I šta ćemo sad

Moraš da odgovoriš odmah. To su, pod pretnjom raznim vrstama sankcija, od predsednika Srbije, kako tvrdi sam Aleksandar Vučić, zahtevali oni koji već dvadeset godina „mentorišu i kažnjavaju vladavinu prava i mehanizme demokratskog odlučivanja u Srbiji“. Vučić tvrdi i da nije ništa potpisao, a nejasno je nakon još jednog obraćanja naciji ostalo da li je pozitivno odgovorio na francusko-nemački predlog koji je u Beogradu, prošle nedelje, pred njim elaborirala „petorka“, izaslanici Francuske, Italije i Nemačke i predstavnici EU i SAD. Ultimatum, do juče eufemistički nazivan predlogom, još je defakto postao deo Pregovaračkog okvira za Srbiju, što znači buduća mera za integracije, kazao je Vučić, iako iz EU to ne žele ni da potvrde, ni da demantuju. A i ne mogu, jer su za takvu odluku potrebni glasovi i pet zemalja koje ne priznaju Kosovo. Dve nedelje već portparol Evropske komisije Peter Stano nije odgovorio na pitanja NIN-a kada se i gde o ovom predlogu odlučivalo, što je neophodan uslov da bi se zvao evropskim i da bi se u bilo kom smislu ticao procesa pridruživanja Srbije. Štaviše, u ovom slučaju se traži rešenje odozdo - da se potpisom na papir po kome će, između ostalog, priznati teritorijalni integritet i neće kočiti članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, Srbija obaveže, kao i Briselskim sporazumom, da to postane njena obaveza na putu do EU. Pod pretnjom prekida evrointegracija, zaustavljanja pa i povlačenja investicija i fluidne i nejasne kazne „sveobuhvatnih mera u političkom i ekonomskom smislu koje će naneti štetu Republici Srbiji“, Vučić nije precizirao šta je on odgovorio, iako su od njega zahtevali da odgovori „odmah“. Već je građanima Srbije obećao specijalne timove u Vladi koji će reagovati ad hok, institucionalnu transparentnost, konsultacije sa šefovima poslaničkih klubova u Narodnoj skupštini i da odluku neće doneti on, nego „nadležni organi, pa ako treba i narod“. „Naravno da nije on taj koji treba da odlučuje, po Ustavu nije trebalo ni da vodi pregovore, ali njemu je Ustav toliko nebitan da ga krši i zbog nekih četam haus pravila, pa kaže da ne sme da obavesti javnost o predlogu koji je pred njim“, kaže politikolog Cvijetin Milivojević. „Ako on lično ne poštuje Ustav, kako može pred drugima u pregovorima na njega da se poziva? Deljenje odgovornosti je stari manir. Vlada mu je dala mandat da vodi pregovore, navodno, pa valjda mu je dala i instrukcije, ali vidimo da to nije slučaj nego on saopštava Vladi svoje odluke. Uostalom, premijerka kaže da Vlada nema plan za pregovore, ali da najbolji plan ima predsednik. Ovo je naplata onoga o čemu opozicija ćuti već godinama, a to je kršenje člana 115 Ustava i Zakona o borbi protiv korupcije, po kojima su dve Vučićeve funkcije nespojive.“ Tokom višednevnog zastrašivanja građana glađu i novim bombardovanjem, jer od prekida evropskih integracija malo ko i zazire, te dve uzastopne kampanje podrške lideru SNS-a, jedne simbolizovane u čoporu vukova, i druge, glavom i bradom funkcionera naprednjaka nakon sastanka u štabu stranke, koji je Vučić, pod pretnjom ostavkom, demonstrativno napustio - potkradale su se stidljivo i ideje o vanrednim parlamentarnim izborima, pa i referendumu. Ta vrsta kupovine vremena imala bi smisla, smatra Milivojević, ako se računa na neke bolje okolnosti za pregovore i promene koje bi nam obezbedile bolju poziciju. Ali Zapadu se izuzetno žuri i čini se da je vreme poskupelo, kao i drugi derivati. Po Milivojeviću, međutim, kvalitet ideje o referendumu pre svega zavisi od formulacije pitanja. „Jedino o čemu se ima smisla glasati je izbacivanje preambule iz Ustava. Ako se, dakle, sruši Ustav, onda je legitimno na pregovore gledati drugačije. Na makedonskom primeru ulaska u NATO i promene imena videli smo da nije važno o čemu se glasa nego kako se rezultat tumači.