Napravićemo i lepši i zapušteniji sajam

Iako su obe bile nezvanične, gotovo istovremeno pojavljivanje dve informacije u medijima bilo je dovoljno da se stručna javnost zabrine za sudbinu Beogradskog sajma. Prema prvoj, zakupcima lokala u okviru Sajma ograničeno je produžavanje zakupa na šest meseci i sugerisano da se polako spremaju za selidbu, dok će prema saopštenju Centra za lokalnu samoupravu u narednim nedeljama biti objavljena privatizacija kompanije Beogradski sajam d.o.o., čiji će očekivani kupac biti firma Beograd na vodi – sa ciljem dalje stanogradnje uz obalu Save. „Ne postoji nijedan materijalni dokaz da će uskoro biti privatizovan Sajam. Postoje indicije i postoje opravdane sumnje. Radi se o 23 hektara zemljišta u širem centru Beograda, koje je veoma atraktivno. Prošle godine u januaru Srbija je dala svoju aplikaciju za međunarodnu izložbu EXPO 2027, koja treba da bude motor razvoja Srbije u narednom četvorogodišnjem periodu i za to je potreban prostor. On je pronađen u Surčinu, pošto sadašnji Sajam nije dovoljan - sa svoja 23 hektara, od kojih je 11 priobalje, odnosno zelena parkovska javna površina, jednostavno ne može da ispuni tu namenu“, objasnio je govoreći za N1 arhitekta Slobodan Maldini. A indicije su brojne. Zvanična granica Beograda na vodi oduvek je bila neposredno naslonjena na kompleks Sajma, a država je činila sve što je potrebno da širenje teče nesmetano. Tako je 2018. dala preko 16 miliona evra za eksproprijaciju imovine Eurosalona i potom je, naravno besplatno, ustupila Beogradu na vodi. Kada im je sledeće godine bilo zgodno da građevinske mašine parkiraju na parkingu koji pripada Sajmu, prvo su ga uzurpirali (istina, ne u celosti), a onda je Grad pohitao da otimačinu legalizuje. A u decembru 2021. godine je opkoljavanje Sajma krenulo i sa suprotne strane, kada je kompanija Beograd na vodi odlučila da vidi kakav je to osećaj platiti neko zemljište iz sopstvenog džepa i otkupila od Grada 5,6 hektara nekih 600 metara uzvodno od Sajma. Svemu ovome treba dodati činjenicu da je u Prostornom planu Beograda na vodi ucrtan novi bulevar (na crtežu je širine Gazele) koji će prolaziti pored zgrade nekadašnje železničke ložionice (budućeg epicentra kreativnih industrija, kako nas uverava premijerka Brnabić) i na kraju se ulivati u Sajam – što nema nikakvog smisla ukoliko taj prostor ne pretrpi drastične promene. Ali ima ako se setimo izjave Gorana Vesića iz 2021. da će se grad „verovatno“ širiti u tom pravcu i da je vreme da se Sajam polako sklanja odatle jer mu je ionako mesto na periferiji grada. Pri tome, stanogradnja na tom mestu ne bi iziskivala ni neko posebno pravno nasilje kakvo smo navikli da prati čitav projekat. Iako je u važećim višim urbanističkim planovima čitava zona utvrđena kao komercijalna, ujedno je dopušteno da se pri izradi detaljnog plana prenameni za stanovanje. A kad je već moguće, koga je briga da li bi to bilo opravdano? „Nijedna statistika ne ide u prilog tome da Beogradu fale luksuzni stanovi, čak ni podaci Republičkog geodetskog zavoda o tome koliko ljudi može da priušti kvadrat u Beogradu, koliko se kupuje, kolike su cene kvadrata u Beogradu na vodi u odnosu na prosečne plate... Prosto nijedan broj ne potkrepljuje tezu da treba graditi još. Prvi rezultati popisa stanovništva govore o hiljadama dodatnih kvadrata stanovanja, a manjem broju ljudi u odnosu na prethodni popis. Ako promislimo o tome možemo da zaključimo da se stanovanje tretira kao roba. Stan je investicija, nije rešavanje stambenog pitanja, zato što većina ne može da svoje stambene potrebe reši na tržištu kakvo je sada. Ideja daljeg širenja Beograda na vodi mi generalno zvuči jako loše jer ostavlja utisak potpune privatizacije priobalja. Ako nastavimo da pratimo šta se dalje dešava, onda se to polako nadovezuje na Makiš, gde su planirani milioni kvadrata luksuznog stanovanja i poslovanja. To ostavlja sliku jedne prostorne i na kraju i društvene segregacije, zone koja je namenjena isključivo onima koji to mogu da priušte i to je loša