Kako se Milo ponovo ukazao

Državna izborna komisija Crne Gore potvrdila je učešće sedmoro kandidata na predsedničkim izborima zakazanim za 19. mart. Čini se da ovo odmeravanje snaga, inače prvo na državnom nivou od parlamentarnih izbora održanih u avgustu 2020. godine, kada je Demokratska partija socijalista predsednika Mila Đukanovića posle trideset godina izgubila vlast, ima funkciju laganog petinga pred pravu stvar. Naime, budući da nijedan od kandidata gotovo sigurno nema podršku više od pedeset odsto birača, drugi krug je praktično izvestan i održaće se 2. aprila. U poslednje dve i po godine se mnogo toga promenilo – prvo je skupštinsku većinu bila formirala vrlo labava postizborna koalicija koju su činili prosrpski Demokratski front, Demokrate Alekse Bečića i pokret Ujedinjena reformska akcija Dritana Abazovića. Vlada Zdravka Krivokapića oborena je usled unutrašnjih previranja i političkih borbi, pa je formirana Abazovićeva vlada. Uz obazrivu podršku DPS-a, što je protumačeno kao vraćanje ove partije na mala vrata, da bi sama podrška bila povučena posle potpisivanja Temeljnog sporazuma sa Srpskom pravoslavnom crkvom. O političkoj pat-poziciji u zemlji najbolje svedoči činjenica da vlada okupljena oko URA i prosrpske Socijalističke narodne partije i dalje funkcioniše u tehničkom mandatu, uprkos maloj podršci birača. Mahom neozbiljni pokušaji da se skuje nova vlada bili su neuspešni, uglavnom zato što nijednoj organizaciji nije odgovaralo da se laća odgovornosti uoči neminovnih vanrednih parlamentarnih izbora. Predstojeći predsednički u tom smislu imaju ulogu njihovog šlagvorta, premda će se održati u senci dva puta izglasanih izmena Zakona o predsedniku Crne Gore. Podsećanja radi, u izmenama stoji da šef države više nema ekskluzivno pravo imenovanja mandatara, što je trebalo da smanji Đukanovićev uticaj na rad izvršnih vlasti. Krajem decembra je otuda Skupština Crne Gore imenovala novog mandatara, diplomatu iz perioda SRJ Miodraga Lekića, ali su pregovori o sastavu nove vlade propali praktično pre nego što su počeli. Ruku na srce, jedan se plebiscit u međuvremenu bio odigrao – lokalni izbori u 14 od 25 opština, u oktobru prošle godine, kada je DPS izgubio vlast u šest opština, tu uključujući i Podgoricu, u kojoj živi skoro trećina stanovnika Crne Gore, i to posle 24 pune godine. Činilo se da je DPS u slobodnom padu, a pojedina istraživanja tvrdila su da je Đukanovićev lični rejting u jednom trenutku bio niži od rejtinga njegove partije. No, od ovoga je važnije to da nijedna od četiri najsnažnije partije u Crnoj Gori u Podgorici nije bila osvojila više od četrdeset odsto glasova. Ako je suditi po tome, predsednički izbori biće neizvesni; i baš tu se možda krije novi politički život Mila Đukanovića. Priča se po regionu da su u trenutnu političku partiju i Zapad i Rusija umešali prste. Naime, i Vašington i Brisel kritikovali su odluke i inicijative koje su poticale iz izvršne i zakonodavne vlasti Crne Gore – nisu se zamerke odnosile samo na izmene pomenutog zakona, nego i na pokušaje usvajanja tzv. antimafija zakona, koji bi preispitivao poreklo stečene imovine i državi dozvoljavao da je oduzme – doduše, bez presuda koje bi sadržale zaključak da je imovina stečena nelegalnim putem. Problematična je i činjenica da je u Ustavnom sudu Crne Gore donedavno radilo troje od sedmoro sudija, a kada su krajem februara imenovane još tri sutkinje za ove funkcije, nakon što su poslanici i vlasti i opozicije aminovali njihove kandidature, mač obustavljanja evrointegracija sklonio se s neba Crne Gore. Sedma fotelja ostala je upražnjena, ali je na Zapadu procenjeno da je posle duge blokade institucija učinjen dovoljan korak ka deblokadi. Naročito budući da se očekuje da predstojeći izbori budu izrešetani ustavnim žalbama građana, što naručenim, što autentičnim. Đukanović se zato i dalje ukazuje kao prihvatljiv igrač za zapadne centre moći, i možda je to jedan od razloga zbog kojih