Generalno bolje

Kad je Andrej Babiš jesenas posetio jednu prašku školu, gde su mu učenici postavljali pitanja a on na njih odgovarao - ili bolje: pokušavao da odgovori - to nije prošlo dobro po bivšeg češkog premijera. Planete Sunčevog sistema? Nije mogao da nabroji više od dve, kao treću koje se setio navodeći... Mesec. Najpoznatije delo Jaroslava Hašeka? Bez odgovora... Neki od klinaca nisu odoleli da, osim kod kuće s roditeljima, zblanutost neznanjem i neobrazovanošću jednog od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u zemlji preko društvenih mreža ne podele i s drugima. Ali šta deca znaju o visokoj politici - a nemaju ni pravo glasa... Pa je korupcionaškim aferama kompromitovani, ali svežom oslobađajućom presudom (početkom januara sud ga je, zbog nedostatka dokaza, proglasio nevinim po optužnici koja ga je teretila za milionsku zloupotrebu subvencija iz evropskih fondova koje je dobio rekreaciono-kongresni centar blizu Praga, za koji se ispostavilo da je samo privremeno bio izdvojen iz vlasništva Babišove matične kompanije Agrofert) ohrabreni tajkun-političar i dalje mogao da se nada kako će se na predsedničkim izborima dočepati fotelje koju posle deset godina konačno napušta njegov duhovni sabrat, notorni skandal-majstor Miloš Zeman. Prvi krug glasanja okončan je minimalnom prednošću nezavisnog kandidata s podrškom tročlane vladajuće koalicije, penzionisanog generala Petra Pavela, koji je osvojio 35,40 odsto glasova naspram 35 procenata za lidera sada opozicione Akcije nezadovoljnih građana (ANO), pa se Babiš ponadao kako mu je, iako su mu ankete predviđale siguran poraz u drugom krugu, uspeh ipak nadomak ruke. A svakako je odustao od hinjene uzdržanosti s kojom je nastupao pred prvi krug, ponovo zaigravši na kartu podela, ocrnjivanja protivnika i plasiranja dezinformacija ne bi li nekako namakao dodatne glasove. Nije upalilo. Sasvim u skladu s procenama agencija za istraživanje javnog mnenja - i uz visoku izlaznost od 70 odsto - Pavel je glatko pobedio, dobivši 58,33 odsto glasova, ili nešto preko 959.000 više od Babiša, i početkom marta useliće se u predsedničku palatu na Hradčanima. Na zadovoljstvo i olakšanje ne samo te jasne većine Čeha, nego i evropskih partnera njihove zemlje. Jer, da je nekim slučajem trijumfovao Babiš, to bi značilo samo jedno: da je najmanje na još pet godina osiguran kontinuitet toksične, demagoške politike koju je - kako je vreme prolazilo, u sve skladnijem sadejstvu sa Zemanom - sprovodio prvo kao potpredsednik vlade i ministar finansija, a potom četiri godine i kao predsednik vlade (2017-2021). Naime, iako je funkcija šefa države prvenstveno ceremonijalna, u praksi je njegova politička težina kudikamo veća. Ne samo što imenuje premijera, članove Vrhovnog i Ustavnog suda, te borda direktora centralne banke, a pod određenim uslovima ima i pravo da raspusti donji dom parlamenta; predsednik ima i važnu ulogu u spoljnopolitičkom predstavljanju zemlje, a značajan je i njegov neformalni uticaj - kao što se, na dramatično različite načine, pokazalo u slučaju sve trojice šefova države koje je Češka imala od mirnog razlaza sa Slovačkom 1993. Od kolikog je simboličnog i ne samo simboličnog značaja ko zauzima mesto predsednika ispostavljalo se u sva tri navrata. Prvi predsednik samostalne Češke bio je, naravno, proslavljeni dramski pisac i disident iz komunističkog perioda Vaclav Havel, čija su reputacija i ugled bili od ogromnog značaja za međunarodnu afirmaciju zemlje. Narednih deset godina tokom kojih je na toj funkciji bio Vaclav Klaus obeležilo je postepeno zatamnjenje idealizovane slike o Češkoj kao društvu imunom na političke krajnosti viđene u drugim bivšim komunističkim zemljama, u skladu s njegovom ličnom transformacijom u arhikonzervativnu, ultrareakcionarnu figuru. Negativnu kulminaciju predstavljala su dva Zemanova mandata, tokom kojih je - opet u skladu s karakterom predsednika koji se redovno isticao prostaklukom i bahatošću - nivo političke debate u zemlji (posebno kad je svoj nemerljivi doprinos tome ulaskom u vladu počeo da daje i Babiš) srozan na nivo obično karakterističan za balkanske države. Uz sve prateće elemente u vidu pojave sve ekstremnijih desnih stranaka, razorni uticaj tabloidne štampe i drugih tajkunskih medija, korupcionaške i druge skandale, itd. Sada, međutim, tom srozavanju političkih i etičkih standarda direktno s najviših državnih pozicija dolazi kraj. Nezanemarljiv broj Čeha, istina, nije najsrećniji što je na kraju morao da bira između Pavela (61), koji ne samo da je vojnu karijeru započeo u Čehoslovačkoj kao tadašnjoj članici Varšavskog pakta, nego je 1982. postao i član Komunističke partije, te Babiša (68), za koga se odavno osnovano veruje da je u to vreme bio saradnik državne bezbednosti. Ali kao što ovo drugo svojevremeno nije omelo Babišev uspon, tako se ni Pavelove mladalačke zablude - zbog kojih se u više navrata javno izvinjavao - nisu ispostavile kao biografski detalj koji bi ugrozio njegove izborne izglede. Kao nekadašnji načelnik Generalštaba češke armije (2012-2015) i bivši predsedavajući Vojnog komiteta NATO (2015-2018), nosilac francuskog vojnog odlikovanja za ulogu u spasavanju grupe pripadnika međunarodnih snaga u vreme rata u Hrvatskoj i, sve u svemu, ličnost dokazano prozapadne, liberalne orijentacije, Pavel je, uostalom, doživljen kao jasan otklon od Zemanove ere, i kao takav je i dobio toliku podršku. Posle decenije tokom koje su iz Češke, članice EU i NATO, emitovane često kontradiktorne poruke - Zeman je mnogo veću naklonost pokazivao prema režimima Si Đinpinga i (do početka ruske agresije na Ukrajinu, kada je naglo promenio ploču) Vladimira Putina nego prema bilo kome drugom - očito je kod većine Čeha sazrela svest kako je vreme da se s takvom praksom prekine. Stoga su se ne samo neprimerenim, nego i nesuvislim pokazali Babišovi pokušaji da Pavela naizmenično portretiše čas kao češkog Putina, čas kao čoveka koji će Češku uvući u direktan sukob s Rusijom. Biće ipak da je Pavel nešto sasvim drugo: neko ko će, posle dugih godina Zemanove i Babišove bezobzirnosti i vulgarnosti, ličnim primerom doprineti da se, za početak, u češku politiku vrate pristojnost i dostojanstvo. Vladan Marjanović