Odbija se

Ministarstvo pravde je na preko 200 stranica objavilo spisak dobijenih predloga kao i razloga za njihovo prihvatanje (u manjem delu) ili odbijanje (u velikoj većini slučajeva). Dobro je što je izveštaj objavljen, makar i nakon upućivanja predloga zakona u Skupštinu. Loše je što obrazloženja za odbijanje nisu uvek odgovarajuća. Osvrnućemo se na sudbinu nekih od predloga. Budžeti: U vezi sa predlogom da se na sednice Skupštine na kojima se raspravlja o budžetu pozivaju i predstavnici pravosudnih saveta kako bi mogli da pariraju predstavnicima Vlade koji bi poslanike ubeđivali da je budžet koji pravosuđe traži previsok, dobili smo odgovor da predsednik Narodne skupštine može da pozove i njih. Suština našeg predloga je bila da se uvede obaveza pozivanja, a ostaje nejasno da li je Ministarstvo smatralo da to nije moguće propisati u zakonu ili da nije potrebno. „Odsustvo i sprečenost“: U vezi sa opažanjem da se pojmovi odsustva i sprečenosti predsednika Saveta mogu različito tumačiti i da se tako može dogoditi da potpredsednik (koji dolazi iz reda „istaknutih pravnika“) neosnovano preuzme predsedničke nadležnosti, dobili smo odgovor da su ti pojmovi „jasni sami po sebi“. Može biti da su jasni, ali svakom mogu biti jasni na drugačiji način. Uzmimo, na primer, da je predsednik Saveta van svake sumnje sprečen da zakaže sednicu u ponedeljak. Istovremeno, uopšte nije nužno da se sednica zakaže toga dana, kad je reč o rokovima, to se može učiniti i četiri dana kasnije, u petak. Ima li pravo potpredsednik da sednicu ipak zakaže u ponedeljak (iako ga predsednik nije zamolio da to učini zbog njegove sprečenosti ili odsustva)? Deklaratorno prikupljanje podataka: Ukazali smo da je iza propisivanja dužnosti fizičkim i pravnim licima da dostave potrebne podatke pravosudnim savetima ostalo mnogo dilema i opasnosti. U odgovoru nam je ukazano da su u pitanju samo deklaratorne odredbe, za čije kršenje nije predviđena sankcija. Deklaratornim odredbama nije mesto u zakonima, nego u deklaracijama. Imunitet: Nije dat odgovor zašto se u vezi sa lišenjem slobode članova Saveta ne bi primenile norme koje važe za narodne poslanike. Ohrabrivanje profesora prava: Zakon će dozvoliti jedino profesorima pravnog fakulteta da i dalje ostanu tamo zaposleni, dok će drugi istaknuti pravnici morati da budu zaposleni u Savetu. Predlagač je želeo da ohrabri upravo profesore da konkurišu, „s obzirom na to da mogu ostvarivati veću zaradu na fakultetu nego u Savetu“. Ostaje nepoznato zašto na sličan način nisu ohrabreni pravnici – profesori na drugim fakultetima. Dodaci za članove po položaju: Nesporno je da članovi Saveta po položaju treba da budu plaćeni za ovaj rad. Međutim, ako je već reč o članovima po položaju, onda bi trebalo da im se uveća plata koju primaju za taj položaj (npr. ministra pravde, vrhovnog javnog tužioca). Ova nelogičnost nije dalje komentarisana. Nespojivost funkcije, posla i privatnih interesa: U obrazloženju odbijanja predloga nema osvrta ni na jednu od ukazanih nelogičnosti i nejasnoća. Izveštaj o radu Saveta: Konkretan predlog, da se u zakonu utvrdi rok za objavljivanje izveštaja Saveta, kao i forma objavljivanja tog izveštaja (otvoreni podaci), odbijen je, jer su rokovi trenutno određeni Poslovnikom. To svakako jeste istina, ali se ne može ostaviti Savetu na volju da određuje do kada mora da objavi izveštaj. Svim drugim državnim organima je zakonodavac propisao rokove za izveštavanje, pa zašto ne bi i pravosudnim savetima. Predlog za