tendencija“, kaže urbanistkinja Iva Čukić. Jedina preostala prepreka takvom scenariju predstavlja status zaštićenog spomenika kulture koji uživa sajamska Hala 1 – i dalje u Ginisovoj knjizi rekorda prepoznata kao najveća kupola na svetu od prednapregnutog betona. Ali poreklo te zaštite više govori o njenoj krhkosti nego što uliva nadu. Naime, pre 15 godina, paralelno sa pripremama za privatizaciju Sajma, odvijao se proces njegove zaštite. Smatrano je da kao celina poseduje veliku i arhitektonsku i urbanističku vrednost i na kraju je zajedničkim naporima gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture i tadašnjeg gradskog arhitekte Đorđa Bobića (možete li da zamislite da Marko Stojčić stane u zaštitu nekog objekta od samovolje vlasti i bliskih joj privatnika?) u januaru 2009. kompleks Sajma prepoznat kao spomenik kulture. Predviđene mere zaštite su se fokusirale na hale 1-3, a intervencije na njima i novogradnja su bile dopuštene ukoliko unapređuju sajamske funkcije. I trajale su čitava dva dana. Tadašnji direktor Sajma odmah je zatražio ukidanje odluke u strahu da će ugroziti privatizaciju, a Vlada mu je uslišila želju. Mesec dana kasnije usvojena je nova odluka kojom su zaštićeni izgled i funkcija samo Hale 1, a pokušaj privatizacije se uprkos tome neslavno završio. Ipak, vredi pomenuti da niko tada, pa ni zainteresovani kupci, nisu ni pomišljali na mogućnost da bi se hale mogle zameniti soliterima. Donedavno Sajam je bio uspešno preduzeće. NJegova direktorka Danka Selić je zbog ostvarenih rezultata u 2016. dobila nagradu Privredne komore „Poslovna žena godine“, dok je analiza Ekonomskog instituta pokazala da je Sajam 2019. generisao 2,8 milijardi dinara poreskih prihoda i konstatovala da se radi o najuspešnijoj sajamskoj instituciji u Jugoistočnoj Evropi. U 2020, zbog pandemije, iskazao je neto gubitak od 250 miliona, a 2021. minus od 261 milion dinara, što neki tumače i kao deo scenarija za skoru privatizaciju. Sa druge strane, isplativost planiranog sajamskog prostora u Surčinu je daleko od očigledne, a iako je tokom uvida u Prostorni plan za nacionalni fudbalski stadion (iz nekog razloga je EXPO provučen pod tim naslovom) navedeno da je na uvidu i studija opravdanosti izvođenja EXPO-a na toj lokaciji – ona nije bila uvrštena ni u materijal na sajtu Ministarstva građevine, niti u štampanom izdanju. „To je četiri do pet puta veći prostor od postojećeg sajma, koji treba održavati i činiti konstantno atraktivnim. Sajmovi koje mi poznajemo kao što su sajam nameštaja ili knjiga, ne privlače baš mase ljudi iz inostranstva, a postojeći prostorni kapaciteti sasvim odgovaraju. Postoje značajni primeri EXPO-a koji su se desili 2015. u Milanu i 2000. u Hanoveru. U pitanju su dva ozbiljna debakla. U Milanu je takođe urađena prenamena poljoprivrednog zemljišta na periferiji grada i investirane su ogromne pare iz gradskog i republičkog budžeta, da bi to odmah sledeće godine propalo. Zato je Studija opravdanosti koja je morala da bude deo izloženog plana bila neophodna da bi javnost razumela o čemu mi razgovaramo. Da li je neko napravio računicu kako će to biti isplativo? Nama je jedna od primedaba bila da je grad Milano na kraju morao da izdvoji oko milijardu i po evra kako bi se taj kompleks prenamenio pre nekoliko godina, jer kao EXPO nije mogao da opstane i nije imao odgovarajućeg investitora za kupovinu. U slučaj Hanovera je prostor prosto propao - on je devastiran, ruiniran i bez ikakvih korisnika. Vrlo često je to sudbina takvih projekata, to je poznato u urbanizmu, kada su u pitanju olimpijske igre ili drugi veliki jednogodišnji formati. Vama je nova infrastruktura potrebna za jednu priliku koja će se vrlo retko ponovo desiti, a arhitektonski su to specifični projekti koji ne mogu lako da se prenamene“, kaže Iva Čukić. Ali kao što je Ministarstvo sakrilo Studiju, tako na njihovom sajtu ne može ni da se nađe izveštaj o pristiglim primedbama tokom javnog uvida. A kako je plan usvojila Vlada, nekome očigledno jeste isplativ čitav projekat. Luka Petrušić