Bliže srcu ili bliže profitu

Globalizaciji kakvu svet poznaje već više od tri decenije mogao bi uskoro i zvanično doći kraj. Načeta Trampovom strategijom ekonomskog rata sa Kinom, pa na neki način i sa Evropskom unijom, a onda dodatno uzdrmana pandemijom i prekidima rastegljivih lanaca snabdevanja, globalizacija sa ratom u Ukrajini i rastom geopolitičkih tenzija do maksimuma kao da nepovratno nestaje. Koncept nearshoring-a odnosno skraćivanja globalnih lanaca snabdevanja ili kako su to mediji već nazvali povratka Evrope kući, u smislu povratka njene industrije sa Dalekog istoka na sopstveni kontinent sada se dopunjava novim terminom friendshoring, koji pored ovog uslova približavanja mora da ispuni i još jedan, a to je da nove investicione destinacije budu iz „prijateljskog okruženja“. U nedavno urađenoj analizi Ekonomski troškovi frendšoringa koju potpisuje Evropska banka za obnovu i razvoj, autori navode da „mnoge zemlje uveliko razmatraju regionalizaciju umesto globalizacije, ali uz očuvanje trgovine sa prijateljskim zemljama sa kojima dele iste ili slične vrednosti i ako se taj proces sprovede on ima potencijal da preokrene globalnu ekonomsku integraciju kakva je postojala poslednjih decenija“. Ovaj proces, iako bi obezbedio sigurnost snabdevanja i otklonio poremećaje koji se najilustrativnije mogu prikazati nestašicom maski na početku pandemije kovida, jer su se one proizvodile praktično u samo jednoj zemlji na svetu – Kini, ima i svoje naličje. Autori tvrde da bi rezultat zadržavanja trgovine i ekonomskih odnosa unutar kruga prijatelja mogao biti gubitak od 4,6 odsto vrednosti globalnog BDP-a. NIN je istraživao šta se to sprema na globalnoj trgovinskoj i investicionoj pozornici i kakve bi to posledice moglo imati po Srbiju koja je, kada se govori o nearshoringu, zajedno sa regionom Zapadnog Balkana, prepoznata kao nova investiciona destinacija za izmeštanje evropske industrije iz geografski predalekih zona? Polazeći od modela koji je promovisala DŽenet Jelen, ministarka finansija SAD, a radi se upravo o friendshoring-u odnosno o izmeštanju proizvodnje u prijateljske zemlje, autori pomenute analize simulirali su model dva podeljena političko-ekonomska bloka. Jedan koga bi činile one zemlje koje su glasale za rezoluciju Ujedinjenih nacija o agresiji na Ukrajinu i drugi koji se sastoji od država koje su glasale protiv, bile uzdržane ili nisu bile prisutne. Verujući da zbog geopolitičke situacije i sve uzavrelije političke klime, ali i očigledne namere administracije DŽoa Bajdena da sprovede koncept saradnje među prijateljima, globalizacija kakvu poznajemo lagano nestaje, oni su istraživali rezultate primene novog modela dva ekonomska bloka. Rezultati, pak, ukazuju da će zbog zamršenih lanaca snabdevanja na kojima se svesrdno radilo poslednje tri decenije, njihovo kidanje dovesti do akumulacije ekonomskih troškova, a najgore bi mogli proći oni koji imaju duboke veze sa oba bloka, navodeći kao prvi primer Kazahstan. „Napori za očuvanje prijatelja na kraju će primorati ove zemlje da budu više integrisane u jedan od ovih blokova“, zaključuje se u studiji, što zapravo sugeriše da igranje na obe karte donosi najveće ekonomske gubitke, odnosno da će ukoliko ovo bude budućnost međunarodnih odnosa blokovi neminovno biti jasno razgraničeni. Takva situacija pretpostavlja onda da će u okviru svakog bloka doći do preraspodele proizvodnih procesa, jer će neka tržišta ostajati bez sirovina ili robe koja se proizvodi sa one stane „zida“. Ovo, međutim, ne znači da su promoteri ovog koncepta, a zapravo isti oni koji su stvorili i globalizaciju, spremni da priznaju kako je to bila greška i kako se sada svako sa tog globalnog tržišta vraća svojoj kući. Ideja Zapada, tačnije SAD, dakle, nije da se zemlje zatvore u svoje granice i da budu ekonomski samoodržive odnosno da proizvode baš sve što je jednoj ekonomiji potrebno, jer bi to naravno bilo preskupo, ali i bogatima ekološki neprihvatljivo. Ali, umesto koncepta da se proizvodi širom planete, tamo gde je najjeftnije i gde ekološki standardi padaju u zapećak u borbi sa siromaštvom, sada će se raditi isto to samo u onim državama koje pokazuju prijateljski politički stav prema Americi i njenim prirodnim saveznicima. Globalizacija i izmeštanje proizvodnje u države u kojima je radna snaga bila daleko jeftinija, a ekološki standardi nisu postojali, doveli su do globalnog rasta i pomogli grupici najbogatijih da multiplikuju svoje profite. Ali, usput je to pomoglo i onima koji su poslužili kao poželjna destinacija da izađu iz siromaštva i ovladaju do tada nedostižnim procesima i tehnologijama i vremenom postanu ozbiljan konkurent, odnosno da od „prijatelja“ postanu „neprijatelji“. Deglobalizacija, odnosno zatvaranje u sopstvene blokove neminovno će voditi poskupljenju većine robe i usluga, kaže za NIN Predrag Bjelić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. Iako kaže da je još uvek teško bilo šta