Od nas traže da zarad „normalne“ budućnosti učinimo nešto nenormalno

Ovo nije prvi put da nam stranci nameću zbrzana rešenja naših nevolja. Jedno od prvih takvih rešenja je mišljenje Arbitražne komisije Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznatije kao Badenterova komisija. Držeći se formalnih razloga, ova komisija je priznala republičke granice kao državne. Potpuno je zanemarila strah Srba u Hrvatskoj i BiH da se nađu u nekoj novoj vrsti NDH. Pitanje granica i državnosti nikada i nigde nisu samo stvar računice i birokratskih procedura, pogotovo ne u ovom namučenom ćošku Evrope. I sada, tzv. francusko-nemački predlog nastoji da „skarabudži“ kakvo-takvo rešenje u korist Prištine. Zasada zaobilazim paradoksalnost cele situacije. Zašto velike sile ispunjavaju hirove najgoreg evropskog deteta, Prištine, a ucenjuju i ponižavaju odanu saveznicu Srbiju? Da stvari budu gore, predstavnici velikih sila svoje zlostavljanje ne vide kao ponižavanje. Oni smatraju kako je normalno da Srbiji upućuju poluizrečene izgledne pretnje, uz skoro nevidljiva, ne baš sasvim izgledna obećanja. Takav pristup ne samo da je nepravedan, što se njih mnogo ne dotiče, već ima nekoliko grešaka, koje, na duge staze, mogu da obesmisle svako birokratsko rešenje kosovskog pitanja. Od Srbije se traži da zarad „normalne“ evropske budućnosti, učini nešto sasvim nenormalno. Da uz osmeh dobrosusedskog prijateljstva preda deo svoje zemlje otimačima tog dela. Zemlju su u Evropi otimali samo okupiranim, ili poluokupiranim državama. Nametanjem rešenja i pretnjama upola glasa, evropske sile šalju zbunjujuću poruku. Jesu li neka vrsta okupatora? Jesu li prijatelji? A opet, može im se da prete, mnogo su jači od Srbijice. Odmaknimo se i pogledajmo stvari bez ikakve ozlojeđenosti. Sve i da rukovodstvo Srbije sa oduševljenjem prihvati svaki ultimatum u korist Prištine, da li će to doprineti evroentuzijazmu kod većine Srba? Posle Prvog svetskog rata, na vrhu Nemačke su bili vrlo miroljubivi ljudi okrenuti budućnosti. Ispod površine, u velikim delovima nemačkog društva tinjalo je nezadovoljstvo i raslo uverenje da je versajski sistem izdaja i ponižavanje Nemačke, iako zemlja nije rušena, a teritorijalni gubici su bili umereni, u odnosu na ono šta će doći. I bi šta bi. Posle Drugog svetskog rata, Nemačka je bila bukvalno uništena i raskomadana. Ali, umesto ozlojeđenosti i želje za osvetom, u Zapadnoj Nemačkoj je prevladalo raspoloženje za stvaranje novog društva, potpuno uklopljenog u Evropu. Umesto Rajha i rasne nadmoći, nova Nemačka je našla razloge za ponos u tome što je bila najmoćnija privreda i zemlja najpredanija ujedinjavanju Evrope. Srbiji se nudi da, možda, dobije sobičak na spratu evropske kuće koji još nije izgrađen. A da zauzvrat otimačima najstarijeg dela srpske kuće sa radošću pokloni oteto. I to je najperverzniji deo tih nametnutih rešenja. To očekivanje da se radujemo ponižavanju. Razume se, Evropljani ne očekuju takvo srećno prihvatanje uvreda od sebe samih. Britanci su pokrenuli rat oko Foklanda na kraju sveta, pre svega zbog uvrede. Mala i slaba Srbija možda može da bude naterana da istrpi poniženje. Ali, to neće od Srba načiniti oduševljene sledbenike evropskih vrednosti. Naprotiv. Amin Maluf piše kako je osećaj poniženosti u arapskom svetu hranio mržnju prema Zapadu i razne vrste ekstremizma. Ponižena Srbija tražiće spasioca i zaštitnika u svakom neprijatelju Zapada. Tako je Putin osvojio srca tolikih Srba. A sve to da bi se zadovoljila Priština, ta mrlja bezakonja i beznađa u Evropi. Da li ima nekog drugog, manje uvredljivog izlaza za Srbiju? Ne znamo zašto je EU sabotirala Otvoreni Balkan, inicijativu usmerenu na rešavanje životnih problema malih, običnih ljudi, bez zalaženja u velika politička rešenja. Jer, ako ta većina tih „malih ljudi“ bude ozlojeđena i ogorčena, svaki na silu nametnuti sporazum ostaće privremeno slovo na papiru.