Šta se desi u Briselu, ostaje u Briselu

Ostalo je još nekoliko dana do novog sastanka između Aleksandra Vučića, Aljbina Kurtija i evropskih posrednika na Ohridu 18. marta, a još uvek ne znamo šta se tačno dogodilo na prethodnom sastanku između istih učesnika, održanom 27. februara u Briselu. Javnost je i dalje u nedoumici da li su tom prilikom Srbija i Kosovo prihvatili evropski predlog sporazuma i da li je on time postao obavezujući za obe strane? Konfuziji o ishodu briselskih pregovora doprinele su protivrečne izjave učesnika u pregovorima date nakon sastanka. Jedinu zvaničnu izjavu posle održanog sastanka je dao visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozep Borelj. U izjavi se navodi da su se „predsednik Vučić i premijer Kurti danas saglasili da nisu potrebni dalji razgovori o evropskom predlogu – sporazumu o putu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije“. Međutim, već sledećeg dana oglasio se predsednik Vučić i u izjavi za RTS rekao da nije ništa potpisao u Briselu, jer evropski predlog podrazumeva da se Srbija ne protivi članstvu Kosova u UN. Nekoliko dana kasnije, 3. marta, kosovski premijer Kurti je tokom rasprave u skupštini Kosova ostao pri svom ranijem stavu da Zajednica srpskih opština „ne prolazi“. Da konfuzija bude veća, samo dan ranije, 2. marta, portparol visokog predstavnika EU Peter Stano je izjavio da su se obe strane usaglasile da nije potrebna dalja diskusija o evropskom predlogu, te da je on postao Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije. Dakle, šta je tačno dogovoreno u Briselu 27. februara, ako je uopšte nešto dogovoreno? U odgovoru na ovo pitanje moramo se vratiti na izjavu visokog predstavnika Đozepa Borelja, koja je jedino relevantna, i, kako navodi Peter Stano, usaglašena sa obe strane. Iz sadržine izjave se vidi da je Borelj pažljivo birao reči kada je govorio o evropskom predlogu. Borelj je bio sasvim određen u svojoj izjavi kada je rekao da su se obe strane „saglasile da nisu potrebni dalji razgovori o evropskom predlogu“. Dakle, ne da su obe strane prihvatile ili zaključile sporazum, što je bitna razlika u formulaciji. U međunarodnom pravu, naime, postoji pojam „autentifikacija“ ili „utvrđivanje“ teksta sporazuma. U pitanju je jedna faza u procesu zaključivanja međunarodnog sporazuma koja prethodi njegovom potpisivanju. U ovoj fazi, po završetku pregovora, pregovarači fiksiraju tekst sporazuma oko koga su se saglasili. Obično se autentifikacija vrši tako što pregovarači parafiraju svaku stranicu teksta sporazuma, ali je moguće da to učine i na drugi način, na primer, izjavom pred posrednicima kojom se potvrđuje usaglašena sadržina sporazuma. Da se u ovom slučaju radi o autentifikaciji teksta sporazuma svedoče i izjave samih učesnika u pregovorima da se razgovori nastavljaju i da je potrebno dogovoriti mapu puta za sprovođenje sporazuma. Predviđeno je da mapa puta ili plan implementacije bude deo posebnog aneksa sporazuma, dakle njegov sastavni deo. Kada bude postignuta saglasnost o sadržini mape puta, sporazum će biti spreman za potpisivanje. Ostaje još da se usaglasi redosled poteza i da se dogovore modaliteti članstva Kosova u međunarodnim organizacijama i stepen samouprave za srpsku zajednicu, jer je očigledno da su ova dva pitanja međusobno povezana. Pretpostavimo na trenutak da će pregovori o mapi puta biti uspešno okončani i da će evropski sporazum biti potpisan. Da li to znači i priznanje nezavisnosti Kosova? Nesporno je da nema de iure, odnosno eksplicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova, ali postoje gledišta da potpisivanje evropskog sporazuma znači istovremeno i implicitno priznanje nezavisnosti. U tom smislu se pominju odredbe sporazuma o suverenoj jednakosti, teritorijalnom integritetu, dobrosusedskim odnosima, jednakim pravima ugovornih strana i neprotivljenju Srbije članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama. Šta znači implicitno priznanje države? Za razliku od eksplicitnog priznanja koje se daje svečano, diplomatskom notom, implicitno priznanje se daje prećutno, preduzimanjem radnji kojima se neki entitet tretira kao država, na primer, uspostavljanjem diplomatskih odnosa, ili glasanjem za prijem u članstvo međunarodnih organizacija koje su otvorene za države. Međutim, samo neprotivljenje članstvu nekog entiteta u međunarodnim organizacijama nije dovoljno da bi se takav akt smatrao implicitnim priznanjem države. Takođe, postojanje pomenutih odredbi o teritorijalnom integritetu, dobrosusedskim odnosima i sl. nije samo po sebi dovoljno da se iz toga izvede zaključak o implicitnom priznanju. Posebno kada, kao u ovom slučaju, u preambuli evropskog predloga jasno stoji da ugovorne strane zadržavaju prava na različita gledišta o osnovnim pitanjima, uključujući pitanja statusa. Uostalom, ako bi se prihvatanje evropskog predloga tako tretiralo, onda bi se moglo zaključiti da je i pet država članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova to implicitno učinilo tako što su podržale francusko-nemački predlog na sednici Evropskog saveta od 9. februara 2023. Špansko ministarstvo spoljnih poslova je u međuvremenu izdalo saopštenje da Španija ne menja stav o nezavisnosti Kosova. Međutim, jasno je da će Španija i ostale četiri države članice ubuduće prilikom odlučivanja o zahtevu Kosova za članstvo u međunarodnim organizacijama, ako ništa drugo, voditi politiku konstruktivne uzdržanosti, čime će se izbeći neprijatna situacija da se članice EU međusobno preglasavaju. Time se, takođe, šalje snažna poruka Srbiji da više ne može da računa na podele unutar EU i da je EU odlučna da konačno razreši kosovski čvor. Ali ako nema implicitnog priznanja nezavisnosti, šta je posledica prihvatanja evropskog predloga? Drugim rečima, šta je onda Kosovo za Srbiju? Potpisivanjem evropskog sporazuma Srbija će i formalno priznati Kosovo kao poseban subjekt međunarodnog prava. Nakon Briselskog sporazuma iz 2013. godine i integracije preostalih srpskih institucija u kosovski pravni sistem, Kosovo je zaokružilo svoj pravni poredak na čitavoj svojoj teritoriji. Taj poredak je zasnovan na ustavu Kosova i u pravnom i institucionalnom smislu je nezavisan od Srbije. Evropskim sporazumom Kosovo će potvrditi tu nezavisnost i na međunarodnom planu i steći pravo da bude samostalno predstavljeno u međunarodnim organizacijama. Ali to još uvek ne znači da ga Srbija tretira kao nezavisnu državu. Za Srbiju je ono još uvek teritorija pod upravom UN u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Zvuči apsurdno i kao fikcija? Ali, zar i preambula o Kosovu, a nažalost i mnoge druge odredbe Ustava Srbije, nisu takođe fikcija? Autor je profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Novi Sad