prognozirati, jer je mnogo neizvesnosti i nepoznanica, on navodi samo nekoliko posledica. „Ako bi se međunarodna podela rada kakvu poznajemo decenijama unazad sada promenila, to bi značilo da bi neke zemlje koje su zahvaljujući globalizaciji napredovale iz pukog siromaštva sada opet trpele štetu, jer bi se proizvodnja iz njih preselila zato što su sada za Zapad neprijateljske. Ili zato što su previše udaljene. To može za posledicu imati socijalne nemire u raznim siromašnim delovima sveta, a nije isključena ni migracija ka bogatijim zemljama. Drugo, ako bi se situacija toliko zakomplikovala nije nemoguć ni scenario u kojem bi se proizvodnja vraćala u matične zemlje. A pošto je proizvodnja i dalje najjeftinija na Dalekom istoku, zato je tamo i preseljena, nešto je skuplja ako bi se približila u ovaj deo Evrope, a najskuplja je ako se vrati skroz kući, u EU, to znači da cene neće biti iste, jer će inputi biti skuplji bez obzira na to što će zbog približavanja kući biti manji transportni troškovi“, objašnjava Bjelić. Kao autor istraživanja koje se bavilo, između ostalog, i Zapadnim Balkanom kao budućom nearshoring destinacijom, Bjelić kaže da mu se čini kako je ovaj koncept zapravo bio samo prelazni da bismo već sada, zbog rata i još zamršenijih međunarodnih odnosa, došli do čvršće podele na prijatelje i neprijatelje. Odgovarajući na pitanje da li i sada veruje da je „Zapadni Balkan važna destinacija za nearshoring evropskih kompanija“, odnosno da regionalizacija i skraćivanje lanaca vrednosti daju veliku šansu Srbiji i regionu, sagovornik NIN-a odgovara: „Teško je precizno odgovoriti. Očigledno je da se stvari usložnjavaju i sve će zavisiti od toga kako nas Zapad bude gledao. Ako bude važilo pravilo da smo deo procesa EU integracija onda da, ali ako zbog situacije sa Kosovom i našeg odbijanja da uvedemo sankcije Rusiji budemo sa one strane nove gvozdene zavese, onda ćemo biti među neprijateljima“, kaže Bjelić. „Srbija i prostor Zapadnog Balkana u svom potencijalu posmatra se kao plodno tlo za preseljenje proizvodnje, ali u praksi je i do sada viđeno malo šta od toga. Priliv stranih investicija u Srbiju, koji je u značajnoj meri nastavljen i tokom 2022, posledica je ranije pokrenutog ciklusa, bez jasnog doprinosa samog nearshoring-a“, kaže za NIN Bojan Stanić iz Centra za strateške analize Privredne komore Srbije. On dodaje da je za razvoj Srbije postojeći model globalizacije pogodniji, ali da je očigledno da svetska privreda nezadrživo ide ka fragmentaciji, što će, kako kaže, imati negativne posledice najpre po tržišta u razvoju i nastajanju. Odgovarajući na pitanje kako će Zapad gledati ubuduće na Srbiju kao destinaciju i hoće li nas svrstati u prijatelje ili ne, Stanić kaže: „Prirodno bi bilo da budemo deo koncepta friendshoring-a po više osnova. Sve države regiona definisale su kao jedan od glavnih ciljeva članstvo u EU. U geoekonomskom smislu, mi smo okruženi članicama EU, one su naši glavni spoljnotrgovinski partneri. Srbija ne samo da je najveća privreda u regionu nego je i pokretač regionalne ekonomske integracije u okviru inicijative Otvoreni Balkan“, kaže Stanić. U tendenciji preseljenja dela evropskog kapitala u SAD, zbog stabilnijeg snabdevanja jeftinijim energentima, kao i poremećaja koje je izazvao rat u Ukrajini u međunarodnom prestrojavanju, Stanić vidi izvesnu šansu za Srbiju, ali uz neophodno prilagođavanje novim okolnostima. „SAD sprovode velike pakete subvencija zbog reindustrijalizacije određenih delova privrede, kako bi smanjile zavisnost od trgovine sa Kinom. Kao odgovor na to, EU priprema strategiju reindustrijalizacije dela evropske privrede pod parolom `proizvedeno u EU`, da bi u tom potencijalom ekonomskom sukobu trpela blaže posledice po sopstvenu ekonomiju. Što se naše šanse tiče, prvo priliv preseljenika iz Rusije i izbeglica iz Ukrajine može dati podstrek domaćoj tražnji, većem potencijalu za razvoj IT sektora i povoljnijem migracionom saldu. Na drugoj strani, pošto su mnoge kompanije u vlasništvu zapadnog kapitala smanjile ili obustavile poslovanje u Rusiji, bila bi odlična prilika za domaću privredu da svoje poslovanje premeste u Srbiju“, kaže Stanić. Hoće li ili ne ovo biti šansa zavisiće od odluka koje budu donosili veliki, a čije će posledice trpeti oni manji, kao što se vidi i iz analize koja je rađena za potrebe Evropske banke za obnovu i razvoj. Osim što se nalazi između čekića i nakovnja kada je u pitanju rusko-zapadni rat oko Ukrajine, Srbija je u središtu i sopstvenog problema sa rešenjem pitanja Kosova i Metohije, pa, ako je verovati predsedniku Aleksandru Vučiću, već joj se preti prekidom pregovora o članstvu u EU i povlačenjem investicija. Gotovo je nezamislivo da bi u ovom hladnom ratu 21. veka koji se čini sve izglednijim, Srbija mogla primeniti politiku nesvrstanih kakvu je onomad primenila Titova Jugoslavija i izbeći posledice koje sa sobom nosi svrstavanje na bilo koju stranu. Petrica Đaković