Političari stalno podilaze građanima na pogrešan način

Srpska ekonomija liči na hroničnog bolesnika koji je uz sve svoje stare boljke oboleo i od gripa ili, još gore, kovida. Dakle, stanje je urgentno i grip-kovid mora da se leči, jer bi u suprotnom pacijent mogao da umre od komplikacija. Tako bi se mogla opisati i situacija sa inflacijom, koja bi u Srbiji mogla lako da se zapati i postane hronična, upozorava za NIN Dušan Vujović, redovni profesor FEFA, član Predsedništva Saveza ekonomista Srbije, nekadašnji ministar finansija i privrede Srbije i ekspert Svetske banke, sa kojim smo razgovarali tokom Kopaonik biznis foruma. „Naše hronične boljke su glomazan javni sektor, neefikasna državna preduzeća, nerealna očekivanja stanovništva i sklonost političara da podležu pritiscima javnog mnjenja i raznih interesnih grupa. Ako u takvoj situaciji dopustite da inflacija nastavi da raste, pokrenućete lavinu koja se posle teško može zaustaviti“, upozorava Vujović. Energetika je trenutno ključni problem srpske ekonomije, pa i javnih finansija, čulo se i na Kopaonik biznis forumu. Vi kažete da oko energetike u Srbiji postoje razne kontroverze. Šta to znači? Znači da se ponašamo kao u socijalistička vremena i da potrošači i dalje dobijaju energiju u bescenje. Energija se u vreme socijalizma delila kao infuzija, kao neka vrsta subvencija i po tom osnovu su se pravili ogromni gubici. Zbog toga i promašenih investicija država se enormno zaduživala od 1968. do 1980, kada je sistem kolabirao nakon što je dug uvećan više od 10 puta. Jer, kada je struja isuviše jeftina, svakome je lakše da uključi grejalicu nego da cepa drva ili poboljša termoizolaciju. Sa aspekta potrošača to je racionalno ponašanje, ali se zbog toga struja troši više nego što bi trebalo. Niko nema motiv da štedi, a ni energetski sistem nema motiv da racionalizuje svoje poslovanje kad se zna da će država na kraju pokriti sve gubitke. Čuli smo da je do sada za uvoz struje i uglja direktno iz budžeta plaćeno 2,4 milijarde evra. To je direktan trošak promašaja u upravljanju EPS-om. Svakog stanovnika Srbije to je koštalo oko 350 evra, jer na kraju uvek poreski obveznici plate ceh. Pitanje je samo hoćete li da plaćate struju direktno ili indirektno, tako što će gubici EPS-a da se pokrivaju iz budžeta. Zato smatram da cena struje mora da se poveća na ekonomski nivo, a da se subvencionišu oni kojima je pomoć zaista potrebna. Stvarno ne razumem zašto bismo mi subvencionisali struju ambasadama i stranim kompanijama? I ne samo njima, nego svima koji mogu da plate stvarnu tržišnu cenu. Bili ste deo Vlade. Zbog čega je toliko teško reformisati javna preduzeća? Šta je to tolika kočnica? Koliko puta smo i od misije MMF-a čuli da je energetika bitan deo aranžmana pa se ništa nije promenilo, a aranžmani odobravani? Nije lako promeniti način upravljanja javnim preduzećima. MMF i pojedinačni ministri mogu samo da sugerišu promene, ali imenovanje menadžmenta ostaje dosta politizovano. Sećam se kad sam ušao u Vladu da je prvi prioritet bila promena načina predlaganja i izbora direktora javnih preduzeća. Ministarstvo privrede je trebalo da se kadrovski osposobi da obavlja intervjue i da Vladi predlaže ljude koji ispunjavaju zakonske uslove i kvalifikovani su za taj posao. Ne samo da se to nije dogodilo, nego smo dobili jedan od najgorih perioda u kome su za v. d. direktora imenovani ljudi koji nisu zadovoljavali elementarne kriterijume da vode velika javna preduzeća. Zamislite da za glavnog spikera na TV uzmete osobu sa govornom manom, bez znanja jezika. Eto to se desilo. Da ne govorim o maniru da se direktori godinama drže u statusu vršioca dužnosti kako bi ih političari držali na kratkoj uzici. A šta je, po vašem mišljenju, potrebno