Има неке оправдане логике у намери београдског међународног фестивала, Фест, да ове године фестивал отвори филмом Злочин је мој, француског редитеља Франсоа Озона. Фест је Озону стари садруг, и управо је овај фестивал, као мало који, у континуитету пратио Озоново стваралаштво. Франсоа Озон свакако није велики редитељ, али је значајан, и чини се да је ова дистинкција између великог и значајног данас све неопходнија у демаркацијама савременог филма. Он је, чак и за већину најзахтевнијих критичара, данас престижно европско име, али и синоним за један европски, па и светски филмски стандард. Из Озонове радионице можда нису поникли филмови који су на ма који начин променили лице светског филма али су, на другој страни, ти филмови незаобилазни у дефинисању једног типа филмског опредељења, које у себи спаја високе захтеве комерцијалног филма и аутентични естетички набој и легитимитет. Озон је данас можда најпродуктивнији европски редитељ, с минимум једним играним филмом годишње. Та врста креативне и продукционе енергије у немалој мери подсећа на Рајнера Вернера Фасбиндера који је преминуо у 38. години са 36 снимљених филмова био апсолутна аномалија у просторима модерног филма. С Фасбиндером, Озона спајају и нека друга својства. Пре свега, мало је редитеља новијег раздобља који су у тој мери били посвећени женама и толико се концентрисали на женске ликове. Парадоксално, Франсоа Озон, геј уметник као и Фасбиндер, уз Педра Алмодовара, такође још једног геј ствараоца, можда је врх онога што нам је на плану женских ликова и раду с неким врхунским глумицама завештао европски филм. Озон је често истицао да преферира јаке женске ликове у филмовима, и да су, начелно, жене много инспиративније. Kако из разлога еволуционих помака, тако и из разлога ослобађајуће а спутавајуће емоционалности. Kао и Фасбиндер, Озон се мењао из филма у филм и та његова врлина трансформативне моћи и жанровских скокова учинила га је веома привлачним широком аудиторијуму али и критици такође.