skupštinska većina koja je pobedila 2020. godine nije uspela da nađe zajedničkog kandidata koji bi Đukanoviću stao na crtu. Ako je politička volja u zemlji i postojala, čini se da spoljna nije. S druge strane stoji Rusija, koja je preko Andrije Mandića, jednog od lidera proruskog DF-a koji se tumači kao najozbiljniji Đukanovićev protivkandidat, godinama ispoljavala meku moć. Sada Mandić pokušava da se kroz kampanju odredi kao ujedinitelj Crne Gore i kao neko ko, između ostalog, nije zahtevao povlačenje priznavanja Kosova i ko nije zagovarao neuvođenje sankcija Moskvi zbog agresije na Ukrajinu, u čemu mu trenutno svesrdno odmažu kolege iz DF-a, poput Gorana Danilovića iz Ujedinjene Crne Gore, inače takođe kandidata sa svega jednim poslanikom u Skupštini. Paradoksalno, ulazak Mandića u drugi krug značio bi gotovo referendumsku atmosferu u izvesnom drugom krugu: građani bi birali za evrointegracije po cenu da ih sprovodi aferama obremenjeni Đukanović ili za politiku neutralnosti po cenu da njome rukovodi prikriveno proruski Mandić. Obe figure imaju ozbiljan politički bagaž, ali i iskustvo, i nemala je šansa da će birači na koncu birati za ono što vide kao manje zlo. A mnogima to može biti upravo Đukanović. Treći kandidat, a drugi po šansama koje mu se daju u borbi za ulazak u drugi krug, jeste Jakov Milatović iz Pokreta Evropa sad, inače ministar ekonomskog razvoja u Krivokapićevoj vladi. Jedna mu stvar ide naruku: jedan je od tvoraca politike koja je ukinula poreze i doprinose, zbog čega su plate u Crnoj Gori skočile za tridesetak odsto, a PES kao vanparlamentarna stranka nije morala da krnji ugled u skupštinskim trvenjima. Na drugom tasu stoji teret koji mu je u amanet ostavio Milojko Spajić, druga glava PES-a i bivši ministar finansija i socijalnog staranja u Krivokapićevoj vladi. Naime, Spajić je kao harizmatičniji lider prvi najavio učešće na predsedničkim izborima, ali je iz utrke morao da se povuče, pošto se ispostavilo da ima dvojno državljanstvo – i Crne Gore, ali i Srbije. Milatović će otuda do izbora morati da odgovara na neugodna pitanja za koja nije direktno odgovoran. Kandidatura je prihvaćena i u slučaju Alekse Bečića, bivšeg predsednika Skupštine Crne Gore. Podsećanja radi, njegove Demokrate su predlagale zajedničku kandidaturu s PES-om, a kada se to izjalovilo, promenila se i retorika, pa je Bečić u jednom televizijskom gostovanju opleo po Milatoviću, rekavši da je upitno to što je obećao da će biti novi lider Podgorice da bi se potom dao u trku za predsednika države. Bečića je podržao i premijer u tehničkom mandatu Abazović, ali budući da njegova URA beleži podršku između četiri i pet odsto birača, mala je šansa da će ova pomoć s vrha biti dovoljna za ulazak u drugi krug. Veoma male šanse daju se Draginji Vuksanović Stanković, zastupnici Socijaldemokratske partije, delom zbog generalne političke neprofilisanosti, a delom zato što se njeno biračko telo u velikoj meri poklapa s Đukanovićevim: zagovornica je daljih evrointegracija i smanjenja ruskog i srpskog uticaja u crnogorskoj politici. I, tamo gde je Đukanović pokušao da miri decenijama razjedinjeno društveno tkivo Crne Gore, napominjući da „nije antisrpski nastrojen, već da se protivi velikosrpskoj politici“, ova kandidatkinja slične odmake nije činila, izuzev kada je negativne reakcije na korišćenje kovanice „posrbice“ pokušala da sanira podsećanjem da joj je majka Srpkinja. S obzirom na njene šanse, ruku na srce, nije ni morala. Pola sata pre ponoći, kandidaturu je podneo i influenser Jovan Radulović Jodžir, čisto da cirkus ima i jednog deklarisanog klovna. Pod lupu javnosti dospele su tvrdnje da su potpisi podrške Jodžiru duplirani, ali nema veze; šanse za političku karijeru su mu male, a kamoli za ulazak u drugi krug, premda postoji šansa da prikupi glasove razočaranih, mladih birača u prvom krugu, što bi moglo da utiče na to ko će ući u drugi. A taj će biti jedini koji se računa. Stefan Slavković