raditi sa EPS-om? Potrebno je prestati sa netransparentnim računima za struju (višestruke tarife, angažovana snaga, itd.). Što se cene po kilovatu i potrošnje tiče, stvari se mogu rešiti na jednostavan način. Potrebno je targetirati ugrožena domaćinstva i njima obezbediti subvencije tako što bi se, na primer, na njihov račun kod EPS-a svakog meseca preko Trezora deponovala suma koja pokriva razliku između tržišne i garantovane cene za normirani obim potrošnje. Zaštićeni potrošač bi plaćao samo razliku između stvarne potrošnje i te subvencije. Primera radi, ako je normirani obim potrošnje 1.000 KWh, garantovana cena pet dinara, a tržišna cena osam dinara, iznos mesečne subvencije bi bio 3.000 dinara. Ako je stvarna potrošnja jednaka normiranoj od 1.000 KWh, račun bi bio 8.000-3.000=5.000 ili pet dinara po KWh. Ako je potrošnja niža od normirane, recimo 750 KWh, račun bi bio 6.000-3.000=3.000 ili samo četiri dinara po KWh. Pri kontrolisanoj ceni struje država subvencioniše sve, i one koje ne bi trebalo. Ceh jeftine struje nije samo razlika između ekonomske i kontrolisane cene, nego mnogo veći zato što niska cena ne stimuliše štednju energije, ne stimuliše ulaganje u energetsku efikasnost, ne stimuliše EPS da optimizuje poslovanje. Ništa od toga se ne dešava pri kontrolisanoj ceni zato što svi očekuju da će gubitke platiti neko drugi. Racionalno pitanje je - zašto bismo iz budžeta plaćali EPS, ako on može da se reformiše? Neka cena struje bude normalna, neka njime upravlja sposoban, konkurentan menadžment, koji će da promeni orijentaciju i profesionalnu strukturu, da EPS bude optimalno organizovan kao firma. I da onda vidimo da li će ljudi i investitori kupovati obveznice EPS-a. Ne mora EPS da se privatizuje da bi došao do novca za investicije i sredio svoje poslovanje. Govorite sada kao da bi se svi problemi EPS-a rešili kada bi cena struje bila povećana. Da li je to baš tako? Daleko od toga, cena je neophodan, ali nikako nije dovoljan uslov. U EPS-u pored cene struje ima mnogo problema - menadžment, stručni kadrovi, obnovljivi izvori energije, diversifikacija… Ne može EPS da ima samo stručnjake za termoelektrane, jer oni onda nađu manu svakom drugom izvoru energije. Siguran sam da u zemlji ima znalaca za sve te oblasti, ali ih je potrebno angažovati, a pre toga zaista doneti odluku da se EPS reformiše. Neki vitalni delovi sistema izdvojeni su iz EPS-a i sada on skupo plaća te usluge. To je nedopustivo. Vitalne aktivnosti moraju da se vrate pod okrilje firme. Operativni troškovi moraju da se kontrolišu i smanje, ali ne tamo gde oni doprinose boljem poslovanju, kao što je sondiranje terena da se zna kuda se pruža žila sa više uglja itd. Isto tako, sindikati moraju da budu sastavni deo reforme EPS-a, a ne kamen spoticanja. Kako komentarišete to što je nedavno potpisan ugovor sa Norvežanima koji bi sada trebalo da sagledaju sistem i predlože rešenja? Ne znam šta je dogovoreno sa Norvežanima, ali se odavno znaju problemi EPS-a. U redu je da se uradi analiza stanja i predlože rešenja, ali da bi se to moglo uraditi ispravno i kredibilno, potrebno je da znate kako stvari zaista stoje, a ne da dobijete neki kontrolisan uvid u stanje, jer ćete tako napraviti pogrešnu analizu i doneti pogrešan predlog rešenja. Bilo bi dobro da je raspisan otvoreni konkurs u zemlji i inostranstvu, na kome bi se izabrao neko ko bi ponudio najbolje, nepristrasno rešenje za upravljačke i tehnološke probleme EPS-a. Nama su Japanci svojevremeno nudili bespovratna sredstva za projekat povećanja efikasnosti EPS-a. Iz neobjašnjivih razloga ponuda da se ugrade filteri, da se smanji zagađenje i kontroliše kvalitet uglja godinama je odbijana. Da je to prihvaćeno mi bismo na vreme znali da pada kvalitet