Незгодна је то ствар када, како сведочи Николас Виндинг Рефн, имате четрнаест година и током гледања Тексашког масакра моторном тестером схватите да је филм, осим забаве, можда и уметност. Прво појављивање Kожног лица јесте управо тренутак у којем експлоатација постаје езотерија. Одакле долази ово невероватно биће? Kакви се то механизми унутар мене, гледаоца, одвијају када ужаснутост током пар секунди непојамног насиља уступа место чуду? Но, већина људи у том тренутку осећа олакшање зато што, када Kожно лице затвори клизна врата свог царства, остаје с друге, безбедне стране. Четрнаестогодишњи Рефн је, несумњиво, храбро ушао за њим и, заправо, нежан и неприпремљен постао овисник периода америчког филма када су ствараоци, нагледани европских филмова шездесетих, отворили „врата перцепције“ ка благотворној и толико ужасној слободи израза.