objavljivanje podataka u otvorenom obliku je odbijen bez komentara. Čemu služi kandidovanje kolegijuma: U članu 27, kandidovanje na kolegijumu nije dopunski, već jedan od dva ravnopravna načina kandidovanja. Odbijeni su i predlozi da se omogući i drugima, a ne samo sudijama i tužiocima, da učestvuju u izbornim komisijama i biračkim odborima. Kad je reč o predstavljanju kandidata svojim kolegama u sudovima i tužilaštvima, ostalo je potpuno nejasno na koji način će se obezbediti da takvo predstavljanje „ne ugrozi rad suda, odnosno javnog tužilaštva“. Snimanje predstavljanja kandidata bi trebalo da bude obavezno - zato što bi neki kandidat želeo da se njegovo loše predstavljanje sakrije od javnosti. Uslovi i odabir istaknutih pravnika: Na ukazane konkretne nejasnoće u kriterijumima za odabir istaknutih pravnika, nismo dobili obrazloženje. Još je zanimljiviji slučaj sa pravilima odlučivanja na Odboru za pravosuđe o kandidaturama. Navodi se da je naš predlog odbijen, iako je, u stvari, najznačajnija primedba usvojena, pa je isključena diskrecija kod odbacivanja prijava kandidata. Odbijen je i predlog da se propiše sadržina prijava kandidata, kako bi ih bilo lakše porediti. Nije dato obrazloženje ni za predlog da se propiše obaveza da se unutar Odbora narodni poslanici moraju izjasniti o svakom kandidatu koji se prijavio na konkurs i koji ispunjava uslove. Takva odredba direktno upućuje kandidate za nepolitičku funkciju, da kod predstavnika partija „traže vezu“, kako bi se o njima Odbor uopšte izjašnjavao. To destimuliše prijavljivanje kvalitetnih kandidata. Predlog prihvaćen! Petočlana Komisija za izbor člana Saveta će odluke o izboru donositi javnim glasanjem. Razrešenje člana Saveta: Ukazali smo da postoji opasnost od arbitrarnog odlučivanja o tome da li član Saveta nije učestvovao u radu tog tela bez opravdanja. Ministarstvo je u odgovoru to praktično potvrdilo, ukazujući da Savet sam ceni da li je odsustvovanje bilo neopravdano i učestalo i u kojoj meri. Kad je reč o izbornim članovima Saveta, Zakon sadrži niz razloga zbog kojih oni mogu biti razrešeni, a u stvari su u pitanju situacije kada bi do takvog razrešenja moralo da dođe. Ipak, nije dovoljno da razlozi postoje, već za razrešenje mora da glasa većina u samom Savetu, a još pre toga predlog mora da da neki član Saveta (i niko drugi). Predložili smo da Savet bude obavezan da razmotri prijavu u kojoj je ukazano da postoje razlozi za razrešenje. Dobili smo odgovor da „inicijativa može da potekne od pojedinca ili organizacije van pravosuđa“ i da „svako može tražiti od bilo kog člana Saveta da podnese ovaj predlog“. Takvo traženje nije uređeno ovim zakonom i stoga može biti ignorisano od članova Saveta koji su dobili obaveštenje. „Član Saveta“ nije organ vlasti, već samo pojedinac. On možda neće želeti da samostalno iznese predlog za razrešenje kolege unutar Saveta i da tako postane „stranka u postupku“. Ako bi postojala dužnost Saveta kao državnog organa da razmotri prijave, onda bi članovi morali da sagledaju njihovu osnovanost. U situaciji kada taj mehanizam ne postoji, značajno se umanjuje nadzor nad radom članova Saveta. Štaviše, sasvim je moguće da se na taj način krši i Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji nalaže svakom organu vlasti da uspostavi mehanizme za uzbunjivanje. U situaciji kada je prijava nepravilnosti moguća samo pojedincima – članovima, a ne i instituciji kao takvoj ili posebno određenom licu ispred organa vlasti, takav sistem ne postoji.