Ko to „minira“ domaće fabrike naoružanja

Još nije do kraja razjašnjena ni afera iz jula 2022, nakon pada ukrajinskog aviona „antonov“ u Grčkoj, nadomak Soluna, koji je nosio 11,5 tona minobacačkih granata koje su navodno bile „namenjene“ krajnjem korisniku (end user) Ministarstvu odbrane Bangladeša, a na pomolu je nova. Prošle godine oružje iz Srbije izvezla je privatna kompanija Valir iz Beograda, koja se dovodi u vezu sa Slobodanom Tešićem, trgovcem oružjem i vojnom opremom, koji se nalazi pod sankcijama SAD. O tom slučaju je pokrenuta istraga u Grčkoj, ali javnost u Srbiji nikada nije saznala kako je i zašto pao ukrajinski avion pun srpskog naoružanja. Prašina oko tog slučaja se brzo slegla, a svedoci smo nove sramote i urušavanja međunarodnog ugleda Odbrambene industrije Srbije. Zapadni mediji nedavno su otkrili da privatne firme koje su povezane sa Tešićem izvoze naoružanje, konkretno raketni i minobacački program za Tursku, ali te mine kasnije, na „volšeban“ način završavaju na ukrajinskom ratištu, odakle ih, kroz cevi minobacača, ukrajinska armija „šalje“ pripadnicima ruskih trupa u Donbasu, dok vlast u Beogradu nastoji da ubedi Moskvu da jedina u Evropi, uprkos „velikim pritiscima“ Zapada, još nije uvela sankcije Rusiji. To što najviši državni funkcioneri, od predsednika Srbije Aleksandra Vučića, preko ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, do ministra odbrane Miloša Vučevića, pokušavaju da ubede domaću i svetsku javnost i zvaničnike da Srbija naoružanje i municiju ne izvozi nijednoj strani u ratu, ni Rusiji, ni Ukrajini, za poznavaoce trgovine oružjem ne deluje ubedljivo. Naprotiv. To samo potvrđuje sumnje da se poslednjih godina sve više ovim poslom bave i da su u njega uključena lica koja ne poznaju sve procedure i propise kojima se reguliše ova materija, ili ih svesno krše zarad vlastitog interesa, a sve uz blagoslov vlasti. Biće da je, ipak, u pitanju mešavina i nepoznavanja procedure i propisa, i njihovog svesnog kršenja i blagoslova vlasti. Negativni efekti takvog neodgovornog ponašanja i na unutrašnjem i na međunarodnom planu su višestruki i nemerljivi. No, pođimo redom. Na unutrašnjem planu ovo je novi u nizu dokaza višestruke štete koja se nanosi Grupaciji Odbrambena industrija Srbije. S jedne strane, svedoci smo sistematskog urušavanja članica ove grupacije i to je pre svega posledica novih „pravila igre“, koje je uspostavila partija na vlasti i ona se svode na to da od državnih fabrika naoružanje i vojnu opremu kupuju povlašćeni i odabrani izvoznici, povezani sa vrhom vlasti. U najvećem broju slučajeva to su firme povezane sa Slobodanom Tešićem. Pri tome se tim firmama omogućava da kupuju robu i bez plaćanja avansa, „na veresiju“, ponekad i po cenama nižim od troškova proizvodnje, a na kraju čak i bez plaćanja „kupljene“ robe. Uz sve to, privilegovane firme uživaju i dodatni benefit. Umesto da za svaki realizovani izvoz naplate samo posredničku proviziju, koja može biti maksimalno pet odsto od vrednosti ugovorenog posla, privatni trgovci po pravilu zadržavaju za sebe celokupnu razliku između ugovorene cene sa državnim fabrikama i cene po kojoj su tu robu prodali stranim kupcima. Po svim važećim propisima, izvoznici su dužni da eventualnu razliku između prodajne i nabavne cene isplate proizvođačima, ali je u praksi oni uglavnom, svesno kršeći zakone, zadržavaju za sebe i tako ostvaruju ogromnu dobit, dok državne fabrike dobijaju samo mrvice. Upravo zahvaljujući takvoj „šemi“, Krušik iz Valjeva, Zastava oružje iz Kragujevca i mnoge druge fabrike namenske industrije grcaju u gubicima, koji su