uglja i ne bismo dočekali da se dogode nedopustive greške koje su dovele do ogromnih fiskalnih posledica koje su obeležile rebalans budžeta za prošlu i porast troškova u budžetu za ovu godinu. Kako biste kao nekadašnji ministar finansija ocenili stanje u javnim finansijama Srbije danas? Ono u nekim aspektima, a tu pre svega mislim na tekuće stvari, izgleda dosta dobro. Nemam nameru da se hvalim, ali su od 2015. do 2018. postavljeni dobri temelji, uveden red i čini se da se tako i danas radi. Postoje, međutim, tri segmenta budžeta o kojima se manje priča, a tu postoje problemi. Prvi se odnosi na upravljanje javnim investicijama, koje je dosta politizovano, jer nedostaju adekvatne analize dugoročnih pozitivnih efekata i posledica tih investicija. Pri tome, kod nas godinama postoji jasna metodologija upravljanja investicijama i programsko budžetiranje, ali se sve to slabo primenjuje. Suština je da se mora raditi na tome da investicije budu povezane za ekonomski rast, jer se valjda zbog toga i ulaže. Naglašavam da investicije daju efekat na rast i razvoj tek kada su završene. Primera radi, super je što je napravljen auto-put „Miloš Veliki“, ali je teško iz Beograda doći do njega. Tačno je da se njime stiže do Čačka za sat vremena, ali se skoro isto toliko vremena potroši dok se iz raznih delova Beograda stigne na auto-put. Slično se može reći i za Most na Adi, gde se godinama čekalo da se naprave pristupne saobraćajnice. Da se poštuje i primenjuje metodologija ocene investicionih projekata, ne bi se tako radilo, nego bi se investicija gledala u celini i analizirao njen uticaj na ekonomski rast i razvoj. Da li se to ne radi zbog neznanja ili zbog toga što odluke donose političari? Ja to vidim kao kombinaciju politike i kulture. Mi decenijama imamo znanje i metodologiju pripreme i ocene investicionih projekata. Srbija je još 2005. krenula sa programskim budžetiranjem, pa se stalo. Svaki pokušaj da uredimo ovu oblast i da radimo kako bi trebalo, nekako se zaustavi. Uobičajeno je i u svetu da političari utiču na dinamiku i pravac investiranja. I u svetu su političari inertni, neće da rade stvari koje nisu lukrativne ili dok im ne dođu na dnevni red. Ali, to je pogrešno. Auto-putevi su važni i niko ne spori da ih je potrebno graditi, samo hajde da vidimo koji putevi, kojom dinamikom, po kojoj ceni i sa kakvim očekivanim efektima. Smisao (auto)puteva je da roba i ljudi od tačke A do tačke B dođu za bitno kraće vreme, bezbednije i sa nižim troškovima tog putovanja. Ako radimo deonicu puta samo zato što je neki kreditor spreman to da finansira, ili to predstavlja poželjan politički cilj, onda moramo da budemo spremni da se suočimo sa suboptimalnim ekonomskim i razvojnim efektima. Štaviše, to ruši napore da se ustanovi uređeni sistem investiranja kao osnove hvatanja koraka sa svetom i Evropom i konvergencije dohodaka. Da li smatrate da je bolje raditi jedan ili dva puta, ali uraditi do kraja, nego raditi 10 u isto vreme, a da nijedan ne može da se u dogledno vreme završi? To bi analize investicija, kada bi ih bilo, jasno pokazale. Odavno je poznato da postoji projektni ciklus – od identifikacije, preko prethodne pripreme, studije izvodljivosti, do ocene opravdanosti i na kraju izvora finansiranja i realizacije investicija. Kod nas se, međutim, zbog političkih želja, sve te faze često preskaču i padobranom spuštaju do izvora finansiranja. Tako da analiza investicionih projekata postaje bespredmetna, jer je neko sa nekim finansijerom već dogovorio baš taj deo puta koji je njemu interesantan. Vlast ne odustaje od izgradnje stadiona iako postoje kritike da se taj novac može potrošiti mnogo racionalnije. Da li bi primena mehanizama o kojima se govori mogla da pokaže da su nam