Eskalacija u znaku leoparda

Poslednji put kada su nemački tenkovi krenuli put Moskve, većina međunarodne zajednice koju bismo iz današnje perspektive nazvali Saveznicima navijala je i radila na tome da se zaglibe negde u krvavom kalu istočnog fronta. Danas je situacija umnogome drugačija – premda su usta svima opet puna nacizma – pa je vest da je 14 nemačkih leopard 2 tenkova ipak poslato Ukrajini dočekana s mešavinom opreza, optimizma i pesimizma; mešavinom u kojoj je pitanje koji sentiment tačno preteže. Da će odluka biti teško doneta bilo je jasno svakome ko je pratio kako se zapadna podrška zvaničnom Kijevu malo pomalo dovodi u pitanje. Sumnje je najmanje bilo u baltičkim zemljama i uticajnoj Poljskoj, zemljama koje, s pravom ili ne, drugo je pitanje, strahuju da će se rat u Ukrajini preliti na okolne teritorije. Zvanična Varšava je čak nagovestila da će nemačke tenkove koje je svojevremeno kupila samovoljno proslediti Ukrajini, šta god zvanični Berlin o tome mislio. Sumnje je vrlo malo i na samom zapadu Evrope, u Holandiji, recimo, i Velikoj Britaniji, zemljama koje su, debelo udaljene od zone konflikta, sam rat po uzoru na američku matricu prevele u ideološko polje (ruku na srce, Britanci su najavili i slanje svojih četrnaest čelendžer 2 tenkova). Pomagati Kijev ne znači samo pomagati teritorijalnu odbranu Evrope, nego i braniti koncept liberalne demokratije spram kremljovskog tvrdog autoritarizma. Opet, s pravom ili ne. Zvanični Vašington takođe je bio veliki zagovornik daljeg vojnog naoružavanja Kijeva, što je osnažilo tezu da se rat u Ukrajini sve više pretvara u posrednički sukob između Amerike i pretendenta na centar budućeg „globalnog Istoka“, bio on Putin ili Si Đinping. U toj geopolitičkoj igranci, sve je izvesnije, najveći gubitnik biće Evropa, ali i sama Ukrajina – neko negde reče da, sve i da Kijev odmah poželi da pregovara o miru (što je s obzirom na rusku agresiju malo verovatno; no, hipotetički gledano), Vašington to naprosto ne bi dozvolio. Cene energenata rastu, baš kao i izvoz američkog tečnog gasa u evropske zemlje, a i tamošnja namenska industrija radi punom parom. Ipak, treba napomenuti da je pre oko dve nedelje sprovedeno interno istraživanje u Republikanskoj partiji, koje je pokazalo da više od pola njihovih članova, simpatizera i glasača ne želi da se podrška Ukrajini nastavi. Delom i zbog straha da će Amerika tako ostati bez svog naoružanja – uostalom, proizvodnja oružja možda jeste unosan posao, ali je i proces proizvodnje veoma spor, može da traje decenijama. Otuda većanje o daljoj pomoći Ukrajini za Bajdenovu administraciju (koja je saopštila da „slanje tenkova ne predstavlja pretnju po Moskvu“, samom činjenicom da oni neće stupiti na rusko tlo) po svoj prilici predstavlja i snažno oruđe, ako već ne i oružje, u domenu unutrašnje politike i borbe za buduće glasove. Sumnje je najviše bilo u onim evropskim državama koje su ekonomski najrazvijenije, čija privreda dugoročno najviše zavisi od cena energenata i koje znaju da bi slanje tenkova suštinski produbilo već postojeći konflikt, možda i dovoljno da sedanje za pregovarački sto i definitivno ostane u domenu uobrazilje. Francuska, Nemačka, Austrija, Italija, ali i Španija, Slovačka i Češka – glavešine svih ovih zemalja morale su da većaju da li će deklarativna podrška Volodimiru Zelenskom moći da preraste u konkretnu pomoć naoružavanjem bez konkretnijih posledica po visoki životni standard, koje bi potom mogle da dovedu do dubljeg nezadovoljstva i cepanja društvenog tkiva. Očekivano, najveći je pritisak bio na Berlinu i nakon nekoliko dana mučnih pregovora, urodio je plodom. Nemački kancelar Olaf Šolc na koncu je izjavio da je odluku o slanju tenkova jedino i bilo moguće doneti teško i mukotrpno. No, skok četrnaest leopard 2 tenkova u Ukrajinu (od ukupno 320, koliko Nemci trenutno imaju) uslovio je slanjem i trideset jednog M1 abrams tenka američke proizvodnje, kako bi se osnažili odbrambeni kapaciteti Evrope. U januaru imenovani nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, iz redova socijaldemokrata, saopštio je da će tenkovi pristići za oko tri meseca, a da će period do tada biti utrošen na obuku ukrajinske vojske; takođe je potcrtao da trenutni specijalni odbrambeni fond Nemačke od oko sto milijardi evra naprosto više nije dovoljan za opsluživanje potreba nacionalne bezbednosti. Na pitanje da li će posle tenkova u Ukrajinu doći i borbeni avioni, što je bio još jedan zahtev Kijeva, odgovorio je odrično. S druge strane, M1 abrams tenkovi toliko su napredni i sofisticirani da će obuka trupa za njihovo korišćenje trajati