u mnogim preduzećima veći od vrednosti njihovog kapitala, od pokretne i nepokretne imovine kojom ona raspolažu! I umesto da pripadnici MUP-a i Tužilaštva istražuju uzroke propasti državnih preduzeća, hapse se uzbunjivači koji ukazuju na moguću korupciju! Poslednja afera otkriva da se ovim ozbiljnim poslom, uz blagoslov vlasti, može baviti svako i to na način koji bi u iole ozbiljnim društvima bio sankcionisan, a kod nas još niko nije snosio nikakve posledice za neodgovorno ponašanje. Neznanje i nesposobnost nisu opravdanje, pošto u trgovini naoružanjem i vojnom opremom postoje jasno definisana pravila – unutrašnja i međunarodna, usklađena sa međunarodnim ugovorima, konvencijama i rezolucijama UN i njenih specijalizovanih agencija - koja se striktno moraju poštovati. Prvi korak u trgovini naoružanjem je da prodavac (to može biti domaća firma, ali mora biti registrovana za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom, čiji registar vodi Ministarstvo trgovine i trenutno u Srbiji ima 233 takve firme) dobije od kupca upit za ponudu, uz dokaz o krajnjem korisniku te robe, takozvani end user sertifikat. Pre bilo kog izvoza prodavac za svaki pojedinačni posao mora da dobije saglasnost četiri ministarstva - unutrašnjih i spoljnih poslova, odbrane i trgovine - i Bezbednosno-informativne agencije BIA. Svako od tih ministarstava, u okviru svoje nadležnosti, proverava moguće posledice tog izvoza, a posebno je važna saglasnost Ministarstva spoljnih poslova, koje preko diplomatsko-konzularne mreže proverava verodostojnost sertifikata o krajnjem korisniku u zemlji koja ga je i izdala. To isto čini i vojni izaslanik akreditovan u toj zemlji, jer se neretko dešava da pojedinci i grupe, koji su pod sankcijama, nastoje da oružje nabave pomoću falsifikovanih end user sertifikata, a to posebno važi za trgovce koji oružjem snabdevaju neke zemlje u Africi, Aziji ili države u kojima se vode jake borbe. U isto vreme Vojno-bezbednosna agencija (VBA) i BIA proveravaju kupca, odnosno trgovca. Ugovor se, dakle, sklapa tek kada se pribave sve potrebne saglasnosti, i to uz dva obavezna uslova. Prvi je da kupac plaća proizvođaču avans na celokupnu vrednost ugovora, minimalno 30 odsto, s tim što avans može biti veći i od 50 odsto. Drugi uslov je da se kupac obavezuje da kupljeno naoružanje i vojna oprema neće završiti na teritorijama koje su u ratu ili se nalaze pod sankcijama i zabranama međunarodnih organizacija, prvenstveno UN. Tek kada se završe sve prethodne faze, počinje realizacija posla, odnosno pripreme za isporuku ugovorene robe. Ali, ali obaveza prodavca, pa i države Srbije, ne prestaje davanjem saglasnosti na zaključenje ugovora o izvozu. Naše nadležne službe i dalje su odgovorne i moraju da kontrolišu da li se poštuje odredba o zabrani reeksporta oružja, municije i vojne opreme na krizna područja, kako je to i ugovorom regulisano. Ovde je u pitanju ugled države Srbije, spremnost i sposobnost njenih službi da posao za koji su nadležne, obave do kraja valjano, kako se od njih i očekuje. Očito je da se u slučaju mina iz Krušika, koje su umesto u Turskoj na kraju završile u rukama pripadnika armije Ukrajine, nadležne službe nisu obavile zadatak onako kako je trebalo. Ostaje da se vidi kako se to desilo, da li zbog neznanja nadležnih službi ili su one to dopustile svesno, uz blagoslov vlasti. Izjave predsednika Vučića, premijerke Ane Brnabić, ministara Dačića i Vučevića prvenstveno su namenjene domaćoj javnosti, da se zamažu oči neupućenima u ovu vrstu posla. Na međunarodnoj sceni, gde se insistira na strogom poštovanju pravila, te izjave