Handkeove sveske

U 535. broju Polja, Bojan Savić Ostojić piše o Handkeovim sveskama, „dnevniku“ vođenom od 1975. do 1977, kasnije objavljenom u knjizi Težina sveta – zapisima mahom kratkim, kako napominje, što se nikada ne završavaju tačkom, karakteristikom koju će Peter Handke zadržati u svim narednim beležnicama. Novosadski časopis donosi i odlomak, u prevodu Relje Dražića, vezan za piščev boravak u bolnici 1976, a mi ovde prenosimo redove zabeležene na dan izlaska sa lečenja: 1. april Prvi put sam upravo video jedan avion kako leti u drugom pravcu od ovde uobičajenog: iznenada sasvim daleka slutnja rata Lala, dok vene, miriše na maslačak Moja (meni samom mrska) sposobnost proziranja – otuda moja česta neveselost u društvu Neko vreme ovde sam bio još samo „moje stanje“, „moja situacija“, „moje prilike“ Ovoga, najlepšeg mogućeg dana na svetu, otpušten iz bolnice motam se okolo s osećajem (?) da ne bih ništa propustio da sam sad mrtav „Napolju“, u gradu, pronaći ko sam, ko sam postao Danas moram sesti da se opet samerim sa svetom (inače da idem) Osećaj inferiornosti pred licima bez žudnje Dok zapisujem nešto stojeći, sebi dođem kao neko ko beleži pogrešno parkirana vozila U bistrini dana, kuće se naizgled sastoje samo od fasada koje se ogledaju Iznenada takav osećaj sreće da svaka, od inače možda dosadnih, ometajućih telesnih funkcija spada u tu sreću Čudnovato: da više nisam mogao da izdržim među mladim, nadobudnim, praznoglavim, vetropirastim ljudima na bulevaru – a da se toliko mnogo bolje osećam ovde, u parku, među starijima, umornijima, ženama s pudlama, ljudima koji sede na zarđalim zelenim gvozdenim klupama, decom! Predstava: da možeš sad uvek da pišeš ovako, sve do središta sveta Jedna žena skloni pogled kad mi se nađe pred očima, zapravo je samo opazim, pa mi prođe kroz glavu da joj kažem: „Ama neću ti ništa“