stadioni potrebni? Naravno da bi mogla, ali samo ako dokaže da je Beograd grad koji ima kapaciteta da organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu, kao i da će tom organizacijom privući milijarde evra prihoda. Ako to pokaže objektivna analiza, opravdano je graditi stadione. Rekli ste da postoje tri ključna, manje vidljiva i problematična, dela budžeta. Koja su to druga dva problema? Drugi je politika subvencija. Sećam se da su mi kao ministru privrede dolazili na potpis projekti sa predlogom subvencija, bez ikakve analize i objašnjenja, sa šturim objašnjenjem da se neko javio Ministarstvu sa zahtevom i da se procenjuje da je to dobra investicija na osnovu lokacije fabrike i broja novih radnih mesta. Niko se nije pitao kakva je tehnologija u pitanju, kakva je domaća i izvozna tražnja i šta će biti za nekoliko godina. Stekao sam utisak da se Ministarstvo ne bavi razvojnom industrijskom strategijom, već sitnim regionalnim projektima. Svet se menja, naši glavni izvozni partneri Italija i Nemačka pretrpeće zbog energetskog šoka ogromna strukturna prilagođavanja. Spremamo li se mi za to? Posmatra li neko ovde i analizira situaciju kako bi našu izvoznu privredu pripremio na to? Da li se mi pripremamo za vraćanje nekih delova proizvodnje iz Kine i sa Dalekog istoka? Umesto da radimo na tome da stvorimo ambijent, pripremimo radnu snagu i investiciono okruženje da privučemo te investicije bez subvencija i bez toga da ih vučemo za rukav, već kao partneri, mi se i dalje bavimo sitnim projektima i subvencijama. Nisu nama reforme potrebne da bismo se pokazivali kako smo lepi, nego da bi to imalo nekog efekta na rast produktivnosti i da bismo bili spremni da odgovorimo na sadašnje i buduće izazove. Da li nadležni svesno ili nesvesno odbijaju da uvide te probleme? To nije stvar jednog čoveka, ni političke garniture, to je stvar mentaliteta. Tačno je da su političari postali „robovi“ igre sa biračkim telom. Toliko su podigli očekivanja birača da sada moraju stalno da igraju tu igru i podižu očekivanja. A u stvari je potreban novi socijalni i politički dogovor. Primer tog dogovora će biti cena energije, odnosno razlika između proseka rasta cena i stvarnih troškova života pojedinih socijalnih grupa. Statistika ima svoje fiksne pondere na osnovu kojih je inflacija 15 odsto, a vi vidite da je burek poskupeo sa 130 na 180 dinara, i da su troškovi hrane porasli 30-40 odsto. Jasno je da se tu nešto ne uklapa. Mi stalno odbijamo da targetiramo one kojima treba pomoći, jer političari stalno podilaze građanima na pogrešan način, preko kontrole cena energenata i osnovnih potrošnih dobara. Maksimiziraju se budžetski rashodi na pokrivanje gubitaka javnih preduzeća. Zaliva se cveće buretom vode. To je loša politika, koja korene vuče iz socijalističkog utopizma. U kombinaciji sa tretiranjem javne svojine kao Alajbegove slame, nasleđene iz ranije prošlosti, dobijate neodrživ sistem koji ima tendenciju da generiše deficite i arči javna dobra. Pored pritisaka na budžet, on promoviše pasivnost. Mi imamo jako pametne ljude koji ništa korisno ne rade decenijama. Oni samo razmišljaju, ali ništa ne preduzimaju, potpuno su neproduktivni i neefikasni. Završe školu ili fakultet linijom manjeg otpora, u struci koja se ne traži na tržištu rada i onda kukaju na državu, jer nemaju posla, a ne žele da ulože napor i prekvalifikuju se. Kažete i da su obrazovanje i zdravstvo isto nakrivo nasađeni sistemi? Mi verujemo da zdravstvo može da bude besplatno i kvalitetno kao u Švajcarskoj, ali niko ne želi da plaća poreze i doprinose za zdravstveno osiguranje. Očekujemo da će doktori da ostanu ovde i da rade za kikiriki. I da će država da ulaže u opremu i skenere. Naš zdravstveni sistem je neefikasan i