“ U svim prošlogodišnjim anketama pred pitanjem da li biste podržali nezavisnost Kosova u zamenu za članstvo u EU, 85 odsto građana ili više odgovaralo je negativno, ali je taj procenat bio nešto manji pred pitanjem da li biste žrtvovali KiM (i Republiku Srpsku) zarad ekonomskog napretka. Pošto šargarepu niko i ne nudi, nego se samo preti batinom, predsednik je odlučio da pred građanima zvuči kao megafon „petorke“, tvrdeći da će „napadi i ubistva Srba biti svakodnevna“ ako ne prihvatimo da o novim uslovima razgovaramo. Prvaci nevladinog sektora poput Nataše Kandić, uz Čedomira Jovanovića i Dragana Đilasa, podržali su pristajanje na uslove, dok je reakcija SPC ostala neprimećena u dubini sajta Patrijaršije. U danu kada je primio „petorku“, na Svetog Jovana Krstitelja, Vučić je prisustvovao lomljenju slavskog kolača, gde mu je rečeno, piše u saopštenju SPC, da je „KiM neotuđivi deo Srbije, da je očuvanje u granicama ustavna obaveza i da patrijarh i arhijereji izražavaju uverenje da rukovodstvo neće i ne može pristati ni na kakva uslovljavanja“. Reakciju crkve zatražio je i Srpski nacionalni forum, neke nevladine organizacije iz pokrajine najavile su proteste, od stranaka jedino NADA, Zavetnici i Dveri javno zahtevaju novi pristup pregovorima, a podršku državni vrh nema ni od Demokratske stranke. „Ako smatra da ne treba da prihvati ultimatum, da nam kupovina vremena obezbeđuje bolji položaj i neke bolje okolnosti za razgovore, vanredni izbori nisu loša ideja i obezbedili bi šest meseci. U dogovoru sa opozicijom, to je ono na čemu treba da pozove na jedinstvo. Ali ne vidim da je to ideja, jer je sve lidere opozicije, osim naravno Đilasa, u svom obraćanju pobrojao na veoma vulgaran način. Da Vučić nije predsednik stranke, mogao bi u punom kapacitetu da bude i glas opozicije, dotle će i najavljene konsultacije biti smešne, kao i svojevremeni dijalozi vlasti i opozicije“, kaže Milivojević. Mediji su „nespretno“ izvestili o incidentu unutar SNS, opisujući sled tako da je nakon „pametovanja“ nekih Vučić napustio prostorije, ponudivši ostavku na mesto predsednika, da bi potom izveštavali o ostavci na mesto šefa stranke. Pre njih, Vojislav Šešelj je u živom programu Pinka već objasnio da je ostavka na mestu šefa države neprihvatljiva, ne samo zato što Vučić više nema pravo da se kandiduje na izborima za predsednika, nego i zato što to ne bi bilo državnički i moralno, „jer ako brod tone, kapetan mora da tone zajedno s njim“. Fatalistička prognoza predsednika IO SNS-a Darka Glišića da „bez Vučića nema ni SNS, ali ni države“ brzo je zaboravljena. „Lično sam izbrojao 22 puta da je obećao da će se povući sa čela stranke, a poslednji put oročio, pre mesec dana, da će to učiniti na proleće 2024, ali pitam se kako će sad kad poziva na jedinstvo i parlamentarne stranke na razgovor simbolizovati to jedinstvo. U tim razgovorima on može biti samo šef najveće stranke. Stvari treba vratiti unazad, jer je svojim činjenjem i nečinjenjem, opozicija izručila pravo Vučiću da radi šta hoće“, smatra sagovornik NIN-a i podseća da su blanko podršku Vučiću dali funkcioneri SNS, ali ne i Ivica Dačić, kaže Milivojević. Iščekivana reakcija „desnog krila“ naprednjaka, u koje spada Vladimir Đukanović, stigla je u formi nesrećnog poređenja Vučićevih izbora sa situacijom Milana Nedića u vreme nemačke okupacije. „Narod ne mora da brine, jer niti smo šta potpisali niti igde ima naš paraf. U svakom slučaju, pred nama je težak period i biće nam potrebno više truda, rada, energije, pre svega jedinstva“, kazao je Vučić. Pitanje - kakav je to put jačanja Srbije koji se može završiti „tragedijom“ kakvo bi bilo povlačenje investicija - Vučić je uobičajeno predupredio podsećanjem na katastrofalne greške prethodne vlasti, računajući na strah od stare jevrejske kletve - dabogda imao pa nemao. Ne Kosovo i Metohiju, nego standard, „vikend putovanja u Beč“, a licitirao je i radnim mestima, pa čak i penzijama, iako su tokom proteklih više od 10 godina zarad jačanja Srbije prvo žrtvovane penzije i radnička prava, koja su drastično smanjena zakonskim izmenama 2014. „Lažni patriota“ je i onda bio svako ko se pribojavao da će krug koji je započeo parolom - „dođite u Srbiji, zemlju jeftine radne snage“ da završi vapajem – „evo vam i Kosovo, samo da iz nje ne odete“. Dragana Pejović