Dunavski virovi

Zahvaljujući Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti iz 2018. godine, planirano je da se izgradi skoro 7.000 jeftinih stanova za pripadnike i bivše pripadnike snaga bezbednosti. Sa druge strane, dve godine stariji Zakon o stanovanju i održavanju zgrada predviđa stambenu podršku za najugroženija domaćinstva koja ne mogu samostalno da reše stambeno pitanje, gde među prioritetnim grupama ističe beskućnike, korisnike prava na socijalnu pomoć, žrtve porodičnog nasilja, i druge. Šta je onda stambena politika ove države i u čijem se interesu sprovodi? Krenuli smo tog jutra sa idejom da raskrinkamo nepravedni mehanizam stambene podrške koji obezbeđuje dodatni profit onima koji su već u dobroj stambenoj situaciji, dok drastični rast stambene nepriuštivosti ostaje bez adekvatnog odgovora. „Uđite, uđite, izvolite!“, govori nam mlađi muškarac dok nas uvodi u novi stan u zemunskom naselju u Ulici dunavskih virova, koje je izgrađeno za vojsku i policiju, a mi smo ga pronašli u oglasima. Stan je adekvatne kvadrature za dvočlano domaćinstvo, pošteno zanatski urađen i sa pažnjom uređen. Vlasnik objašnjava kako je stan nov i u njemu još niko nije živeo, pokazuje koje sve aparate ima i kako ih je lično proveravao. Pažljivo je promislio šta bi budućim podstanarima bilo potrebno i sve pribavio na raznim akcijama. Najavljuje nam i ugradnju klime i zastakljivanje terase. „Infostan je najbolje da se plati do 15, a struja do 28. u mesecu, kako bi se dobio popust od 5 odsto“, odgovara nam na pitanje o dinamici plaćanja računa. Kako se određuje javni interes u stambenoj politici Naš potencijalni stanodavac samo je jedan od onih koji su zahvaljujući Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti dobili mogućnost za kupovinu stanova po izuzetno povoljnim uslovima. Prema zakonu, pripadnici snaga bezbednosti koji nemaju trajno rešenu stambenu potrebu (nemaju stan u svojini) ili imaju neodgovarajući stan (nedovoljan broj kvadrata spram članova domaćinstva), stiču pravo da kupe stan pod uslovima daleko pristupačnijim od tržišnih. NJih, naime, jedan kvadrat stana košta 500 evra. Prema članu 8 Zakona onaj (obično bismo stavili ona/j, ali ovde je očigledna drastična rodna asimetrija u vlasništvu) ko je kupio stan ne sme da ga otuđi 10 godina. Ne piše, međutim, da ne može od njega da prihoduje kroz izdavanje. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, koji je donet samo par godina pre ovog posebnog Zakona o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, predviđa programe stambene podrške - od novčane pomoći za zakup ili kupovinu stana ili unapređenje postojećeg stambenog prostora, do stambenog zbrinjavanja. Među prioritetnim korisnicima stambene podrške nisu pripadnici snaga bezbednosti, već beskućnici, žrtve porodičnog nasilja, korisnici prava na socijalnu pomoć, korisnici prava iz oblasti boračko-invalidske zaštite, osobe sa invaliditetom i oni koji nemaju mogućnost da samostalno obezbede stan za sebe i svoje domaćinstvo na tržištu. U Dunavskim virovima je izgrađeno 1.000 stanova za pripadnike službi bezbednosti i bivše pripadnike ovih službi, dok je na teritoriji cele Srbije izgrađeno ili je u planu da se izgrade još 5.943 takva stana. Kako navodi nadležno ministarstvo, za sve to je neophodno iz budžeta izdvojiti najmanje 64,3 miliona evra! Istovremeno se u Beogradu od budžetskog novca u poslednjih deset godina izgradilo tačno nula stanova za podršku stanovanju beskućnika, žrtava nasilja, osoba sa invaliditetom, korisnika socijalne pomoći ili boračko-invalidske zaštite, onih koji ne mogu samostalno da obezbede stan za sebe i svoje porodično domaćinstvo, ali nisu zaposleni u službama bezbednosti. Situacija je slična i u drugim gradovima u Srbiji. Bez obzira na to što su ovo dva zasebna zakona doneta u razmaku od dve godine, oni de facto regulišu programe podrške za rešavanje stambenog pitanja. Ipak, po čemu to neki zaslužuju ovakvu podršku, a neki ne? Na kojim kriterijumima se ta zasluga zasniva i kako su oni odraz javnog interesa? Nismo sigurni da možemo da damo odgovor na ovo pitanje. Ostavljeni