niko nije spreman da se sa tim uhvati ukoštac i napravi transparentan sistem koji će bolje da funkcioniše. A stručne i resursne pretpostavke za to postoje, kako u broju kvalitetnih lekara, tako i u ukupnom finansiranju koje odlazi na državnu i privatnu zdravstvenu zaštitu. Pomenuli ste poreze i doprinose. Šta tu nije u redu? Procenjuje se da je udeo sive ekonomije između 18 i 35 odsto BDP-a, a uveren sam da je bliže 35 odsto. Po punim kafićima usred dana i vozilima kakva se ovde voze, jasno je da je mnogo novca van legalnih tokova. A Poreska uprava pritiska srednji sloj stanovništva, koji ima legalne dohotke, njih „ubija“, a ne juri one koji su našli način da izbegnu oporezivanje. Istraživanja pokazuju da je neprijavljivanje punog iznosa plata značajan izvor sive ekonomije. Samim tim manji su doprinosi za penzije, socijalno i zdravstveno osiguranje. To direktno stvara deficite Fonda PIO koji se finansiraju iz budžeta, na jednoj strani, i smanjuje osnovu za finansiranje zdravstva, na drugoj. LJudi moraju da shvate da je za sve nas bolje da se poštuje zakon i da se postigne novi društveni dogovor, a ne da se stalno gase požari. Pogrešno je i neodrživo na rast cena, prouzrokovan domaćim i eksternim šokovima, reagovati zamrzavanjem ili kontrolom cena. Takva ekonomska politika prouzrokuje nestašice i na kraju dolazi na naplatu po višoj ceni. Kažete da ministar finansija dobro radi posao što se tiče konačnog rezultata, a koliko mu naruku ide inflacija koja povećava prihode? Ide mu naruku na kratak rok, jer povećava prihode, ali sa druge strane, ona stvara privid dobrog stanja zbog pada učešća kamata i duga u BDP-u. To, međutim, ne rešava druge probleme. Mi smo 2022. imali značajan deficit i pored toga što su prihodi bili znatno veći od planiranih i što nijedna od bitnih rashodnih stavki nije porasla. I to se duguje vanrednim rashodima, koji su direktan rezultat tehničkih i menadžerskih promašaja i akumuliranih grešaka iz prošlosti u EPS-u i drugim javnim preduzećima. Iako su to delom bili iznuđeni potezi, iz toga se moraju izvući neke važne pouke. Najvažnija je da tako ne može da se nastavi, da se daje milijarda po milijarda evra za iste upravljačke promašaje. Da budem jasan, svi političari prave takve greške. Menadžeri 13 najvećih američkih banaka praktično su ucenili tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu i iznudili direktnu budžetsku pomoć koja se meri u trilionima dolara. Očigledni promašaji banaka pokriveni su novcem poreskih obveznika, a menadžeri su iz krize izašli neoštećeni i već naredne godine delili milionske bonuse. Hoću da kažem da prebacivanje gubitaka na državu i poreske obveznike nije problem samo Srbije. Svuda u svetu postoje interesne grupe i socijalni pritisci. Političari gledaju svoj rejting i obično popuste pod velikim pritiskom. Cena popuštanja nije uvek ista. U slučaju cene struje, razlika između ekonomske i sadašnje, subvencionisane cene meriće se milijardama evra. To je kao bujica, kad ona krene nosi sve pred sobom, mostove, puteve… A onda se pitaš kako mi se to desilo. Pomenuli ste da postoji strah da inflacija postane hronična. Šta pod tim podrazumevate? Pri današnjim stopama inflacije postoji bojazan da se ona zapati, da svi - privreda, banke, država i građani – počnu da očekuju sličan rast cena i u narednom periodu i tome prilagode svoje ponašanje. U takvoj situaciji su neophodne odlučne mere restriktivne, antiinflatorne monetarne i prateće fiskalne politike da se prelomi i zaustavi spirala rasta cena. Takve mere je bez oklevanja primenila Evropska centralna banka. Kod nas preovlađuje stav, delom potvrđen podacima, da inflatorni pritisci potiču od rasta cena uvoznih energenata i sirovina i zato se ne poseže za većim stepenom