Umetnost u pokretu

Poseta galerijama i muzejima nije u vrhu prioriteta građana Srbije. Štaviše, ako od nekog zatražite da nabroji pet domaćih savremenih umetnika, malo ko će se snaći u ispunjavanju tog zadatka. Eventualno će se neko setiti imena svetski poznatih zvezda (poput Marine Abramović) ili upokojenih, kao što je, recimo, Vladimir Veličković. Jer, ta delatnost čiji je cilj stimulisanje ljudskog duha, u senci je drugih rabota, često sa suprotnom namerom i efektima. S druge strane, aktuelni domaći art može da stane na crtu inostranom, pa čak i da vrednošću pretegne u mnogim primerima. Takođe, potrebe publike prevazilaze ponuđene medijske sadržaje, mahom zaglupljujuće i priproste, iz kojih je kultura skrajnuta. Da bi se preskočio ovaj, možda i veštački napravljen jaz između umetnosti i njenih potencijalnih uživalaca, nužno je da se neke stvari promene u prezentaciji umetničkih radova, čime se postiže i njihova drugačija percepcija od publike. Jedan od pokušaja da se to plemenito pregalaštvo približi širokom auditorijumu, veoma zapažen poslednjih dana, jeste projekat Ekser-arta, zasnovan na štampanju likovnih dela – crteža, slika, objekata (...) - na majicama. Poenta ovog projekta je da nam umetnost postane svakodnevica. Prva tri promotera te ideje su Zoran Velimanović, Stevo Mandić i Ivan Aran. Stoga oni sa sajta exer-art.com poručuju da u svakom svom proizvodu žele da otelotvore želju za kreativnošću i strast za promenom. „Poput likova iz naših umetničkih dela, borimo se protiv svojih demona u želji da budemo bolja verzija sebe. Težimo stalnom usavršavanju i nikada se ne predajemo ograničenjima konformizma, niti suzbijanju individualnosti. Želimo da naš brend Ekser sruši tabue i granice. Želimo da naše majice budu početak razgovora“, poručuju ekserovci. Ta priča čiji tok još nije moguće predvideti, počela je prijateljskim druženjem „naratora“, a produbljena zajedničkom težnjom za promenama, kao srži njihovog stvaralaštva. Međutim, čak i kad je drugačiji medijum prenošenja poruke, „uvek smo to mi koji nešto iskazujemo, uvek je to naša umetnost“, naglašava Velimanović. Velimanović je uporni nosilac kontroverze, onaj koji publiku deli na užasnute i gotovo sledbenike. Na njegovim platnima, koje znalci porede sa poetikom Hijeronimusa Boša, prikazani su imaginarni stvorovi – ni ljudi, ni životinje. I Velimanovićevi objekti spajaju dva sveta – uljanog slikarstva i odbačenih, nikom potrebnih predmeta, poput zarđalih brava ili kostiju. On preispituje ljudsku propast, slabost, sramotu, licemerje… nudeći odgovor u iskrenom suočenju sa takvim stanjima. Zato smatra zgodnim da se ovog setimo i kad šetamo ulicom, idemo na sport, pohađamo žurke ili krenemo na počinak, jer u svim tim prilikama možemo nositi majice sa njegovim delima i delima ostale dvojice umetnika. „Na odevnim predmetima danas se svašta printa, ali je to retko umetnost, kao što danas i svako slika, ali je malo ko od njih veliki“, poentira Velimanović. Biti veliki, opet, znači – uvek dati svoj maksimum, i staviti umetnost ispred svega, pa čak i porodice. Biti veliki podrazumeva i nekad nemati za parče hleba, ali gospodariti svojim mislima i svakim potezom četkice. „Kad uočim da sam ponovio pokret ruke nekog svog lika, naslikano odmah brišem i krećem iz početka, iako sam svestan da niko osim mene ovo ne bi ni primetio“, kaže Velimanović. I, kao što ne mari za sudbinu završene slike, tako ga preterano ne zanimaju ni reakcije na artificijelne majice. „To ne treba da nas se tiče, s obzirom na to da reakcije svakako zavise od toga kakva je ko osoba, tj. da li u svemu vidi crno ili je optimista“, on naglašava. Slično važi i za prodaju, kako majica, tako i slika. „Da sam razmišljao o bogaćenju, nikad se slikarstvom ni ne bih bavio“, Velimanović navodi. Pare su uvek samo dodatak uz zaj...anciju, kako Velimanović tretira igru bojama i oblicima. Svestan da svaku novinu prati otpor šire javnosti, te čekanje da neko „važan“ prvi oceni rezultate promene, ovaj slikar (jedan od „šestorice veličanstvenih“, po oceni kustoskinje Maje Živanović) dopušta da njegova dela žive svoj život, načelno nepredvidljiv. „Znamo li kakav će biti kraj žurke kad na nju pođemo? Možda se svi dobro provedemo, a možda se neki napiju i potuku, upropastivši svima raspoloženje“, on situaciju uprošćava, u cilju boljeg razumevanja. NJemu lično, kako smatra, promocija nije potrebna, ali se ovo ne odnosi na samu umetnost. NJu je poželjno ponuditi na način da bude prijemčivija, pa su majice idealno rešenje za takvu misiju. Usput, ili prvenstveno, slika se oslobađa iz ograničenog prostora ateljea, galerije, muzeja, kako