost Vojske Srbije, sprovodili mobilizacije... Leteli su helikopteri i MiG-ovi uz administrativnu liniju, dovlačene haubice… Kosovska strana je učešće u ovim predstavama započinjala zabranama ulaska srpskim zvaničnicima na Kosovo, hapšenjima (najpoznatije je spektakularno hapšenje direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića) i patroliranjem do zuba naoružanih specijalaca. Simulirano je da se nalazimo na „ivici rata“, onda je saopštavano da je „najvažnije da očuvamo mir“, a mediji su to prikazivali kao „istorijsku pobedu“. „Spojeni sudovi“ iz Beograda i Prištine su lako kontrolisali tempirane krize. Život na Kosovu „između čekića i nakovnja“, u endemskom strahu od nasilja albanskih ekstremista (posle pogroma 17. marta 2004) režimski tabloidi iz Beograda deset godina zagorčavaju najavama da Srbima preti nova „Oluja“, što je trebalo da izgradi refleks srpske zajednice da je svako rešenje bolje od pogroma. S druge strane, veći deo političkih organizacija u centralnoj Srbiji ili „jedva čeka da Vučić proda Kosovo, pa da ga Zapad sruši, jer im više neće biti potreban“ ili smatra da „to maligno tkivo (Kosovo) treba amputirati, da bi Srbija mogla da krene napred“. Oni koji se najviše kunu u Kosovo najlakše bi ga „prodali“ zarad vlasti. Kosovo je decenijama sinonim za krizu na ovim prostorima, ali i poligon za bezobzirne političke i medijske manipulacije i eksperimente. Iz krize u krizu, uz izmišljene protivnike i pretnje kataklizmom, stvarana je paralelna realnost, uspostavljana kontrola doziranjem straha, kad god je popuštanje trebalo predstaviti kao trijumf. Smisao svih kosovskih drama je bio da se sakrije istina. Pokušaj podele Kosova, oko koje su se saglasili Aleksandar Vučić i Hašim Tači i dobili podršku iz kabineta tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa je propao. I to je bio plan dvojice lidera da osiguraju opstanak na vlasti narednih nekoliko godina dok traje realizacija „podele“. ZSO pre deset godina i Zajednica danas imaju potpuno drugačiji značaj. Jer, dok je Beograd išao „iz pobede u pobedu“, stvarana je, kako to američke diplomate često vole da kažu, „nova realnost“ na severu Kosova. To je pokazala i nedavna kriza koja je počela zbog tablica. Trebalo je sakriti od javnosti dogovor (iz 2016. godine) o ukidanju srpskih registarskih tablica gradova na Kosovu. Sever se pobunio, što je kosovski premijer Aljbin Kurti jedva dočekao i pokrenuo snažnu represivnu akciju u skoro svim sredinama nastanjenim Srbima. Srbi su napustili kosovske institucije i podigli barikade. Oko 3.500 policajaca, sudija, tužilaca i činovnika je napustilo posao. Sve je ličilo na kontrolisanu krizu, kao u ranijim „implementacijama“ dogovora iz Brisela, uz obostrano zveckanje oružjem. Uporedo sa „disciplinovanjem“ Srba u enklavama i na severu, Kurti je pokrenuo inicijativu za učlanjenje Kosova u Savet Evrope, Evropsku uniju i NATO, uz medijsku i diplomatsku kampanju sa ciljem da Zapad uveri da je Srbija „ruska baza“ na Balkanu, da na barikadama učestvuju pripadnici ruske privatne vojske „Vagner“, da je „Putin opsednut Kosovom“ i da bi se sprečio rat treba pritisnuti Beograd da potpiše bilo kakav sporazum i neku vrstu priznanja Kosova. Neke desničarske grupe su iz Beograda krenule na „safari“ do prelaza Jarinje, sa sve ruskim simbolima. Posle „izleta“ vratili su se u Beograd da proslave „pobedu“ pijanog srbovanja. Ovu cirkusku predstavu kao da je Kurti naručio. Zapadni saveznici Kosova su Kurtijevu kampanju podržali i iskoristili za pojačanje pritiska na Srbiju da uvede sankcije Rusiji. Beograd je opet popustio. Vlada Srbije je odlučila da više ne izdaje tablice gradova na Kosovu, a Aleksandar Vučić rekao kosovskim Srbima da uklone barikade. Upućeno je pismo NATO-u da, u skladu sa Rezolucijom 1244, dozvoli povratak do hiljadu srpskih vojnika na Kosovo. Nije jasno zbog čega je taj zahtev upućen NATO-u, kad se zna da je NATO (kao i EU) na Kosovu pod mandatom Ujedinjenih nacija. Takav zahtev mogao je biti upućen samo Savetu bezbednosti UN koji je i doneo Rezoluciju 1244. Ali, to je bio još jedan medijski trik za srpsku publiku. U „novoj realnosti“ na severu Kosova Kurti je pretrpeo politički gubitak, ali je ostvario izvesnu prednost na terenu. Represijom je isprovocirao Srbe da napuste kosovske institucije i izgubio ono što je Tači dogovorio pre deset godina u Briselu. Ostalo, što je Briselskim sporazumom predato Kosovu, nije moguće vratiti. Jasno je da bez učešća Srba nijedni izbori neće imati legitimitet na severu Kosova i biće gotovo nemoguće organizovati politički život u uslovima kada (i ako) Srbi budu bojkotovali kosovske institucije. Kurti će pokušati da izbegne formiranje ZSO, jer je dva puta dobijao izbore uz slogan „Zajednica neće proći“. NJegova formula je – formiraćemo ZSO tek kad Beograd prizna nezavisnost Kosova. NJegova ponuda formata Zajednice za Srbe će biti ponižavajuća, jer računa da će je odbiti. U najboljem slučaju Kurtijev predlog (ako ikada do toga dođe) biće najsličniji Zajedničkom vijeću općina za Srbe u Hrvatskoj, dogovorenom Erdutskim sporazumom, sa veoma ograničenim i simboličnim ovlašćenjima. Za razliku od Hašima Tačija, Kurtija je teško uceniti. Nije učestvovao u ratu, niti u kriminalu, pa ga Zapad može pritiskati samo jačanjem opozicije, a to je na „dugom štapu“. Represijom prema srpskoj zajednici Kurti je dobio simpatije radikalnog dela albanskih glasača. Na severu je podigao pet novih policijskih baza i pojačao kontrolu na brojnim punktovima. Rejting mu, bez sumnje, podižu političari i mediji iz Beograda koji ga žestoko napadaju. Pitanje je hoće li „nova realnost“ doneti novi format učešća Srba sa severa u kosovskim institucijama i da li je istekao rok upotrebe Srpske liste. Svaka provokacija kosovske policije može da izazove revolt Srba na severu. „Uklonili smo barikade, a Kurti je okupirao sever“, to je najčešći komentar aktuelne situacije, uz neskriveno razočaranje u vlast u Beogradu, kojoj je sada jedina briga kako da medijski pokrije prihvatanje „francusko-nemačkog“ plana. Posebno strahuju od novih sporazuma koje „niko nije video“. Za Srbe sa severa ključ rešenja je u Beogradu, kod Aleksandra Vučića, koji je donosio sve odluke o njihovoj sudbini u minuloj deceniji. On treba da odluči hoće li ovo biti godina raspleta ili novih zapleta i da li je važnija vlast ili država. Srbe koji žive južno od Ibra, gotovo da niko više i ne spominje. Autor je novinar, bio je direktor Kancelarije Vlade Srbije za saradnju s medijima i glavni urednik Radio Beograda