smo sa šturim obrazloženjem da Zakon predstavlja „opšti interes od značaja za jačanje Sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije“. Umesto definisanja „opšteg interesa“, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kao ovlašćeni predlagač zakona, isključilo je mogućnost javne rasprave jer „sam Nacrt zakona sadrži podatke u vezi sa podacima koji su od interesa za Republiku Srbiju, a čijim bi otkrivanjem nastala potencijalna šteta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, javnu bezbednost, odnosno za bezbednosne i obaveštajne poslove organa javne vlasti“, kako je svojevremeno navedeno u obrazloženju Zakona. Ako se ovako zamagljuje javni interes, onda i ne čudi što se on na kraju svede na vrlo konkretan privatni interes. Oglasi prepuni stanova u Dunavskim virovima to potvrđuju. Zašto je stambeni fond u javnom interesu protočni bojler, a ne rezervoar pristupačnih stanova Prema popisu iz 2011. godine (dok ne stignu rezultati novog), u Srbiji je bilo 2.698 stanova (nešto manje od 1% stambenog fonda) u javnoj svojini, a do danas je ovaj broj neznatno uvećan projektima socijalnog stanovanja iz međunarodnih donatorskih sredstava. S obzirom na znatno uvećanje ukupnog stambenog fonda, procentualno učešće stanova u javnoj svojini će verovatno biti još manje. Ovi stanovi se većinski koriste za programe stambene podrške. Prema podacima Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture iz 2019. godine, tek nešto više od 20 odsto stanovništva Srbije sa najvišim prihodima može da priušti stan na tržištu (kupovinu ili zakup), dok polovina stanovništva, onih sa nižim primanjima, ne može da priušti čak ni maksimalno subvencionisano stanovanje, ni onda kada sve ostale životne troškove svede na minimum. Kada već postoji toliko velika diskrepancija između broja stambenih jedinica koje se iz budžeta pribavljaju za sprovođenje programa stambene podrške, i potrebe za stambenom podrškom, zašto se onda budžetska sredstva troše na stanove koji će čim budu izgrađeni, iz javne svojine preći u privatnu, a za 10 godina, kada istekne zabrana otuđenja, završiti i na tržištu? Neshvatljivo je da se uvek nedostatan javni stambeni fond ne koristi za subvencionisani, sigurni zakup, pri čemu se osigurava da se prostorni resurs – stanovi – uvek koriste za ono za šta su namenjeni – stambenu podršku onima koji ne mogu samostalno da obezbede adekvatan i siguran stan. Kako dalje Pod utiskom susreta sa našim potencijalnim stanodavcem, na putu nazad razgovaramo o tome kako bi i u situaciji da je ciljna grupa programa stambene podrške bila neka druga, rezultat sasvim moguće bio isti – sopstveni uslovi stanovanja se žrtvuju kako bi se obezbedili prihodi za druge životne troškove. Dunavski virovi nam zato donose važne uvide potrebne za borbu za pravo na stanovanje. Prvo, stanovi koji se grade ili pribavljaju iz budžeta moraju ostati u javnom vlasništvu i biti ustupani kroz dugoročni zakup. Drugo, programi stambene podrške čak i ako bi bili obimniji i pravedno distribuirani, ne mogu se svesti na obezbeđivanje stambenog prostora bez dugoročne strategije ekonomskog osnaživanja korisnika i brige o njima. Treće, država fragmentisanim odgovorima na stambene potrebe građana konstantno uspeva da građane koji dele slične muke, okrene jedne protiv drugih u borbi za dostojanstven život. Konačno, vreme je za masovnije akcije! Kod nas još uvek nema preko potrebnog udruživanja svih onih koji trpe posledice stambene nepriuštivosti. Moramo zahtevati od države drastičnu promenu odnosa prema politikama stanovanja – da prvo oni koji su stambeno i ekonomski najugroženiji, a onda i svi ostali dobiju pristup adekvatnom, sigurnom i priuštivom stanovanju. Jovana Timotijević Ministarstvo prostora Danilo Ćurčić A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava Ova publikacija je izrađena uz podršku Evropske unije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost RERI, IUP i A11 i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije © Copiright 2021 CorrPlan. Ovaj članak je izrađen u okviru projekta Urbani menadžment – korupcija i planiranje.