ne znače mnogo. Dokaz za to je što se na ovaj slučaj osvrnula i portparolka Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije Marija Zaharova. Pa, zar nam je to potrebno? Nije li dovoljno što se svesno i neodgovorno urušava Grupacija Odbrambena industrija Srbije, jer se privilegovanim privatnim trgovcima omogućava da od državnih fabrika robu dobijaju na „veresiju“, a neki svoj dug nikad nisu namirili, ili tako što pojedinci ishitreno, voluntaristički donose odluke o nabavkama naoružanja iz inostranstva za nekoliko stotina miliona evra, nego se još i svesno ruši ugled namenske industrije i u inostranstvu? Iako je neko odavno morao da uključi alarm za uzbunu, ne može se očekivati da će se u postojećoj konstelaciji političke scene u Srbiji dramatično stanje u namenskoj industriji uskoro promeniti. A zaista je krajnje vreme da se, ne samo u Grupaciji Odbrambena industrija Srbije, već i u svim drugim velikim državnim preduzećima, poput EPS-a, Železnice i Srbijagasa, ali i u svim drugim javnim i lokalnim javno-komunalnim preduzećima, upravljanje prepusti profesionalcima, privrednicima koji su se dokazali u svom poslu. A ne da ona i dalje budu plen partije na vlasti i njenih kadrova bez obzira na obrazovanje, stručnost i odgovornost prema poslu koji im je poveren. Aktuelna vlast, koja će uskoro obeležiti 11 godina vladavine, nije svesna da će više dobiti na ugledu i politički profitirati ako je domaća privreda uspešna, a ne ako se na jednoj strani javnosti predočava virtuelna stvarnost, a na drugoj preduzeća propadaju, ili dovode strani investitori koji posluju kao u zemljama Dalekog istoka ili Afrike, uz nehumane uslove rada i niske nadnice zaposlenima. Neće dugog daha biti ni priče o izgrađenoj putnoj infrastrukturi, ako se bude prećutkivalo da neke deonice, ubrzo po puštanju u saobraćaj, moraju da se popravljaju i da u Srbiji kilometar auto-puta košta više nego u Švajcarskoj. Ni to što se vlast hvali da je izgradila 70 kilometara brze pruge od Beograda do Novog Sada, dok prema Nišu vozovi na pojedinim deonicama idu samo 20-30 kilometara na sat, a svakog dana neki voz isklizne iz šina zbog dotrajalih pruga od Niša do Dimitrovgrada, kod Zaječara, Prahova… Postojeća politička garnitura ne shvata da najvažnijim privrednim resursima ne mogu upravljati oni čiji je jedini kvalitet bespogovorna poslušnost i lojalnost vladajućoj stranci i njenom lideru. To što je neko član ili simpatizer ove ili one partije, to je njegova privatna stvar. To ne donosi korist ni firmi kojom rukovodi, ni zaposlenima, a ni društvu u celini, već samo tom pojedincu i uskom krugu članova partije na vlasti. A s druge strane, i ta firma i društvo se urušavaju. Što partokratija bude dalje od preduzeća, to će ona uspešnije poslovati. Svi oni koji su bili uključeni u lanac donošenja odluke, kontrolu realizacije i poštovanja svih preuzetih obaveza iz ugovora između Krušika i firme povezane sa Tešićem, te krajnjeg kupca, koji je dostavio end user sertifikat, nisu veće patriote i ne vole više Srbiju od zaposlenih u Krušiku i ostalih građana Srbije. Neko bi, međutim, morao da odgovara za utvrđene propuste, jer bi posledice nastavka takve prakse mogle biti nesagledive i nemerljive. Nažalost, veće su šanse da će i ova afera proći kao i sve prethodne, bez ikakvog epiloga. Vlast će nastaviti da nam predočava virtuelnu stvarnost, a Krušik, Zastava oružje i ostale fabrike iz Grupacije Odbrambena industrija Srbije nastaviće da propadaju. Autor je bivši pomoćnik predsednika Zajednice industrije naoružanja i vojne opreme i nekadašnji direktor Prvog sektora u Jugoimportu SDPR