Putinov režim neće preživeti rat

Sad kad je bezobzirni rat u Ukrajini koji je svojom voljom pokrenuo predsednik Vladimir Putin Rusiji naneo ogromnu štetu i urušio njen status, kako bi mogla da izgleda budućnost zemlje? Potencijalni scenariji kreću se u rasponu od pokušaja nekog od radikalnih savetnika iz bezbednosnih struktura poput Nikolaja Patruševa da preuzmu vlast, do izborne pobede nekog disidenta poput Alekseja Navaljnog. Jedno se, međutim, čini skoro sigurnim: Putinov režim neće preživeti rat koji je započeo. Na kraju krajeva, Putinova takozvana vertikala moći možda obuhvata mnoge ekonomske i političke domene, ali u potpunosti zavisi od čvrste kontrole sprovođene s vrha. Čitava ta struktura neizbežno će početi da popušta kako kontrola bude slabila, a različite grupe sa suprotstavljenim interesima krenu da se grabe za plen koji će preostati nakon neizbežnog sloma. Glavna snaga tog sistema - svemoćna kontrola sprovođena s vrha naniže - tako će postati njegova fatalna slabost. Ovo novo „smutno vreme“, u ruskoj istoriji stalno prisutna tema (izvorno je smutnim vremenom nazivan period između smrti Fjodora Prvog 1598. i ustoličenja Mihaila Prvog Romanova 1613, prim.), uslediće odmah po Putinovom odlasku s vlasti. Ali koje će političke snage polagati pravo na preuzimanje vlasti ostaje da se vidi. Moja procena je da će podsticaj da se Putinova ukrajinska avantura nastavi biti vrlo limitiran. Putin lično je taj koji je započeo rat za koji čak ni najviši bezbednosni zvaničnici njegovog režima nikad nisu pokazali preveliki entuzijazam. Bilo je to očigledno već tokom sad već čuvenog sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost koji je prošlog 21. februara prenosila i ruska televizija. Čak i nakon jednogodišnje besomučne represije i propagande, podrška javnosti Putinovom ratu ostaje u najboljem slučaju mlaka, a ankete pokazuju da većina građana podržava otpočinjanje mirovnih pregovora. Svaki lider ili frakcija koji posle Putina ispliva na površinu za prioritet će morati da ima što brže okončanje rata. Istina, ovo ne znači da će biti lako okončana ni borbena dejstva, a kamoli povratak na status quo ante. Neizbežno će biti onih koji će pozivati da se sledi još agresivnija imperijalistička agenda, i oni će se očajnički boriti da prevladaju jer će biti u strahu za svoje živote i imetak. Ali u situaciji kad javno mnjenje jasno podržava okončanje rata, Putinova vertikala moći se raspada, a kremaljska represivna mašinerija je u rasulu, pripadnici radikalne struje vodiće bitku koju će biti teško dobiti. Osim toga, smutna vremena u Rusiji su, istorijski posmatrano, vodila zahtevima za uspostavljanje reprezentativnijeg sistema vladavine. Poslednje decenije carizma, na primer, obeležili su pozivi za usvajanje demokratskog ustava, a slični projekti lansirani su i u prvim godinama nakon kolapsa Sovjetskog Saveza. Nema razloga da se veruje kako će ovog puta biti drugačije. Istina, nije preterano verovatno da će se pripadnici demokratske opozicije iz zatvora ili egzila trijumfalno popeti na vlast. Ali to ne znači da demokratski pokret u Rusiji treba zanemarivati. Čak i u okolnostima velike represije i nefer uslova, pristalice Navaljnog uspevale su da osvoje po 20 ili 30 odsto glasova, a podrška koju on lično ima među mlađim i urbanijim biračima kako vreme prolazi sve više raste. Informativni sadržaji objavljeni na Jutjub kanalu Navaljnog beleže desetine miliona pregleda, a taj broj je čak i veći kada se tome pridoda reemitovanje tih sadržaja na drugim nezavisnim medijima. Ishod za koji postoji ekstremno mala verovatnoća jeste raspad Ruske Federacije. U nastojanju da poveća podršku za rat, Putinov režim javnosti je servirao scenario prema kome je upravo to eksplicitni cilj Zapada. A zapravo, Zapadu ništa slično nije na pameti. Kad je Čečenija 1991. proglasila nezavisnost, nigde na Zapadu nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja da bi neka zemlja mogla da je prizna. I mada će čečensko pitanje ostati osetljivo, Zapad čečensku nezavisnost nikad neće prihvatiti. Spekulacije o nezavisnosti ruskog Dalekog istoka i Sibira podjednako su neutemeljene. Setimo se masovnih protesta u Vladivostoku 2020. Na njima su se mogle videti ukrajinske i opozicione beloruske zastave, kao simboli demokratije; ali demonstranti nisu imali nikakve iluzije po pitanju nezavisnosti ogromne, slabo naseljene teritorije, koja je pritom toliko blizu Kini. U svakom slučaju, postoje svi razlozi da se pretpostavi kako elite unutar ruskih struktura moći već diskretno istražuju mogućnosti koje će se njihovoj zemlji otvoriti nakon Putinovog odlaska s vlasti. S predsedničkim izborima predviđenim za 2024, pitanje političke budućnosti zemlje legitimna je i urgentna tema za debatu. O sudbini Rusije će odlučivati njen narod. Do promene režima samo oni mogu da dovedu. Ali to ne znači da Zapad treba da se uzdrži od toga da utiče da ishod bude takav. Upravo suprotno, zapadni kreatori politike treba da tragaju za načinima na koje je moguće stvoriti uslove da u Rusiji prevladaju demokratske snage. Putin nije besmrtan - a njegova politička krhkost svakim danom je sve očiglednija. Autor je bivši švedski premijer (1991-1994) i ministar spoljnih poslova (2006-2011) © Project Syndicate, 2023.