duže, a s njima će u paketu morati da pristigne i osam pomoćnih vozila neophodnih za njihovo funkcionisanje i servisiranje. Sve ove odluke, nabacane na gomilu, svedoče da rat u Ukrajini definitivno više nije samo rusko-ukrajinski, da ne postaje ni samo evropsko-ruski, nego da u njemu praktično učestvuje i NATO. Uostalom, predsednik vojnog komiteta NATO-a Rob Bauer izjavio je da je „NATO spreman na rat s Rusijom“ – pod uslovom, naravno, da Rusija teritorijalno ugrozi neku članicu pakta. Pokazuju još jednu stvar – ni Moskva, namerena da nasilno otkine parče tuđe zemlje, po cenu ogromnih gubitaka, ni Zapad, nameren da Moskvu obori na kolena, ne misle da će do mira doći uskoro, u svakom slučaju, a možda ni na dužem štapu. Rat za teritoriju tokom čijih se godinu dana trajanja svašta dogodilo – udarna invazija ruske vojske, ukrajinska kontraofanziva, pa jesenje i zimsko zatišje obeleženo ruskim raketnim udarima na civilna i energetska infrastrukturna postrojenja – definitivno ulazi u novu fazu koja će ko zna koliko trajati. Izvesno je da neće biti laka. Jer, pomenuti tenkovi nisu odbrambeno naoružanje i ukrajinskoj stranu pružaju komparativnu prednost u eventualnom preuzimanju okupirane teritorije. U Kijevu se naveliko govori o novim borbama za već devastirani Harkov, koji je već bio oslobođen. Borbe se vode u Zaporoškoj oblasti, ali i u regiji Donbasa, gde je Soledar pao u ruske ruke pre oko tri nedelje i gde se trenutno vode borbe za Bahmut. Zato je Zelenski i rekao zapadnim partnerima (koje su Ukrajinci jednom namerno nazvali „zapadni posmatrači“), da bi čekanje na naoružanje do kraja leta moglo biti pogubno. S druge strane, ruska vojska je u ratu izgubila oko 1.500 svojih tenkova modela T-72, T-80 i T-90, a Ukrajinci su čak uspeli i da zaplene oko četrdeset tenkova, dovoljno da oforme zaseban bataljon. Zato Moskva trenutno nastoji da pokrene i zanovi svoje stare tenkove iz sovjetskih vremena, uglavnom modele T-60 i T-72. Dobra vest, iz njihove perspektive – po skladištima ih ima oko 10.000. Manje dobra vest je da praktično svima treba ozbiljan remont i modernizacija. Stručnjaci kažu da će manji problem biti srediti šasiju nego adekvatno apgrejdovati elektroniku i optiku. Prilično loša vest – u skladištima su s razlogom i ogromno je pitanje da li će uopšte moći da pariraju zapadnim oponentima. Model T-72 naročito je problematičan, jer se municija skladišti odmah ispod haubice. To u praksi znači da bi jedan precizan hitac ukrajinske protivoklopne artiljerije T-72 lansirao u vazduh, a s tenkom i tročlanu posadu. Ruska strana jeste u pravu kada kaže da će slanje „tenkovske koalicije“ (ukrajinski ambasador u Francuskoj Vadim Omeljčenko izbrojao je 321 obećani tenk, doduše ne navevši odakle su sve obećanja bila pristigla) sukob dodatno produžiti i dati mu nove, nesumnjivo krvave runde; ipak, ta upozorenja zvuče kao upozorenja siledžije koji, svestan da počinje da posustaje, kuka što žrtvi neko priskače u pomoć. Koliko god se sve zaraćene strane pozivale na moralne argumente – trenutno jedni govore o odbrani demokratije, a drugi o odbrani interesa ruskog življa van Rusije – rat u Ukrajini je čist primer sukoba različitih interesa, gde Zapad nastoji da preživi očigledno gubljenje globalne utakmice, a Moskva nastoji da preživi kao makar regionalna sila. U čitavom geopolitičkom kolopletu, našlo se mesta i za crnohumorne elemente, pa su Oružane snage Ukrajine prošle subote po društvenim mrežama podelile navodne dokaze o neuspeloj ruskoj „maskirovki“ – doktrini psihološkog nadgornjavanja gde se želi predstaviti jačim no što je realno. U Zaporoškoj oblasti, glasila je objava, uočene su ispumpane gumene replike ruskih tenkova koje su ruske snage rasporedile po terenu kako bi se stekao utisak o velikoj brojnosti oklopnih vozila. Nasuprot tome stoji otrežnjujuća poruka američkog potpukovnika u penziji Danijela Dejvisa, koji je, doduše početkom godine, dakle pre najavljenog pristizanja tenkova u pomoć Ukrajini, rekao da ni u jednoj računici zvanični Kijev jednostavno nema resursa, naoružanja i ljudstva za pobedu. S treće strane je poruka Olafa Šolca, koji je u nedelju izjavio da se, sviđalo se to nekome ili ne, s Putinom jednostavno mora pregovarati. Valjda ga je čula i šefica nemačke diplomatije Analena Berbok, koja je iz redova ratobornih Zelenih i koja je na sednici Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu nekoliko dana ranije rekla da „mi vodimo rat protiv Rusije, a ne jedni protiv drugih“. Koji god to „mi“ bili – u Berlinu, Vašingtonu, Moskvi, Parizu ili razorenom Bahmutu, ipak nije svejedno. Stefan Slavković