restriktivnosti, da se ne bi ugrozio ekonomski rast. Ja sam možda previše obazriv, ali moram da kažem da me brinu inflatorni pritisci koji ne jenjavaju, pre svega kroz ugrađene cene inputa i opšta inflatorna očekivanja iskazana u komercijalnim ugovorima. Jako je važno da se prekinu ove tendencije, vaspostavi racionalno očekivanje stabilnih cena i spreče hronični inflatorni procesi koji se teško zaustavljaju. Zato stižu upozorenja da plate u javnom sektoru moraju imati kontrolisan rast i da ne smeju rasti više od BDP-a. Koliko fiskalna politika potpiruje inflaciju? Rast plata u javnom sektoru utiče na inflaciju i neposredno preko deficita budžeta, i posredno preko formiranja inflatornih očekivanja. U uslovima kada inflatorna očekivanja postaju važna determinanta tzv. bazne inflacije, jako je važno da se očekivanja ne podgrevaju izjavama političara. Primera radi, predsednik Srbije je pre više meseci najavio porast plata i penzija od januara 2023. Iako je ideja bila da se potvrdi namera Vlade da promoviše veću socijalnu jednakost, za privredu je ova poruka značila da će inflacija porasti najmanje koliko i plate u javnom sektoru i penzije. Što se tiče upozorenja na kontrolisani rast plata u javnom sektoru, suština je da njihova masa ne sme da pređe određeni udeo u BDP-u. Isto je i sa penzijama, mada bi bilo bolje da se o tome stara makar ravnopravno Fond PIO, a ne isključivo država. A kakav bi trebalo da bude penzioni sistem? Fond PIO se finansira iz doprinosa svih zaposlenih i u njegovom Upravnom odboru bi trebalo da sede predstavnici svih grupa koje uplaćuju doprinose i vlasni su da odlučuju o visini penzija u skladu sa zakonom i fiskalnom politikom. Uloga Vlade je da kontroliše rad Fonda PIO i određuje veličinu transfera (subvencija) koje on dobija iz budžeta. Uloga Fonda PIO bi bila da u skladu sa raspoloživim sredstvima određuje nivo penzija. Raspoloživa sredstva čine doprinosi svih zaposlenih, transferi iz budžeta, sopstveni prihodi od imovine koju je PIO dobio u procesu privatizacije i, ako je to potrebno, od izdavanja obveznica (tj. zaduživanja). Time bi se odgovornost prebacila na Fond PIO i izbegla situacija u kojoj on ne preuzima nikakav rizik, a Vladi se ispostavlja račun kao da je budžet rupa bez dna. Cena zaduživanja je naglo porasla. Zbog čega nas vide toliko rizičnim? Zato što niko ne zna šta će da se dogodi. LJudi vide da kod nas ekonomska politika nije trasirana na osnovu zdravih ekonomskih principa nego se povija kao na vetru. Ona je pod raznim pritiscima, energetskim, vojnim, socijalnim, regionalnim... Investitorima sve to postaje previše rizično i zato pristaju da izgube deo novca samo da se reše naših obveznica. Eufemizam je da je prinos na naš dug porastao, a suština je da je neko kupio za 100 evra i sada ga prodaje za 93 evra i spreman je da proknjiži gubitak od sedam odsto. To istovremeno određuje cenu (prinos) koji moramo da ponudimo na nove obveznice, dakle oko sedam odsto u poređenju sa manje od dva procenta pre godinu ili dve. Deo ovog povećanja odražava opšte tendencije na tržištu u poslednjih godinu dana, a deo percepciju rizika srpske privrede. Cena našeg zaduživanja je otprilike na nivou one iz 2012, kada smo bili na rubu bankrota. Zašto sada nismo, šta je drugačije? Situacija danas je lagodnija nego u periodu od 2012. do 2014. zato što je tada prosečna cena (kamata) bila između sedam i osam odsto, a danas samo mali deo duga ima cenu od šest-sedam procenata. Pored toga, prosečna ročnost duga je danas znatno duža. Posledično značajno je niže plaćanje kamata na spoljni dug i ukupno servisiranje duga. Rizik, dakle, nije u prosečnim veličinama, već u tendenciji da se povećava cena koju moramo da platimo za novo zaduženje. Petrica Đaković