dodaje njegov kolega i saborac Stevo Mandić. Mandić se bavi dizajnom, animacijom, slikarstvom, sviranjem gitare… sa podjednakom strašću kao i kuvanjem, razmišljajući „stomakom“, „radeći srcem“, i „puštajući mozak da sve to zaokruži“. Mandića najbolje poznajemo po crtežima čoveka i njegove senke – alter ega, na bilbordima po stajalištima beogradskog prevoza. Kroz njih ovaj umetnik polemiše sa samim sobom, kao i sa čekajućim putnicima, zaronjenim u iste brige koje muče i njega. On u tim prizorima razobličava pojam pravde, smisla, straha, praznine i drugih zagonetnih konstrukata. Prikazani čovek nema osobenih crta lica, jer su nam zajedničke nedoumica, žudnja za lepotom, pravo na izbor.., „manipulacija zarad sticanja koristi, čak i kad manipulišemo nečim uzvišenim“. Za Mandića je „pobijanje Eksera“ značilo i pokušaj prevazilaženja dosadašnjeg odnosa prema svojim slikama. „Kad naslikaš nešto što je po tebi dobro, a svakako – iskreno, teško ti je da se od toga odvojiš. Na majicama, te slike su slobodne i na ovom putu u nepoznato srešće mnogo više ljudi no što ih bude na otvaranjima izložbe“, kaže Mandić. Neko od tih budućih posmatrača razumeće poruku, a neko i neće, ograničen na prizemni humor koji mu se nameće na svakom koraku. Ni Mandiću zarada od majica nije imperativ, jer ima toliko drugih načina da se ona dosegne. Važna mu je komunikacija i izlazak iz zone komfora – svog ateljea i skučenog kruga poslovičnih ljubitelja umetnosti. Ono osnovno Mandić ne napušta ni ovim projektom - da crta i slika njemu je bitnije od toga da li je sit ili gladuje. „Moj rad me hrani“, poručuje on. Ivan Aran (Ivan Aranđelović), trenutno je najmlađi ekserovac, kao što je bio najmlađi član Kluba umetničkih direktora Evrope (Art Directors Club of Europe) u trenutku kad mu se priključio. Iza njega je desetogodišnja karijera u oblasti marketinga – u grafičkom i industrijskom dizajnu, dizajnu nameštaja, kreiranju identiteta brendova i izgradnji marketinške strategije. Aran je bio od pomoći da se na tržištu bolje pozicioniraju mnogi proizvodi, te je njegov pristup Ekser-artu pomalo drugačiji od pristupa druge dvojice naših sagovornika. „Prvo mi se dopao sam naziv projekta, jer menja gledište na pojam ’ekser’. Naime, iako bez eksera umetnost gotovo da ne može da postoji, taj predmet se doživljava kao nešto oštro i opasno. Za mene je ekser najveći ljudski izum posle točka i jedan od temelja civilizacije, s obzirom na to da ima moć spajanja“, Aran zapaža. Iz ugla njegove bazične profesije, stvarnost se ovako sagledava: svi smo mi hodajuće reklame, manekeni raznih brendova. Ovo dovodi do svojevrsnog apsurda da ti plaćaš da se neko reklamira. Uspostavljanjem Ekser brenda, reklamira se umetnost, koja postaje pokretna. Posledično, ako neko vlasnika ’ekser’ majice pita – šta nosiš, što je inače važno među trendseterima, odgovor će biti neočekivan – „nosim Velimanovića, Mandića ili Arana“, ili druge umetnike koji će u narednom periodu obogatiti ovu kolekciju. Za Arana je ovo veliki iskorak, budući da je u opisu njegovog redovnog posla da „tera ljude da nose brendove Dolče&Gabana, Luj Viton, Iv Sen Loran i slične zvezde modne industrije“, dok je po njemu svaki čovek - brend. „S obzirom na to da često kažemo ’čuveni profesor ili doktor taj i taj’, teško je razlučiti šta je brend, a šta su ljudi u ovom slučaju“, primećuje Aran. Danas je takvo stanje još naglašenije, kad su brendovi i mnogi mladi tik-tokeri ili učesnici rijaliti programa, pa nestaje razlika između njih, i doktora i profesora, kako dizajner zapaža. „Možda to nekom nije blisko, ali trendove treba da pratimo i samim shvatanjem“, naglašava Aran. Stoga, po njemu, ’ekser’ majice izlaze iz okvira klasične umetnosti, ali i okvira mode i dizajna, zadirući u polje filozofije. Deo te filozofije postaje i činjenica da Ekser-art okuplja trojicu potpuno različitih autora. NJihove poetike pripadaju različitim izrazima, drugačije su poruke koje oni odašilju, razlikuju se i načini realizacije, odnosno - prenosa misli i osećanja na platno, papir, ekran kompjutera. Zajedničke su im strast i iskrenost, kao i prijateljstvo sa Katarinom Gaborović koja je tu grupnu priču i pokrenula. Šta će dalje biti i ko će se projektu još priključiti - ne zna se, kako rekosmo. Majice će lutati svetom, šireći lepotu umetnosti i nehajno doprineti da se njome zarazi što više ljudi. Prateći današnju logiku brendiranja, možda će i više građana Srbije umeti da nabroji imena aktuelnih domaćih vizuelnih stvaralaca. Posledično, i u galerijama i muzejima, biće više posetilaca, iskreno zainteresovanih za bogatu ponudu u svetu umetnosti. Dragana Nikoletić